Srbijanske političke elite očekuju da tokom septembra 2008. ubiranje dividendi politike “i Evropa i Kosovo” otpočne. Budući da Srbija “nikad neće pristati da bude ucenjivana Kosovom zarad evropskih integracija” i da usprkos očiglednih poruka neslaganja koje stižu sa strane Evropske Unije (EU), neće odustati od inicijative da se od Međunarodnog suda pravde (MSP) zatraži savetodavno mišljenje o legalnosti čina proglašenja nezavisnosti Kosova (kao i legalnosti priznavanja tog čina od strane 46 zemalja sveta), neminovno se nameće pitanje: da li srbijanske političke elite proglašenjem akata međunarodne zajednice nelegalnim (a istovremeno deklarativnim zalaganjem za pristupanje toj istoj zajednici) procese usklađivanja sa evropskim standardima prazne od sadržaja demonstrirajući strategije privida. Ključna značajka odnosa Srbije i međunarodne zajednice je razvijanje strategija privida, koje karakterišu: a. legitimisanje različitih perspektiva paralelnih realnosti; b. transponovanje etnonacionalizma u formu legitimnog evroskepticizma; i, c. privid da Srbija ulaže značajne napore u procese institucionalne harmonizacije: procese devalvirane praktičnim paralisanjem rada nezavisnih institucija: strategija privida podržana zvaničnim uvođenjem identitetsko-simboličke infrastrukture (podignuta tri prsta kao izmišljeno identitetsko sveto trojstvo), iznova otvara dilemu da li sadašnje elite recikliraju modele odbrane starih politika ili (samo) starih retorika. A sve u svetlu očekivanog raspleta sastanka Saveta Ministara EU (uz priželjkivan pozitivan izveštaj glavnog tužioca Haškog tribunala), usvojene formulacije o početku primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, kao i napretka na putu ukidanja viznog režima.

Utisak je da se kao jedini rezultat disfunkcionalne politike, nekorespondentne zahtevima i izazovima vremena, može očekivati da će sve zainteresovane strane koje dizajniraju srbijansku političku agendu nastaviti da tumače/veruju u sopstvene paralelne realnosti. Da će srbijanske elite nastaviti da potvrđuje eklatantno odsustvo razumevanja za novo uspostavljene konstelacije: uz poricanje realnosti nezavisnog Kosova, i neizbežno podsticanje neutemeljenog uverenja da je još uvek Srbija važnija EU, nego EU srbijanskom društvu: otuda i pored očekivano nepovoljnog izveštaja Evropske Komisije (novembar 2008.) sigurnost da će se aktivirati Prelazni trgovinski sporazum. Disfunkcionalnost politike koja ostaje više na fonu odbrane starih politika (usprkos činjenici da se integrativni potencijali nacionalizma kao legitimacijskog modela u Srbiji lagano troše), nego starih retorika se čita i inicijativom za ocenu legalnosti čina proglašenja nezavisnog Kosova: još jedna od inicijativa iz arsenala strategija privida koja promoviše veru u samo našu realnost.

U susret septembarskoj agendi srbijanske elite zarobljene disfunkcionalnošću političkog nastupa koji prazni od sadržaja sve promovisane prioritete (obesmišljavanje procesa harmonizacije srbijanskog zakonodavstva sa evropskim pravnim nasleđem: od 50 predloženih zakona nužnih za harmonizaciju sa pravnim korpusom EU, tek usvojena 2 u prošlom skupštinskom sazivu; obesmišljavanje evropske institucionalne infrastrukture nominalnim formiranjem nezavisnih institucija poput Državne revizorske institucije, Povereništva za dostupnost informacija od javnog značaja, Republičkog ombudsmana, a uskraćivanjem elementarnih pretpostavki za njihov rad; nespremnost da se jačaju politike regionalnog pomirenja..), samo demonstriraju nekompetentnost vođenja »inteligentne politike« i deficit razumevanja/oblikovanja realnog regionalnog kao i kontekst globalnog partnerstva. Nekompetentnost i deficit modernizacijskih potencijala srbijanskih elita su dodatno blokirani sistematskom distribucijom straha (svesno ugradjenog u identitetsku infrastrukturu): straha od Evrope, Albanaca, vojvođanskog separatizma, NATO, SAD, od međunarodnih kompanija, tržišne konkurencije...Srbija je nemoćna da artikuliše/kontroliše i usmerava procese i izazove sa kojima se suočava, prenebregavajući činjenicu da je najveća pretnja samoj sebi: najfrenkventnija reč kojom se određuje srbijanska politička strategija, pa i u očekivanju septembarske agende je: nikad.

I dok ministar spoljnih poslova očekuje da će uspeti da se u dnevni red jesenjeg zasedanja Generalne Skupštine UN uvrsti predlog Srbije (prilikom odlučivanja u Generalnom Komitetu 17. septembra), predsednik Vlade Srbije u inauguralnom ekspozeu naglašava da Srbija »nikad« neće priznati nezavisnost Kosova; predsednik Republike ističe da »Srbija nikada neće dozvoliti da se na bilo koji način dovede u pitanje opstanak Republike Srpske“ i da će konsekventno Srbija »odbiti članstvo u EU« ukoliko je ono uslovljeno priznanjem nezavisnosti Kosova. Dakle, u ime budućnosti, Kosovo »nikad neće prestati da bude deo Srbije«, po rečima predsednika Tadića.

Teško da stav »nikad« može biti nova mobilizaciona paradigma za kojom Srbija traga; samo u političkom i intelektualnom vakuumu diskreditovanih i kontraproduktivnih pokušaja odbrane starih politika, nekompetentne srbijanske elite suženih evropskih vizija u stavu »nikad« uzaludno traže novu legitimaciju. Rezultate politike izgubljenih »nikad« i »mi možemo protiv celog sveta« bitaka Srbija živi poslednjih 20 godina u samo njoj znanoj paralelnoj realnosti: tranzicionog i vakuuma kako političkih ideja tako i novih političkih/civilnih aktera u kojoj se jedino stvara privid da se ulaže maksimum u procese institucionalne/vrednosne harmonizacije sa evroatlantskim standardima. Strategija privida utemeljena na racionalizaciji licemerja elita ne razume prioritete globalne agende: energetska bezbednost, klimatske promene, siromaštvo, rasipanje i uništavanje prirodnih bogatstava, uspon BRIKM (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Meksiko); globalni terorizam..

Strategija privida zamagljuje politički prostor u kojem se identifikuju aktualni i potencijalni saveznici: priznanjem gruzijskih oblasti Južne Osetije i Abhazije, Rusija je posredno priznala nezavisnost Kosova i dovela u pitanje kredibilitet principijelnog zalaganja za poštovanje međunarodnog prava. Zahvaljujući Rusiji dileme glede uloge NATO su raspršene: 60 godina po osnivanju, NATO potvrđuje važnost politike jačanja globalnog partnerstva i dobija šansu redefiniše vlastitu ulogu.

Sa druge strane inicijativa o legalnosti čina proglašenja nezavisnosti Kosova otvara pitanje kredibiliteta Srbije i iskrenosti zalaganja za poštovanje međunarodnog prava. Posebno imajući u vidu odnos Srbije, preciznije ignorisanje preporuka presude MSP po tužbi Bosne i Hercegovine, iz februara 2007. Neobično je otuda pozivanje na kredibilitet presuda MSP sa strane zemlje koja je osuđena za nepoštovanje/kršenje Konvencije o genocidu i čija zvanična politika ne odustaje od teritorijalnog i funkcionalnog razdvajanja etničkih Srba od Drugih u Bosni i Hercegovini i na samom Kosovu. Šta Srbija dobija pokretanjem postupka pred MSP? Stratešku izolaciju na temelju činjenice da ne razume agendu 21. veka i zamrzavanje konflikta sa evroatlantskom zajednicom.

Potvrda disfunkcionalnost srbijanske politike jeste i proces legitimizovanja etnonacionalizma kroz formu poželjnog evroskeptičnog korektora i time evroskepticizam (ništa drugo do prerušeni etnonacionalizam) postaje inaugurisanom državnom ideologijom. Evroskepticizam utemeljen u dobrom nacionalizmu, biva funkcionalizovan i uvijen u demokratske oblande patriotizma, moderne desnice, istorijskog revizionizma. I na koncu »evropskog antievropeizma« (Olivera Milosavljević).

Da bi strategija privida ustupila mesto racionalnoj politici koja razume agendu 21. veka i koja odgovore na nove izazove vidi u integraciji, regionalnom pomirenju, jačanju institucija i vladavini prava neophodno je da:

a. Srbija jasno definiše spoljno političke prioritete i partnere: nužna je spremnost Srbije da prihvati ulogu EU/NATO u artikulisanju racionalne politike prema nezavisnom Kosovu i da pored Sporazuma Srbije i EU o ulozi EULEX misije potpiše i, Sporazum o prijateljstvu sa Kosovom;

b. Srbija jasno definiše pristupanje NATO kao spoljno-politički prioritet, uz odustajanje od promašenog koncepta vojne neutralnosti; potpiše Sporazum o bezbednosnoj razmeni podataka, kao i da finalizira Individualni program partnerstva, izmedju Srbije i NATO za period 2008/9;

c. Srbija inicira rad na strategiji regionalnog pristupa: kao projekcija unapredjenja odnosa u regionu Zapadnog Balkana komunicirajući sa/razumevajući globalne tendencije i probleme (uz naglašeni, integrisani pristup problemima kolektivne bezbednosti); da inicira potpisivanje Balkanskog konsenzusa o razvoju čime bi se ojačali procesi regionalnog pomirenja i saradnje (po ugledu na Evropski konsenzus o razvoju, decembar 2005.);

d. svi akteri, vladine institucije i nevladine organizacije usvoje jedinstven evroatlantski hodogram: da strateškim pristupom evroatlantske integracije kao jasno definisan spoljno-politički prioritet budu etablirane prioritetnom temom opšte - drustvene agende, a ne puko, ekskluzivno predizborno obećanje pojedinih partija;

e. važnim segmentom evroatlantskog hodograma bude osmišljena strategija organizovanja sistematskih kampanja sa ciljem informisanja građana o svim aspektima pridruživanja EU/NATO: obrazlaganjem potencijalnih rizika i dobiti, ali i demitologizacijom procesa pridruživanja EU/NATO; razumevanjem i prihvatanjem evropskih vrednosti i standarda kao temeljnog koncepta jačanja i izgradnje multidimenzionalnih evropskih identitetskih obrazaca. Upoznavanje sa evroatlantskim vrednostima je šansa generaciji mladih da neguju i razvijaju evropski identitet, kao i da neguju i promovišu vrednosti evropskog nasledja;

f. politika medjunarodne zajednice bude inkluzivna i angažujuća, a ne politika izolacije Srbije. Princip uključivosti je bolji od principa isključenosti: probitačnije je i za Srbiju i medjunarodnu zajednicu da ona bude deo jedinstvenog ekonomskog/političkog i bezbednosnog sistema;

g. se odustane od strategija i politika generisanja privida: ustanoviti evroatlantske integracije prvom tačkom radnih agendi Vlade i Parlamenta; efikasnije usvajanje zakonskih predloga koji znače harmonizaciju sa evropskim pravnim nasledjem, i doista formirati nove institucije i jačati već postojeće.

Novi Sad, 28. avgust 2008.

Odgovor na pitanje: da li peta post-petooktobarska Vlada poseduje kapacitete neophodne da se finaliziraju procesi demokratske konsolidacije ili će Srbija 2012. godinu dočekati u tranzicionom vakuumu odloženih rešenja, nemoćna da okonča zamrznuti sukob sa nasleđem post-miloševićizma će se čitati kroz ostvarene rezultate Vlade Republike Srbije, formirane 7. jula 2008. godine. Pred novom Vladom je prvih sto dana, ali i očekivani gotovo-pun mandat koji će testirati emancipacijske i modernizacijske kapacitete srbijanskih upravljačkih elita, okupljenih u jedanaestu Vladu od uvođenja višestranačja 1990. godine. Vlada ima 24 ministarstva, i uz jednog ministra bez portfelja i četiri potpredsednika čini je ukupno 27 članova.

Nova Vlada u srbijanskoj „dolini tranzicije” (Pševorski) će testirati jedan od kriterija uspešne demokratske konsolidacije: test dve smene elita. Zaokruživanje procesa demokratske konsolidacije podrazumeva institucionalnu konsolidaciju: spremnost da se pristupi temeljnim reformama policije, sudstva, službi bezbednosti; da se ojačaju i učine efikasnim brojni mehanizmi anti-korupcijskih politika, unapredjenja, zaštite i promocije ljudskih i manjinskih prava; da se unapredi efikasnost državne administracije. Za očekivati je da se procesi demokratske tranzicije okončaju uz promovisanu novu političku i NVO paradigmu. Srbija treba nove političke opcije, nove političke i transformisane civilne aktere koji će inicirati procese političke emancipacije i modernizacije; koji će učiniti demokratska pravila »jedinom igrom u gradu« a jačanjem kredibiliteta institucija učiniti procese demokratizacije stabilnijim.

Formiranje pete post-petooktobarske Vlade je završni čin procesâ normalizacije i legitimizacije političkih opcija starog režima: sada Socijalistička partija Srbije (SPS), uskoro Srpska radikalna stranka (SRS): procesâ koji su trajali poslednjih 8 godina. Koordinate nove političke stvarnosti su iscrtane u rekonfigurisanom političkom prostoru koji najpreciznije markiraju politički toposi: kontinuitet, pomirenje (nacionalno i političko), a ekspoze predsednika Vlade Mirka Cvetkovića uvodi u javni diskurs već pomalo zaboravljenu reč - reforme. Dakle, umesto Akcionog plana konsolidacije demokratskih institucija, dekretira se koncept nacionalnog pomirenja. Novoformirana Vlada nije Vlada promena (usprkos činjenici da je reforma najfrekventniji topos ekspozea M. Cvetkovića) već kontinuiteta, koja će poštovati prethodno definisana pravila političke igre, nemoćna da temeljno reformiše političku, ekonomsku i socijalnu arhitekturu srbijanske stvarnosti. Dileme glede kontinuiteta i pomirenja se daju lako pojasniti: ukoliko su Ivica Dačić i Boris Tadić spremni da potpišu Deklaraciju o političkom pomirenju, da li su u ime budućnosti spremni da Albancima na Kosovu pruže ruku i prihvate/potpišu već ponudjeni Sporazum o prijateljstvu dve nezavisne države.

1. Vlada kontinuiteta simbolički počinje mandat predlaganjem Rezolucije o kontinuitetu državne politike prema Kosovu. Za nešto manje od godinu dana rada prethodna Vlada je usvojila tri Rezolucije o Kosovu: simbolička poruka je jasna: nastaviće se procesi ignorisanja realnosti i trošenja političke energije protiv realnosti: u ekspozeu se eksplicira da »Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo« i da će učiniće sve da uspori i onemogući pristup Kosova međunarodnim političkim i finansijskim institucijama. Dakle, prihvatanje nezavisnosti ostaje ključnom dilemom: ali ne činjenica prihvatanja nezavisnosti Kosova, već činjenica nezavisnosti Srbije: ova Vlada će dati odgovor na pitanje da li su srbijanske elite spremne da prihvate činjenicu da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom? U kontekstu očuvanja teritorijalne celovitosti i suverenosti jedan od prioriteta nove Vlade je dalje produbljivanje i proširivanje ekonomskih i političkih odnosa Srbije sa Ruskom Federacijom, saveznikom u borbi za očuvanje Kosova u sastavu Srbije: u javnosti spinovanoj da prihvati činjenicu nužnosti saradnje sa ekonomski ojačalom Rusijom, posebno se potencira važnost Sporazuma o slobodnoj trgovini Rusije i Srbije (tada SRJ) potpisan 28. avgusta 2000. godine. U srbijanskoj javnosti se svesno prenebregava činjenica da je Sporazum o slobodnoj trgovini u procesu ratifikacije u Državnoj Dumi Rusije od avgusta 2001. godine. Ekspoze novog predsednika Vlade naglašava takodje, da će »pri realizaciji diplomatskih inicijativa za očuvanje Kosova u sastavu Srbije, Vlada tesno saradjivati sa Ruskom Federacijom i svim državama koje se protive ili nisu priznale nezavisnost Kosova«. Prenebregava se činjenica da je misiju EULEX podržalo svih 27 država članica EU (i one koje nisu priznale nezavisnost Kosova): dakle, sve zemlje članice EU su podržale aktivnosti jačanja i izgradnje civilnih institucija nezavisne države Kosovo; na donatorskoj konferenciji (11. jul 2008.) sredstva za jačanje institucionalne infrastrukture Kosova su izdvojile i države koje nisu priznale nezavisnost Kosova; novi pasoš države Kosovo će biti priznat od strane i onih zemalja koje formalno nisu priznale činjenicu nezavisnosti..

2. Vlada kontinuiteta ophrvana »kompleksom Pepeljuge« i blokirana »i Evropa - i Kosovo« politikom, teško da će biti u stanju da učini ozbiljnije korake u približavanju evroatlantskoj zajednici. Deficit modernizacijskih kapaciteta srbijanskih elita rezultira konfuznim porukama o razlozima uključivanja Srbije evroatlantskim strukturama (Evropa kao stidljivi izgovor: evidentno je stalno traženje opravdanja kada je reč o politikama pridruživanja evropskoj zajednici naroda: u tom smislu se u Kosovu – očuvanju Kosova u sastavu Srbije - traži izgovor/opravdanje za pro-evropske politike). Nepostojanje jasne strategije pristupa Evropskoj uniji (EU) te ambivalentan odnos prema evropskoj zajednici vrednosti i standarda logički vode trećoj rečenici ekspozea: „punopravno članstvo je u najdubljem interesu države Srbije i svih njenih građana. Ulaskom u EU Srbija će postati punopravni član evropske porodice naroda iz koje je nesretnim sticajem istorijskih okolnosti dugo vremena bila isključena“. Ignoriše se činjenica da Srbija nije „isključena sticajem nesrećnih okolnosti“, već da je status evropskog parije posledica i rezultat određenih politika: odgovornost za konkretna politička činjenja se prebacuje u sferu iracionalnog, više sile, sticaja okolnosti na koje nismo mogli da utičemo, zavere...Indirektna poruka je i da se procesi lustracije za civilizacijski sunovrat odgovornih politika, neće pokrenuti. Inauguralni govor budućeg predsednika Vlade naglašava i da je „na putu učlanjenja Srbije u EU neophodno sprovesti brojne dodatne reforme, kojima će se pravni poredak i privredni sistem Srbije u narednih nekoliko godina u najvećoj meri približiti standardima EU“. Ekspoze potencira važnost uskladjenosti pravnog poretka i privrednog sistema ali ne i poštovanje i prihvatanje temeljne vrednosne arhitekture: EU se temelji na poštovanju vrednosti i tradicije antifašizma, slobode i dostojanstva građana, humanizma i solidarnosti; poštovanju institucija i uvažavanju multidimenzionalnih identitetskih obrazaca građana.. Evroatlantske vrednosti i integracije se ne pominju u ekspozeu (insistira se na evropskim integracijama) čime se otvara prostor da se politikama dekretiranog zaborava (a pod krinkom nacionalnog pomirenja) relativizira antifašizam i aboliraju politike i zločini 90-tih. Dok ekspoze novog predsednika Vlade naglašava da su evropske integracije prioritet, novi ministar unutrašnjih poslova naglašava da je saradnja sa Hagom obaveza, ali ne i prioritet: »socijalisti su se uvek zalagali za saradnju sa Haškim tribunalom (SPS je podržavala prvu Koštuničinu Vladu koja je »dobrovoljno« izručila 18 optuženih za ratne zločine), ali Hag nije prioritet, već obaveza. Saradnja sa Hagom mora da bude dvosmerna (Koštunica se takodje zalagao za dvosmernu saradnju), jer poslednje presude pokazuju da taj sud nije pravičan prema svima« kaže Ivica Dačić.

Svesno se brka redosled prioriteta: uslov sticanja statusa kandidata u EU je ispunjenje obaveza prema Haškom tribunalu; naravno, pretpostavka pridruživanja EU je najpre ulazak u NATO. Važnost pridruživanja Srbije NATO nije pomenuta niti jednom rečenicom. Istovetno, ignorisanje i prenebregavanje važnosti priključivanja NATO je obeležilo i ekspoze prošlogodišnjeg mandatara Vojislava Koštunice (maj 2007): utisak je da ignorisanje NATO i važnosti evroatlantskih integracija političke elite vide kao korak ka nacionalnom ujedinjenju i političkom pomirenju; ignorišući NATO čini se lakšim premostiti jaz izmedju ekskluzivizma i eklektivizma postmoderne Srbije, jaz koji ni sva zavetna zazivanja nacionalne homogenizacije nisu premostila. Za drugu Vladu V. Koštunice ne u NATO je značilo ne u EU. Vreme će pokazati šta ignorisanje akronima NATO znači za ovu Vladu: ostaje nada da se NATO akronim, u Srbiji prenapučen značenjima, neće iskoristiti po ko zna koji put, zarad podilaženja anti-evroatlantskim resantimanima.

Zašto je važan odnos prema NATO? U Srbiji je odnos prema NATO test autentičnosti i iskrenog zalaganja za jačanje procesa demokratske konsolidacije koji jasno definišu spoljnopolitičku poziciju Srbije: institucionalno, ekonomsko i političko pridruživanje evroatlantskoj zajednici standarda i vrednosti.

3. Evidentan je reformski deficit članova Vlade: u većini su bili ministri ili zauzimali važne državne funkcije u prethodnim vladama (njih 15 će po prvi put biti ministri, odnosno potpredsednici): njihove profesionalne biografije referišu nerazumevanje procesa demokratske tranzicije i gotovo nepostojeći skor radne efikasnosti. Članske karte političkih opcija koje podržavaju Vladu (ukupno 19) su jedina (i očito dovoljna) preporuka da (u većini partijski aparatčici) zauzmu važne pozicije. Posvećenost reformama je potvrdjena u prethodnom sazivu Skupštine: usvojeno je 76 zakona, propisa, deklaracija i međunarodnih sporazuma. Ako skupština bude radila ovim tempom (do max 80 zakona za godinu dana) biće nam potrebno 40 godina da bismo uskladili zakonodavstvo sa evropskim. Nova Vlada je izraz bede ambivalentnih ili nepostojećih ideologija različitih (i uglavnom potrošenih), 19 političkih opcija. I nije u pitanju deficit političkih kapaciteta samo narodnjačkih opcija ili SRS: očigledna je iscrpljenost političkih kapaciteta, ideološka neartikulisanost i nerazumevanje globalne političke agende i Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Srpskog pokreta obnove, Stranke demokratske akcije...Način formiranja Vlade uvodi implicite predsedničku formu upravljanja: evidentna je ambicija predsednika Srbije da suodlučuje i kada je reč o politici Vlade. Baštineći delegiranu harizmu, predsednik Vlade crpi autoritet iz harizme predsednika države. Evidentno je takodje i jačanje uloge kabineta i savetnika predsednika države: artikuliše se jak neslužbeni centar moći. (sve uočljivije je oglašavanje savetnika predsednika države u medijima, po raznim pitanjima: direktive i smernice glede poželjnog i očekivanog, sinhronizovano stižu iz predsednikovog kabineta).

4. Rad Vlade i političku scenu Srbije obeležava, i sigurno će trajnom karakteristikom ostati: održavanje balansa ucenjivačkih kapaciteta malih stranaka koje se trude da nedostak vlastitih političkih kapaciteta, nadomeste ulogom »evropskog« ili »moralnog« korektiva: pored SPS i G17 plus značajno mesto u uvežbavanju »disciplinovanja« i »korigovanja« »nekooperativnih« zauzima i Liberalno demokratska partija (LDP), posebno imajući na umu potpisivanje Sporazuma o partnerstvu u evropskim poslovima, sa Demokratskom strankom (DS). Pod krinkom neophodnosti rekonfiguracije političkog prostora uvodi se u politički diskurs »plemenita politička laž«. Fakticitet saradnje sa SPS se pokušava prikriti potenciranjem jednostrane saradnje (nedorečenim izjavama sa strane LDP ili LSV) sa koalicijom Zajedno za evropsku Srbiju ili DS. Prenebregava se druga strana fakticiteta: saradnja sa DS znači i suštinsku saradnju sa SPS: »plemenita politička laž« ne uspeva da »moralno koriguje« realnost: realnost je interesna saradnja u kojoj od predizbornih obećanja ostaje upravo toliko, koliko je ostalo od predizbornih zalaganja LDP da se izvrši departizacija i depolitizacija rukovodećih funkcija u beogradskim javnim preduzećima.

5. Pokušaji da se ekonomske reforme uviju u oblande socijalno pravedne države u ekspozeu novog predsednika Vlade predstavljaju školski standard socijalne demagogije: plemenita nastojanja »da najširi slojevi stanovništva participiraju u rezultatima ekonomskog napretka“, izgradnja društva u kojem će „svi građani imati šanse za napredak na društvenoj lestvici“, a „besplatno visoko obrazovanje dostupno svim marljivim učenicima i studentima, besplatna zdravstvena zaštita garantovana svim siromašnim građanima, a svi građani Srbije zaštićeni od ekstremnog siromaštva“, nameću pitanje: kako? Vlada koja sebe percipira kao Vladu levog centra će na raspolaganju imati samo mehanizme neo-liberalne politike za realizaciju postavljenih ciljeva. Načela proklamovanih „i – i“ politika ne pomažu: ili distribucija siromaštva i jednakost u bedi ili otvaranje tržišta i odbacivanje socijalno-demagoških floskula.

6. Ostaje otvorenim pitanje da li će ova Vlada biti u stanju da definiše bazični konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti koje su uslov okončanja procesa političke i demokratske konsolidacije? Da bi se demokratski poredak konsolidovao nužno je da se na vlast vrate snage starog režima: »kako bi se videlo da li je njihovo ponašanje u drugačijim uslovima drugačije od ponašanja u onim uslovima u kojima je nedemokratski režim propao«. DS i SPS najavljuju potpisivanje Deklaracije o političkom pomirenju. Potpisivanje te Deklaracije će predstavljati kršenje odredbi još uvek važećeg Zakona o lustraciji: u suprotnosti sa odredbama tog Zakona (stupio na snagu 2003. godine, a ograničenog važenja 10 godina) je i izjava B. Tadića da je »lustracija posle toliko godina nemoguća« (Utisak nedelje, 14. januar 2007.). Deo procesa demokratske konsolidacije je i potraga za/definisanje političkog identiteta kako SPS tako i DS: vreme će pokazati u kojoj meri će tvrdnja da se SPS „ne odriče svog identiteta, ali možemo sada da nadjemo zajednički identitet” (B.Tadić) uticati na konsolidovanje tranzicionih procesa. Na simboličkoj ravni, definisanje novog identiteta/konsolidovanje za SPS će se odigrati organizovanjem »20. kongresa SPS« a, sa strane Ivice Dačića demonstriranje diskontinuiteta sa politikama 90-tih, podnošenjem »Hruščovljevog referata«.

7. Na koncu, mandat Vlade će pokazati da li srbijanske političke opcije poseduju kapacitet razumevanja modernizacijske agende i da li su u stanju da odgovore na izazov vremena? Otvara se prostor u kojem će stasati nove političke elite i novi akteri civilnog društva: politički prostor u kojem će se jasno profilisati strategije koje će priključenje Srbije NATO i EU definisati kao conditio sine qua non spoljnopolitičkih perspektiva. Ukoliko se politička arhitektura sadašnje Vlade raspadne za manje od tri godine, permanentna politička kriza i vanredno političko stanje ostaju jedini politički obrazac normalnosti za Srbiju.

U Novom Sadu, 21. jul 2008.

Da li je poziv Borisa Tadića, predsednika Srbije, na »nacionalno pomirenje« političkih snaga 90-tih i onih koje su »vodile Srbiju nakon 2000. godine« u funkciji iniciranja političko-emancipatorskih procesa demokratske konsolidacije Srbije ili uvod u istorijsko finale legitimizacije onih politika koje su čitav region uvele u ratna razaranja, zločine i civilizacijski »pad u varvarstvo«?

Ukoliko se poziv na nacionalno pomirenje razume kao nužana faza dovršavanja procesa političke tranzicije i demokratske konsolidacije Srbije, deklarisani diskontinuitet sa politikom 90-tih je moralia minima: esencija te politike su počinjeni ratni zločini (Hrvatska, Bosna i Hercegovina/BiH, Kosovo) i genocid u Srebrenici. U tom slučaju Boris Tadić pozivom na nacionalno pomirenje iskazuje spremnost da uspostavi novu, vertikalu 11. maj – 11. jul: da doista pokrene procese promene predominantne nacionalističke legitimacijske matrice, a simbolički smisao politike diskontinuiteta demonstrira činom poklonjenja (svih nacionalno pomirenih aktera) senima žrtava genocida u Srebrenici. U funkciji novog legitimacijskog početka, vertikala 11. maj – 11. jul neće doneti smirivanje „stanovništva, tenzija i nesporazuma« već istinu i posledično, uznemirenje. Spremnost da se postavi pitanje odgovornosti i krivice znači suočavanje, prihvatanje i rad na posledicama ratnih politika. Dakle, ukoliko se formira Vlada nacionalno pomirenih evroreformskih snaga (Zajedno za evropsku Srbiju, sa stožernom Demokratskom strankom/DS) i koalicije Socijalistička partija Srbije-Partija ujedinjenih penzionera-Jedinstvena Srbija (SPS-PUPS-JS) ključno pitanje je: da li će demonstrirati spremnost da odustanu od realizacije poraženog „svi Srbi u jednoj državi“ projekta.

Ili poziv na nacionalno pomirenje znači logično okončanje u najmanju ruku 8-godišnjeg procesa legitimizacije i normalizacije politika Srpske radikalne stranke/SRS i SPS, podržanih sa strane demokratskih političkih opcija: izjava da je »principijelna politika SPS iz poslednje decenije 20. veka doživela u ovim teškim danima pun legitimitet svih relevantnih političkih faktora u Srbiji« (Branko Ružić), je eksplicitna potvrda te činjenice. U kontekstu legitimizacije politika 90-tih izbori od 11. maja se mogu razumeti kao konačna verifikaciju restauiranog post-miloševićizma, prihvaćenog kao legitimni okvir organizovanja izbora na svim nivoima sa strane svih učesnika ove političke utakmice.

Indikatori restauracije post-miloševićizma su evidentni: svi relevantni politički akteri na srbijanskoj političkoj sceni su prisutni poslednjih 18 godina; izborne kampanje ali i post-izborni procesi ostaju situirani u prepoznatljivom političkom polju: polju testamentarno stečene harizme (legitimitet učešća politički akteri crpe iz harizme ključnih aktera miloševićeve ere: bilo reprezenata politika civilizacijske destrukcije S. Miloševića i V. Šešelja ili paradigme modernizacijskih promena Z. Đinđića); ključne političke poruke se temelje na strahu: strahu od povratka 90-tih (evroreformske snage), istovremeno očajnički braneći dokument koji je rezultanta politika 90-tih: Rezoluciju 1244. Javni diskurs normalizuje politički redukcionizam: svođenje posledica politika 90-tih na personalno, vrednosno i političko odredjenje spram ličnosti S. Miloševića, a da se gotovo više i ne govori o uzrocima i konsekvencama politike koja je dovela do ratova, zločina, vrednosnog i civilizacijskog urušavanja svih pretpostavki političke zajednice.

Srbijansko post-ratno društvo nije definisalo bazični konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti koje su uslov okončanja procesa političke i demokratske konsolidacije. Da li će se nacionalnim pomirenjem sa snagama 90-tih (nelustrirane politike 90-tih su uzrokovale politički, ekonomski, civilizacijski kolaps) postići saglasnost oko ključnih političkih vrednosti nedovršene, institucionalno urušene, nestabilne države: konsensus oko spoljnopolitičkih prioriteta; neophodnosti institucionalne konsolidacije; prihvatanje realnosti sa strane srbijanskih elita da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom, Crnom Gorom, BiH, Makedonijom i Hrvatskom: posebno da li politika nacionalnog pomirenja otklanja mogućnost uvodjenja/nametanja autoritarnih političkih rešenja, te da li nacionalno pomirenje podrazumeva spremnost da se depolitizuju bezbednosne službe i nastavi borba protiv organizovanog kriminala:reforme pravosudnog sistema i anti-korupcijska politika su nužne pretpostavke.

Prihvatanje realnosti sa strane srbijanskih elita da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom, Crnom Gorom, BiH, Makedonijom i Hrvatskom je uslov regionalne stabilizacije. Do pacifikacije regiona može doći samo dekonstrukcijom i demistifikacijom srpskog nacionalnog projekta, koji odnos prema BiH, posebno u svetlu oživljavanja teze o dekompoziciji granica (povezivanje statusa Kosova sa statusom Republike Srpske), održava na istovetnim premisama. Da li će nacionalno pomirena srbijanska politička i intelektualna elita demonstrirati konsenzus na grčevitom insistiranju o nepromenljivosti odredbi Dejtonskog sporazuma kojim je konstituisan entitet Republika Srpska (deo predizbornih prioriteta SPS), i jasno reflektovati stav da pitanje granica na Balkanu ne smatra dovršenim i da računa na novo povlačenje etničkih granica?

Da li će potencijalni koalicioni partneri, nacionalno pomireni poslati poruku o važnosti jačanja procesa regionalne stabilizacije budući da se Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju najčešće tumači sa stanovišta važnosti očuvanja Kosova u sastavu Srbije, i svesno prenebregava regionalna stabilizacijska komponenta, i da li će nacionalno pomireni Ivica Dačić i Boris Tadić 11. jula 2008. godine kleknuti u Potočarima?

U kontekstu razumevanja poziva na nacionalno pomirenje ne sme se smetnuti s uma ni presuda Međunarodnog suda pravde (februar 2007. godine) po tužbi BiH: ni tadašnji saziv Skupštine Republike Srbije, ni predsednik Srbije (Boris Tadić u prvom mandatu), ni DS nisu demonstrirali niti minimum političke i civilizacijske odgovornosti i solidarnosti sa žrtvama: nisu inicirali donošenje ni simboličke deklaracije izvinjenja. Izostanak čina, i simboličke solidarnosti sa žrtvama jedinog genocida počinjenog u Evropi nakon II svetskog rata otvara prostor za razumevanja presude Međunarodnog suda pravde kao abolicije politike zločina činjenih tokom ratova 90-tih: »presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju priče o komandnoj odgovornosti Srbije« (Ivica Dačić) i jasno se demonstrira nespremnost srbijanskih političkih elita da se učini diskontinuitet sa ovim politikama.

Mnoštvo je pokazatelja koji dovode u sumnju spremnost elita da nacionalno pomireni iniciraju procese političke emancipacije i modernizacije Srbije. Današnji partneri u koaliciji Zajedno za evropsku Srbiju - DS i Srpski pokret obnove/SPO su u Skupštini Republike Srbije 21. decembra 2004. godine, izglasali Zakon o izjednačavanju prava pripadnika ravnogorskog i partizanskog pokreta: redefinišući oba pokreta kao antifašistička, revitalizujući četništvo abolirali su počinioce zločina u ratovima 90-tih. Skupština Kantona Sarajevo (maj 2005. godine) je najoštrije je osudila izjave ministra spoljnih poslova SCG (tada Vuk Drašković, predsednik SPO) kojima se izjednačava četnički pokret Draže Mihajlovića sa antifašističkim pokretom, te je usvojena rezolucija u kojoj se od Vlade zahteva da ministra inostranih poslova SCG proglasi personom non grata u BiH. Protiv Zakona o izjednačavanju prava ravnogoraca i partizana glasali su samo poslanici SPS i Socijaldemokratske partije.

Boris Tadić poziv na nacionalno pomirenje uvija u oblande socijalno pravedne države. Srbija će dobiti „socijalno odgovornu vladu, koja će zemlju voditi putem evropskih integracija uz očuvanje Kosova“ a o pravednijoj distribuciji društvenih dobara će odlučivati akteri koji svi odreda demonstriraju „i-i“ ideologiju: i Kosovo (u javnom diskursu je opšteprihvaćen stav da je NATO bombardovanje imalo za cilj stvaranje nezavisne države Kosovo: gotovo da se i ne pominju uzroci i posledice politike sučeljavanja sa celim svetom, teror i zločini počinjeni na Kosovu; žrtve su važne još samo Fondu za humanitarno pravo) i Evropa (ali i decidno „ako moram da biram izmedju Evrope i Kosova, izabraću Kosovo“, B. Tadić); i socijalno pravedna država i kriminalne privatizacije; i 90-te i 5. oktobar; i četnici i partizani (očišćeni od komunističke prošlosti); i „poštovanje međunarodnih obaveza“ i dekriminalizacija porodice Milošević; i proevropska DS i tradicija Arkanovih tigrova; i Srebrenica i „sve strane su činile zločine“.. I stav Liberalno Demokratske Partije/LDP da je najvažnije da se formira parlamentarna većina koja bi "sprečila dovođenje Vojislava Koštunice i radikala na vlast", a to je moguće jedino kroz formiranje koalicije DS i SPS. Dakle, „i-i“ Srbija kao „post-politički zombi“ (Srđan Pulig).

U atmosferi egzaltiranog elaboriranja neumitnosti „i-i“ procesa politički akteri, analitičari, NVO representi spinuju javnost i normalizuju činjenicu nacionalnog pomirenja: apostrofiraju se zajedničke tačke politika DS i SPS: socijaldemokratska i antifašistička orijentacija, i internacionalizam: posebno se insistira na istorijskim benfitima koje SPS dobija ulaskom u proces nacionalnog pomirenja. Naglašava se odgovornost da se razlike „koje su bile u jednom času ogromne i presudne”, premoste. Prenebregava se činjenica da se „ogromne i presudne“ razlike tiču odnosa prema politikama zločina 90-tih. Lustracija, suočavanje sa prošloću, tranziciona pravda.. ostaju samo motivi uspešno apliciranih projekata. Nacionalno pomireni ključni akteri srbijanske javne scene (uključiv i civilni sektor) govore isključivo o demokratskim kapacitetima SPS i profilisanoj proevropskoj politici DS, prenbregavajući da se čin prve inauguracije Borisa Tadića desio 11. jula 2004. godine, budući da je predsednik Srbije „prevideo“ poklapanje tog datuma sa godišnjicom obeležavanja genocida u Srebrenici.

Sinhronizovano se izbegava odgovor na pitanje zašto je za DS, zašto je za proevropske snage važno da se normalizuje uloga SPS?

Zbog ambivalentnog stava prema evroatlantskim integracijama (svesno reduciranje izraza evroatlantske samo na evropske integracije) DS treba SPS kao patriotsku i ideološku legitimaciju: imajući za partnera reprezenta politike koja se sukobila sa celim svetom, DS se predstavlja istinskim zastupnikom evropskih vrednosti (pa i kada saučestvuje u DSS-opstruiranju evroatlantskog hodograma); uz tradicionalne kadrove SPS (od kojih neki bude mučne asocijacije) kadrovi DS se doživljavaju kao modernizacijske paradigme; afere u koje su uključeni pojedini članovi SPS, percepciju kadrova DS kao korumpiranih (istraživanja javnog mnenja) postepeno menjaju i ublažavaju; uz Ivicu Dačića, Boris Tadić se predstavlja kao evropljanin par excellance: ne mora da izgovori „Ja sam evropljanin“ (što do sada nije ni učinio). I za LDP podrška proevropskoj vladi nacionalnog pomirenja je modus izlaska iz faze političke nezrelosti, prevazilaženja stava moralne superiornosti (bez pokrića) i uvek pobednika, doduše u opoziciji. Refleks „fundamentalnog jakobinizma“ (kako neki teoretičari politike razumeju politiku LDP) podrškom vladi nacionalnog pomirenja, se transformiše i LDP dobija novu, ulogu „evropskog korektiva DS“. Podrška Vladi nacionalnog pomirenja otvara prostor novog čitanja antifašističkog/antimiloševićevskog angažmana i drugih članica koalicije Zajedno za evropsku Srbiju (npr. Liga Socijaldemokrata Vojvodine).

Procesi demokratske konsolidacije u Srbiji su limitirani. I oni doista podrazumevaju, paradoksalno, okončanje procesa demokratske tranzicije, izmedju ostalog i normalizacijom političkih snaga 90-tih (sada SPS, uskoro SRS). Medjutim, proces normalizacije političkih snaga 90-tih pretpostavlja nužno odgovor na pitanje:u čije ime su vođeni ratovi i ko snosi odgovornost i krivicu za počinjene zločine. Proces nacionalnog pomirenja zahteva kao temeljnu pretpostavku: politički konsensus poštovanja odredbi Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Zakon o lustraciji). Dragocena su iskustva društava koja su prošla procese političke i ekonomske tranzicije: otpočeti procesi u Srbiji mogu ostati u vakuumu polu-dovršenosti ukoliko izostane konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti i demokratskih institucija: unedogled odlažući konsolidaciju demokratije. Odlagana konsolidacija pod krinkom nacionalnog pomirenja će biti konačna potvrda restauiranog post-miloševićizma.

U Novom Sadu, 25. maja 2008.

Široka gama sporova izmedju doskorašnjih koalicionih partnera u Vladi Republike Srbije se u biti svodi na jedno pitanje: šta je ključna tačka razdora kojom je inicirano raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora? Agens kulminacije krize u povodu koje je predsednik Vlade vratio mandat “narodu” je indikator suštinskih problema koje srbijanske elite u egzaltiranom patriotskom izbornom naporu pokušavaju da reše. I dok elite (bez razlike evroreformske ili patriotske, kako ih analitičari definišu) pokušavaju da građanima Srbije ideju „kolektivističkog azila” (omeđenog koordinatama besmislenog trošenja političke energije protiv prihvatanja realnosti) uvijenu u oblande predizbornih slogana (u većini za Srbiju: evropsku, jaku, sa Kosovom, socijalne pravde..) prodaju kao ulaznicu spasa od siromaštva, izolovanosti ili neizvesnosti života u nepravednom svetu, još uvek je prisutan disput izmedju doskorašnjih političkih partnera: šta je povod raspada koalicije: da li odnos prema Kosovu ili evropskim integracijama, a pod senkom priznavanja nezavisnog Kosova od strane najvećeg broja zemalja EU.

Budući da se evroreformisti (pod pojmom evroreformisti se u tekstu podrazumeva politička grupacija predvođena Demokratskom Strankom - DS) očajnički upinju da Kosovo kao patriotsku legitimaciju ne dovedu u sumnju kako ih javnost ne bi percipirala kao “zapadne vazale koji bi zarad nesigurnog puta ka EU žrtvovali kolevku svoje kulture i 15 odsto teritorije” kao ključni povod raspada koalicione Vlade se, uslovno, može prihvatiti sukob koncepcija srbijanskih elita glede spoljnopolitičkih prioriteta. Željena patriotska legitimacija je i pristajanje na legalizaciju politike vojne neutralnosti: kao demonstraciju političko-patriotske solidarnosti evroreformske snage u javnom diskursu izbegavaju prokaženi izraz evroatlantske i isključivo govore o evropskim integracijama. Da su usvojeni jezički konstrukti pokazatelj deficita razumevanja procesa evroatlantskih integracija ali i deficita modernizacijskih kapaciteta srbijanskih elita potvrda je i referentni okvir na koji svi akteri predizborne političke utakmice pristaju i legitimišu ga učešćem na izborima: sadržan je u jednoj reči: postmiloševićizam. Pristajanje na: a) prizivanje i generisanje straha od 90-tih (“kraj ovih izbora biće označen velikom pobedom koja znači da Srbija posle 11. maja više nikada neće moći da se vrati u devedesete godine, na put sukoba, ratova, uništavanja, nikada više neće biti zemlja problem, već ključna zemlja Evrope, B. Tadić na predizbornoj konvenciji DS u Novom Sadu); b) pozivanje implicite ili eksplicite na testamentarnu legitimaciju sadašnjih politika koju većina ključnih političkih aktera crpi iz simbola politika tog vremena: (bilo da je reč o simbolima civilizacijske destrukcije Slobodanu Miloševiću ili Vojislavu Šešelju, ili o simbolu modernizacijske snage Zoranu Djindjiću), govore u prilog prihvatanja konteksta postmiloševićizma kao legitimnog okvira odvijanja izbora na svim nivoima 11. maja 2008. godine.

Sledeće logično pitanje je: da li se Srbija nalazi u fazi restauracije postmiloševićizma na koji svi pristaju (a. svi ključni akteri predizborne utakmice su 18 godina prisutni na javnoj sceni; b. nije jeres ni otvorena tema moguće postizborne koalicije izmedju koalicije stranaka okupljenih oko DS i Socijalističke Partije Srbije) budući da se u, još uvek dominantnom kontekstu postimiloševićizma svi politički akteri legitimišu bilo kao borci protiv ili za to isto nasledje; reciklira se i ikonografija i OTPOR kao deo duha tog vremena. Dakle, da li se suprotstavljaju: dve političke vizije i koncepcije obe pretendujući na autentičnost promovisanja pro-evropske i pro-patriotske politike? Mada su u odrednicama, evroreformske i nacionalističke (kao jedan od mogućih pristupa klasifikacije političkih stranaka), sadržane brojne odlike ključnih političkih opcija, čine se manjkavim, posebno izraz evroreformske snage. Ako se pod „Evropljanin“ podrazumeva nastojanje da se „problematizuje, premaši svet koji se daje kao samorazumljiv“ ako je proces evropeizacije „otvaranje prostora upitnom hodu mišljenja“ onda je u izrazu, evropske snage već sadržan i reformski potencijal. Da li je potreba da se angažman političkih opcija koje se zalažu za „evropsku Srbiju“ pojača i samopodrazumevajućim sadržajima, izraz nepoverenja u njihove evropske i modernizacijske kapacitete?

Utisak je da se već samim konstruktima sužava perspektiva razumevanja vizije evropske Srbije. “Kada ste suočeni sa problemom koji ne možete rešiti proširite kontekst“ izrekao je Žan Mone. Kako u Srbiji na „gradilištu demokratije“ pronaći snage koje su spremne da problematizuju perspektivu? Sužene evropske perspektive uzrokuju nedovoljno jasno definisane poruke o razlozima uključivanja Srbije evroatlantskim strukturama, nepostojanje jasne strategije pristupa EU te ambivalentan odnos prema evropskoj zajednici vrednosti i standarda: s jedne strane nepriznavanje misije EU na Kosovu (čiji mandat je podržan od strane svih 27 država članica EU) u izjavama da „šef misije EULEKS Piter Fejt nema mandat da se bavi izborima u Srbiji, jer je misija na čijem je čelu nelegalno na KiM“ budući da „Fejt sprovodi odluke samo onih zemalja članica EU koje su priznale nelegalnu i jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“ (B. Tadić); a sa druge, partijskim kanalima se intenzivno lobira u institucijama EU da se potpiše Sporazum o Stabilizaciji i Pridruživanju pre izbornog datuma 11. maja: „Funkcioneri DS u Briselu pokušavaju da zvaničnicima evropskih institucija i EU prenesu interes građana Srbije za evropsku budućnost i da ih ubede da uprkos neodogovornim izjavama koje stižu iz Srbije od strane onih koji hoće Srbiju da izoluju, građani Srbije vide sebe u EU“ (J. Marković, portparolka DS).

Ključni politički akteri očito ne žele promenu perspektiva i nemaju kapacitet da prošire kontekst razumevanja Evrope: evidentan je deficit modernizacijskih kapaciteta evroreformskih snaga da redefinišu vlastite političke koncepte u jednom širem strateškom (uključivanjem game širih regionalnih interesa) ili egzistencijalnom smislu (prihvatanjem koncepta evropskih multidimenzionalnih identiteta, te dekonstruisanjem dominantnih nacionalističkih legitimacijskih obrazaca). Odgovori na pitanja o pravcima strateškog razvoja postavljena u širem evropskom kontekstu daju drugačije odgovore u odnosu na one koje svakodnevno slušamo. Utisak je da svi politički akteri zarobljeni političkim paradigmama prošlosti, parazitirajući na nasledju i strahu od 90-tih konstituišu vlastiti politički identitet u Srbiji zarobljenoj istovremeno premodernim, modernim i postmodernim impulsima a nemoćni da ove procese razumeju i artikulišu usvajanjem drugačijih političkih i mentalnih paradigmi.

Šta se nudi kao politika promene?

Šta su ključne političke poruke proevropskih snaga i sa kojim vrednostima globalne političke agende komuniciraju? Ophrvani refleksom sabornosti i ističući neophodnost objedinjavanja svih političkih snaga u odsutnom istorijskom trenutku, dominantni vokabular većine aktera izborne utakmice, uključiv i snage koje se bore za evropsku Srbiju je premoderni: odveć često se pominju „kletve“, a izborne konvencije u duhu kolektivnog paganskog markiranja neprijatelja uvode obredno proklinjanje političkih neprijatelja. Politički eklektivizam premodernog i postmodernog je uzrok nesposobnosti komunikacije i razumevanja ključnih problema globalne stvarnosti sa strane srbijanskih elita: premoderni svet pripada drugoj vremenskoj zoni a kao posledicu, elite kreiraju Srbiju kao terra nullius (ničija zemlja). Srbija terra nullius je zajednica suženih evropskih vizija: fokusirana samo na Kosovo (slogani: Kosovo je Srbija; i Evropa i Kosovo) i na Kosovu na jednu etničku zajednicu, prepuštena "traganju za izgubljenim vremenom".

Pitanje političkog identiteta izbornih aktera se svodi na: mogu li ključne suprotstavljene političke opcije opstati jedni bez drugih; da li odgovor na pitanje šta je politički identitet evroreformskih političkih opcija one mogu da potvrde kroz vlastite ideologije i političke koncepte koji se ne temelje na pretpostavljenom neprijatelju (strah od 90-tih, Koštunica, Rusija, NATO..); dakle, poseduju li kredibilitet pozitivnog i konstruktivnog političkog aktera a bez već unapred ugrađene identitetsko ideološke potpore neophodnog političkog neistomišljenika. Postoji li jasna svest da Srbija u ovom trenutku treba evroatlantsku konceptualnu mapu sa definisanim ključnim prioritetima? Modernizacijski potencijal i jasno definisan evroatlantski profil u ovom trenutku nose političke opcije Liberalno Demokratska Partija i Savez Vojvođanskim Mađara, ali srbijanska politička scena suženih evropskih vizija i zarobljena maskom kultur-rasizma teško može da preskoči vlastitu senku i kapacitet stranke koja nam direktno otvara prostor komunikacije sa EU (mađarske institucije zvanično lobiraju za ukidanje viza građanima Srbije u institucijama EU) iskoristi za kreiranje nove konceptualne evroatlantske mape.

Kada će mesijanski vlasnici istine, svetla, dobra, ljubavi i budućnosti kao garant smisla, bez kalkulisanja izreći: ja sam Evropljanin? Kada će kao garant smisla uvesti u javni diskurs, a bez zadrške frazu evroatlantske integracije? Kada će biti spremni da razbiju zatvoreni krug siromaštva, zaostalosti, nacionalne arogancije i uobraženosti i umesto potenciranja važnosti ulaska u EU samo zbog Kosova jer „članstvo u EU jača naš kredibilitet u svetu, ekonomiju i pomaže odbrani teritorijalnog suvereniteta i očuvanja KiM“ (B. Tadić), proširiti viziju evroatlantskog mirovnog, modernizacijskog i civilizacijskog projekta? Nespremnost da se prihvati legitimacija građanina Evrope, da se izgovori »ja sam Evropljanin« znači da Srbija ne samo otvara poglavlja zamrznutih sukoba sa evroatlantskom zajednicom vrednosti već ostaje hibernirana u zamrznutom sukobu sa samom sobom.

U Novom Sadu, 13. april 2008.

Politički karneval sankilota u režiji srbijanskih elita u sedmici od 17 – 23. februara 2008. godine se pokazao nemuštim i neuspelim pokušajem prevođenja etnosimboličkih sadržaja u jezik primeren političkoj komunikaciji. Kič novo-proklamovano molebansko parodiranje političkih događaja je kuliminiralo sankilotizacijom kosovskog ideala i sa mitinga “Kosovo je Srbija” natopljenog veštački indukovanim religiozno-nacionalnim zanosom nije poslata niti jedna politička poruka čitljiva u kodovima modernog političkog jezika. Napokon, miting u državnoj režiji nije ni zamišljen kao pokušaj obraćanja svetu: poruke su ekskluzivno poslate građanima Srbije idealno tipski oblikovanim: onim koji pišu i čitaju samo na ćirilici; razumeju mitski novokosovski govor i zavete jer »silnici traže od nas da se odreknemo da smo Srbi, obećavajući da će nam bez pamćenja i porekla biti bolje« i, spremnih da vreme računaju po sankilotidima (dodatnim danima u novom kalendaru). Idealno tipski građanin Srbije živi dakle, paralelnu dimenziju priželjkivane samodosuđene izolacije i dopušteno mu je da u pravednom gnevu demolira, pali, krade i ubija. Politički karneval računa sa dopuštenim nepodopštinama te destrukciju mladih sankilota predsednik Vlade razume kao poruku da je “mladost Srbije za pravo, pravdu i slobodu i da odbacuje politiku sile zapadnih zemalja“.

Gladni i besni sankiloti su deficit modernističkih sadržaja Srbije upotpunili novim odrednicama. Očajnički su ispisivane mentalne mape nasilja i vandalizma i branila simbolička geografija u kojoj je “Kosovo sveti grad Jerusalim”. Istrajavanje na iscrtavanju simboličkih mapa i nemirenje sa granicama u regionu su potcrtali govornici i učesnici mitinga: oni koji su 90-tih pokušali ratom da realizuju projekat “Svi Srbi u jednoj državi” kao i predstavnici Republike Srpske, Crne Gore i Republike Srpske Krajine demonstrirajući spremnost da se nastavi realizacija državotvornog projekta Srbije koja je «moćna i zna šta hoće»; da se raspiše referendum u Republici Srpskoj; da se prizna autonomna Republika Srpska Krajina. Da se nastavi život u paralelnoj, samo nama priznatoj realnosti u kojoj Kosovo ostaje mera svih stvari »postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu«; u kojoj Kosovo figurira kao majka svih razloga: razlog da potpišemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i udjemo u EU;razlog civilizovanom i demokratskom protestu; razlog da kao res publica Christiana se nametnemo kao etalon božije i ljudske pravde.

Miting “Kosovo je Srbija” čitan kao pokušaj opscene karnevalizacije i sankilotizacije stvarnosti je 2008. markirao kao godinu izgubljenih evroatlantskih perspektiva i deficita novih paradigmi definisanja ključnih pravaca strateškog razvoja Srbije. U svoj bedi se pokazala nemoć elita da komuniciraju sa realnim političkim, ekonomskim, socijalnim kontekstom 21. veka. Uz činjenicu odbijanja potpisivanja ponudjenog Političkog Sporazuma sa EU, 2008., godina izgubljenih evroatlantskih perspektiva sumorno najavljuje narednu deceniju izgubljenih životnih perspektiva. Dodatnu zebnju izazivaju najave zahlađenja i prekida odnosa sa svim zemljama članicama EU i NATO koje priznaju realnost nezavisnog Kosova.

Paradoksalno, Deklaracijom o nezavisnosti Kosova Srbija je napokon dobila istorijsku šansu da formuliše novu političku paradigmu i da se okrene rešavanju vlastitih problema. Napokon i miting „Kosovo je Srbija” je suočio Srbiju sa problemom destruiranih institucionalnih, vrednosnih, ekonomskih i civilizacijskih potencijala. Nažalost, deficit modernizacijskih kapaciteta i nespremnost elita da se okrenu vlastitim problemima se čita i kroz najave recikliranja opscene karnevalizacije stvarnosti, a trošenjem političke energije i nepostojećih ekonomskih resursa osiromašene i sankilotizirane Srbije na generisanje procesa protiv: insistiranje na sprečavanju prijema nezavisne i medjunarodno priznate države Kosovo u međunarodne finansijske i političke institucije. Promoteri politike etiketiranja Kosova kao „lažne države u kojoj je sve lažno: lažna geografija, zakoni i istorija« lažnom i diskreditovanom etiketiraju samu Srbiju: zemlju urušenih institucija; nesigurnih i siromašnih građana koji jedino učešćem u, od strane države režiranim političkim karnevalima mogu da putuju i hrane se besplatno; zemlji u kojoj je „i razbijanje demokratija“ i u kojoj se nasilje i vandalizam ne inkriminišu kao krivično delo, već u kontekstu normalizovane kulture nasilja i svireposti, vide problematičnim jedino iz razloga nanošenja štete „našoj borbi za očuvanje državnih i nacionalnih interesa“.

Ujedinjeni u porazu, umesto Akcionog plana konsolidacije demokratskih institucija države Srbije, uz eklatantno odsustvo smisla za realnost i novo uspostavljene konstelacije, personae dramatis markiraju neprijatelje: Sjedinjene Američke Države i NATO: jer je „do ovog nezapamćenog bezakonja dovela destruktivna, surova i nemoralna politika sile koju vode SAD, zarad svojih vojnih interesa“; Evropska Unija: te je „evropska budućnost Srbije ugrožena zato što su neke zemlje članice EU priznale nezavisnost Kosova i dovele Srbiju u situaciju u kojoj nema izbora”. Markiranje neprijatelja od strane predstavnika Vlade Republike Srbije su rezultirale paljenjem, demoliranjem i kamenovanjem ambasada SAD, Hrvatske, Kanade, Turske, Belgije, Velike Britanije, Bosne i Hercegovine. Procese fašizacije stvarnosti, koji počivaju na dihotomiji prijatelj-neprijatelj predočavaju transparenti na kojima je uz naziv države - SAD iscrtan kukasti krst kao i pozivi na linč poimence pobrojanih nacionalnih izdajnika.

Zajednice koje uporno neguju kulturni, rasni i idejni ekskluzivizam, propadaju u izolacionizmu i pod terorom sopstvenih elita. Trajno opredeljenje srbijanskih elita je samoizolacija, a društvena klima markiranja neprijatelja i ksenofobija te ignorisanje modernizacijskih procesa, uvodi u sferu javnosti nove generacije koje objektivno nisu u stanju da percipiraju svet izvan samonametnutih granica. Generacije mladih sankilota koje su stasavale tokom devedesetih, elite nisu trebale kao racionalne i odgovorne subjekte i sagovornike: elite svih Srbija (prvih, drugih, inih..) su ovu generaciju trebale isključivo kao statiste i slušaoce: kao pokriće uspešno apliciranih projekata falsifikovane stvarnosti posebno tokom poslednjih 8 godina, i posebno sa strane građanske Srbije. Promoteri građanske, drugačije Srbije su nakon 2000. godine počeli da se obraćaju sami sebi: isti govornici istim slušaocima u zatvorenim salonima: to je legitiman pristup, ali kao logična i očekivana posledica stasala je generacija onih koji ruše i demoliraju Srbiju, veličaju Legiju i Mladića i skandiraju »Kosovo je Srbija«.

U kontekstu očigledne legitimizacije politike SRS i SPS, a uz podršku demokratskih političkih opcija (»principijelna politika SPS iz poslednje decenije 20. veka je doživela u ovim teškim danima pun legitimitet svih relevantnih političkih faktora u Srbiji«, B. Ružić) nije neočekivano da generacija mladih prihvata kao društveno poželjan, stav da su nas: »briselski komesari i bombardovali i smestili u državni provizorijum, a prete nam novim integracionim asocijacijama rasturajući Republiku Srpsku i primoravajući Srbe da žive u logoru multietničkog Kosova, sa svojim ubicama«. I da generacija onih koji su 1995. godine imali 5 godina se zaklanja transparentom »Zbogom EU«. I da dihotomiju prijatelj-neprijatelj ugrađuje u vlastiti kod politički mislećeg bića. Stasava generacija politički mislećih bića u samodovoljnoj i izolovanoj zemlji koja samo »treba da ojača i da čeka«; da ekonomski ojača i otkupi Kosovo. Još jedna generacija u Srbiji će suštinu svog političkog angažmana iscrpiti u čekanju svog političkog Godoa (D. Radosavljević). Još jedna generacija koja u ujedinjenu EU može uneti samo Curriculum Vitae batinaša i huligana.

Saglasnost svih političkih aktera o nelegitimnosti čina proglašenja nezavisnog Kosova i nelegitimnosti civilne i policijske misije EU kao i saglasnost o merama i diplomatskim aktima koje se imaju preduzeti prema državama koje priznaju nezavisno Kosovo, je neupitna. Dakle, strategija prema Kosovu je unisono prihvaćena i ne postoji kao problem za političke elite. Građani Srbije su jasno odredjeni spram Kosova, takođe: istraživanja javnog mnenja pokazuju egzaktno da je ovo pitanje na četvrtom ili petom mesto po važnosti; DSS, stranka koja Kosovo inauguriše kao ekskluzivnu političku platformu ima sve slabiju podršku. Tokom prve sedmice od proglašenja nezavisnosti Kosova, gradovima Srbije su demonstrirali uglavnom srednjoškolci, navijačke grupe i vandali. Srbijanske elite veštački generišu lažni problem Kosova: jedini problem Srbije je ona sama. Stoga je nužno da elite, najpre, prihvate činjenicu da država Srbija koja se graniči sa Kosovom, postoji.

Srbijanske elite odgovor na izazov vremena moraju utemeljiti u novoj mobilizacionoj paradigmi: u etici odgovornosti racionalno odbacujući lažnu dilemu: Kosovo ili Evropa. Srbija treba elite spremne da otvore evroatlantsko, a zatvore poglavlje stvarnih i metaforičkih bitaka sa svetom: Srbija treba elite koje ne generišu zamrznute konflikte sa evroatlantskom zajednicom. Elite koje neće prekinuti odnose sa susedima, zemljama članicama EU i NATO. Elite spremne da demonstriraju političku zrelost konstruktivno nastavljajući saradnju sa civilnom misijom EU i snagama KFOR na Kosovu. Spremnim da daju vlastiti doprinos jačanju regionalne stabilnosti i mira.

U Novom Sadu, 24. februar 2008.

Da li su građani Srbije u drugom krugu predsedničkih izbora (3. februar 2008.) doista birali između “osvajanja Evrope”, Evrope koju su predsednik Vlade i jedan broj ministara iz Demokratske Stranke Srbije (koalicioni partneri Demokratske Stranke) proglasili “ideološkim ciljem” i “manifestacijom dogmatske svesti” i povratka u 90-te godine 20. veka “svim srcem” za osiromašenu Srbiju kojoj je potrebna »kuća sa dva ulaza i dva izlaza« i u kojoj bi se »sastavili Rusija i Zapad«? Da li su građani Srbije izlaznošću od 68,11% doista demonstrirali odgovornost slobodnog aktera demokratije i poslali jasnu poruku: da ne pristaju na status evropskih parija i da očekuju predsednika države spremnog da pokrene modernizacijski dijalog sa evroatlantskom zajednicom vrednosti?

Odgovor nude događaji koji planiranu inauguraciju pobednika petih po redu predsedničkih izbora (posle 2000. godine) najavljuju kao inaugurisanje samodosuđene izolacije Srbije. U predvečerje drugog kruga predsedničkih izbora ministri Vlade su sa omalovažavanjem govorili o „svetloj evropskoj budućnosti” koja za građane Srbije ne postoji bez Kosova i izjednačavali potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa priznavanjem nezavisnosti Kosova. Uvodeći osiromašenu Srbiju u vanredno političko stanje diskreditovanih institucija eksplicirali su da je “država važnija od predpristupnih fondova EU”. Šta je mogao biti realni izbor građana Srbije u kampanji koju su obeležili eklektizam političkih stilova i retorika, u kojoj je politička postmoderna zablistala brisanjem granica izmedju političkih programa i poruka? Politička mimikrija je poraz doživela upravo na pitanju evroatlantskih integracija Srbije: nespremnost kandidata DS da se jasno distancira od akata diskreditovanja evroatlantskog hodograma (napokon i unošenjem programskih stavova DSS o vojnoj neutralnosti Srbije u tekst Rezolucije o Kosovu, usvojene 26. decembra 2007. u Narodnoj Skupštini Republike Srbije) je bila uvod u prvu post-pobedničku sedmicu suspenzije rada institucija Vlade i Parlamenta. Nespremnost kandidata DS da brani evroatlantske integracione procese i po cenu gubitka izbora je Srbiji dodao još jedan kompleks: »kompleks Pepeljuge«: krenuli smo u potragu za formom evroatlantskih procesa, mnoštvo je različitih viđenja sadržine ali je teško pronaći političku opciju koja bi bezrezervno odbranila i formu i sadržinu. Izuzetak je program kandidata »Mađarske koalicije« iz prvog kruga predsedničkih izbora Ištvana Pastora, kojim se u tački jedan eksplicira budućnost Srbije u političkim strukturama EU i NATO.

Kontekst drugog kruga izborne kampanje se iscrpljuje u jednoj reči: strah. Oba kandidata su generisala strah građana zazivajući ratne 90-te, siromaštvo, očekivanu frustraciju zbog gubitka nacionalnog dostojanstva i teritorijalne celovitosti, manipulišući strahovima pripadnika etničkih zajednica. Ali najdublju zebnju i strah je generisalo ono što nije eksplicite iskazano. Igru izgovoreno/neizgovoreno, prisutni/odsutni su igrala oba kandidata. I upravo neizgovorene poruke kao i ne-direktno-uključeni akteri su presudno uticali na rezultate izbora. Ali i na događaje prve post-izborne sedmice. U slučaju kandidata Srpske Radikalne Stranke (SRS) neizgovoreno a podrazumevano: da on još uvek podržava projekat Velike Srbije i da nema diskontinuiteta sa ratnom politikom 90-tih je u drugom krugu dovelo do poraza. U slučaju kandidata DS nedovoljno jasno iskazana privrženost i profilisanje evroatlantskih strategija (važnost potpisivanja SSP je obrazlagana isključivo iz perspektive očuvanja Kosova u sastavu ekonomski jake i stabilne Srbije) je direktno uzrokovalo događaje tokom prve post-pobedničke sedmice.

Pridavanjem značaja DSS (i konačno fokusirajući kampanju u prvom krugu isključivo na temu Kosova koju DSS vidi kao ekskluzivni zabran) i proglašavajući ne-direktno-uključenog Vojislava Koštunicu ključnim akterom ovih izbora, DS je pripremila prostor za tihi politički puč koji je izveo predsednik Vlade. Uz Koštunicu i direktno ne-prisutni Vladimir Putin je kandidatima fasciniranim njegovim političkim erosom poslužio kao ideološki oslonac i poželjni strateški partner. Nespremnost Borisa Tadića da se jasno odredi prema evroatlantskim spoljno-političkim strategijama i otvori ključna pitanja modernizacije Srbije su promptno uveli Srbiju u stanje suspendovane stvarnosti, jačajući pozicije onih političkih opcija čiji su realni kapaciteti iscrpljeni i lagano postaju deo političke prošlosti. Važna poruka petih po redu predsedničkih izbora posle 2000. godine je da su DSS i Nova Srbija (SRS je ušla u dugotrajni ali nepovratni proces deradikalizacije) iscrpile političke kapaciteta i da ne korespondiraju sa političkom agendom modernog sveta. Otvoreno je još uvek pitanje da li DS i Boris Tadić nose kapacitet razumevanja modernizacijske agende i da li su spremni da odgovore na izazov vremena?

Izborna retorika Borisa Tadića je pokazala da on još uvek nema snage da izadje iz senke fatalističkog diskursa, da ne komunicira sa agendom globalnih problema, da ne otvara pitanja energetske i ekološke bezbednost, globalnog zagrevanja, imigranata, globalnog terorizma. Da osvajanje Evrope još uvek ne podrazumeva sinhronizovanu i precizno profilisanu kampanju uključivanja Srbije u evroatlantske strukture, već da ophrvan »kompleksom Pepeljuge« još uvek lavira izmedju poželjnih i mogućih sadržaja koji bi zadovoljili aspiracije svih potencijalnih koalicionih partnera. Poziv građanima da se referendumski izjasne za strateške prioritete nije bio poziv slobodnom i racionalnom demokratskom akteru. To je bio poziv razočaranim, pasivnim i osiromašenim građanima da preuzmu odgovornost za sve pozitivne i negativne rezultate i posledice vladavine demokratskih političkih elita za poslednjih osam godina tranzicije. Usprkos činjenici da su izbori i kao ustavna institucija i kao politički čin degradirani (do poslednjeg trenutka se manipulisalo datumima raspisivanja) građani su još jednom demonstrirali političku zrelost i odgovornost. Posebno u Vojvodini, usprkos stavu Borisa Tadića da Vojvodina nije »ustavno, već pitanje razvoja i mesto gde je Srbija najbliža Evropi« i posebno korpus glasača koji su u prvom krugu podržali Ištvana Pastora, usprkos nespremnosti Borisa Tadića da prihvati kandidata »Mađarske koalicije« kao relevantnu, treću po snazi političku opciju u Vojvodini. Građani su usprkos stvarnosti korumpiranih i diskreditovanih institucija iskazali poštovanje demokratskih procedura i poslali poruku u kom smeru očekuju političke, ekonomske i socijalne promene.

Pokušavajući da uveže sve zastave 5. oktobra Boris Tadić je prenebregao nekoliko činjenica: oktobra 2000. godine se desila »obojena revolucija« u Srbiji, ali procesi političke tranzicije još uvek nisu dosegli onu tačku demokratske konsolidacije sa koje je povratak u autokratiju nemoguć. Idenitet Srbije kao političke zajednice nije uobličen a izložena kontradiktornim političkim impulsima inauguracija prvog predsednika samostalne Republike Srbije će se očitovati kao čin inaugurisane samodosudjene izolacije. Ukoliko Boris Tadić istraje na putu laviranja i Evropa i Kosovo, na putu nedefinisanog odnosa prema evroatlantskim integracionim procesima priključiće se onim političkim snagama i akterima koji ne korespondiraju sa agendom savremenog sveta. I postati akter političke prošlosti.

Paradoksalno, novo poglavlje srbijanske političke istorije bi se otvorilo da su elite iz Beograda: uputile poziv civilno-policijskoj misiji EU da dodje na Kosovo (a pripreme za dolazak misije teku poslednje dve godine); pripremile kancelariju predstavnika Srbije na Kosovu (da Srbija prva pošalje ambasadora u Prištinu) i zajednički stale iza predsedničkog kandidata »Madjarske koalicije« i podržale njegovu pobedu. Srbija sa predsednikom iz reda nacionalnih manjina i ambasadorom u Prištini bi paradoksalno otvorila novo političko poglavlje i dočekala osam godina prizivani 6. oktobar. Lakmus duboke političke krize, nepostojanja spremnosti i kapaciteta srbijanskih elita da otvore novo političko poglavlje je i nespremnost da se ponudjeni Politički Sporazum sa EU potpiše. Da li je Boris Tadić, da li su demokratske političke opcije spremne da odgovore na izazove vremena? Da li su spremne da nadrastu kompleks pobedonosnih gubitnika? Građani Srbije su poslali jasnu poruku da ne pristaju na status evropskih parija i da žele predsednika koji je kompetentan i spreman otvoriti civilizacijski dijalog sa evroatlantskom zajednicom vrednosti. Čeka se odgovor Borisa Tadića.

U Novom Sadu, 10. februar 2008.

Spremnost srbijanskih elita da iniciraju modernizacijski dijalog sa Evropom je nužna ukoliko se želi ojačati demokratska infrastruktura političke zajednice, a 12 tačaka predizbornog programa Ištvana Pastora u tom kontekstu predstavljaju uporišne tačke pokretanja procesa političke emancipacije Srbije. Procese političke i civilizacijske emancipacije mogu podstaći: pridruživanje Srbije evroatlantskim integracionim strukturama; suočavanje i temeljni rad na prošlosti izručenjem optuženih za ratne zločine; napuštanje belicističke kosovske matrice; jačanje institucija pravne države; razumevanje novog koncepta globalne bezbednosti kao i jačanje uloge i identiteta Vojvodine kao evropske regije uz puno poštovanje standarda ljudskih i manjinskih prava. Procesi političke i civilizacijske emancipacije otvaraju sa jedne strane pitanje kapaciteta elita za provođenje institucionalnih reformi a sa druge, razumevanja mnoštva medjusobno uslovljenih procesa koji karakterišu globalizovanu stvarnost.

Činjenica da od devet predsedničkih kandidata 2008. godine samo jedan predizborni program evroatlantsku perspektivu Srbije formuliše kao temeljno načelo govori o dubokoj krizi elita koje nisu u stanju da pronadju odgovore na izazove vremena. 12 tačaka programa Ištvana Pastora su pretpostavka modernog, konstruktivnog dijaloga sa Evropom koji ima potencijal da otvori perspektivu drugačije Srbije.

Otuda ključno pitanje petih po redu predsedničkih izbora od 2000. godine jeste pitanje identiteta Srbije kao političke zajednice u 21. veku: pitanje kapaciteta elita da učine istorijski diskontinuitet sa predominantno nacionalističkim legitimacijskim modelom i postignu konsensus o univerzalnim političkim i moralnim principima korespondentnih realnom istorijskom i političkom kontekstu. Indikator krize srbijanskih elita je i deficit kapaciteta generisanja i upravljanja društvenim promenama, te beznadežno ostaju zarobljene kosovskim mitom (»svet treba da zna da je Kosovo naša kuća i da niko nema pravo da ga otima: nema dileme oko toga da li treba braniti KiM, čak i oružjem«, Milutin Mrkonjić, predsednički kandidat SPS) modelujući Srbiju 21. veka kao organsku predpolitičku zajednicu.

U osmoj godini tranzicije srbijanske elite su demonstrirale nesposobnost uspostavljanja stabilnog poretka, deficit stvaralačkog civilizacijskog potencijala i generisale novi zamrznuti sukob Srbija vs. evroatlantska zajednica. U javnom (posebno naglašeno u predizbornim nastupima) diskursu Srbija je istovremeno i »otadžbina i domovina« u kojoj se rešavaju dva problema: »kako da sačuvamo zajedničku prošlost, a istovremeno kako da odredimo našu zajedničku budućnost«.

(Ne)očekivane reakcije na kandidaturu Ištvana Pastora su simptom krize u kojoj se nalaze elite većinskog naroda i simptom duboke zarobljenosti nacionalističkim mentalnim habitusom koji oslobadja svih odgovornosti. Akumulirani demokratski nacionalizam blokira i razara sve pokušaje demokratskih promena (»Mi nećemo da menjamo našu otadžbinu. Srbija nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova i svako jednostrano rešenje bi destabilizovalo region«) i posve se logično nameće pitanje, da ukoliko je proces demokratskih izbora proces »institucionalizirane neizvesnosti« zašto se unapred sa sigurnošću Pastoru dodeljuju isključivo glasovi vojvođanskih Mađara, i uz napomenu da »najveći deo te populacije glasa za DS, G17 plus i LDP«, se unapred osuđuje manjinski kandidat za rasipanje glasova? Dok predstavnik CESID-a »ne vidi smisao kandidature Pastora«, a beogradski analitičari procenjuju da je »reč o lokalno usmerenom potezu: ovo je prilika da se lider vojvodjanskih Madjara učini nešto poznatijim na javnoj sceni i tu nema ništa više od toga«, kandidat DS i aktualni predsednik Srbije eksplicira «kako je neuobičajeno da jedna etnička zajednica ima svog kandidata na predsedničkim izborima». Sa omalovažavanjem se govori i o potencijalnih 80.000 glasova: unapred se odbacuje mogućnost da građani Vojvodine i Srbije (ne samo Mađari) glasaju za ovog kandidata; a na fonu potvrdjivanja etničkog legitimacijskog modela ostaje i (legitimna) Deklaracija podrške grupe od 21 mađarskog intelektualca Borisu Tadiću. Naglašavajući riskantnost »ispipavanja političkog pulsa Madjara« zbog »odvlačenja biračkog tela« grupa intelektualaca ističe da »isključivo sa Borisom Tadićem kao predsednikom Srbije možemo da izgradimo takvo demokratsko društvo u kojem znanje i rad dolaze do izražaja, a ne nacionalna pripadnost«. Novosadsku konvenciju Borisa Tadića je podržao Milorad Dodik, premijer Republike Srpske a poseti Nišu je prisustvovao ambasador Rusije Aleksandar Aleksejev.

Reakcije, a u povodu kandidature lidera manjinske stranke su pokazatelj deficita razumevanja manjinskog korpusa kao heterogenog, različitim interesima podeljenog i socijalno izdiferenciranog; pokroviteljski odnos većinskih stranaka spram pitomih, nevidljivih i nečujnih manjinaca, kojima će tek patronat, politički zrelijih i iskusnijih (prevodeći ih iz sfere egzotičnog i folklornog) darovati simboličku i politički značajnu ulogu, je matrica koju je gotovo nemoguće promeniti. Da li će kandidat Mađarske koalicije uspeti da odnese jedan broj glasova kandidatu DS je pitanje kvaliteta političkog programa. A da li će uspeti u drugom krugu da politički kapitalizuje poziciju svoje stranke, i interese građana koje zastupa nametne kao pitanje od bitnog političkog interesa, je pitanje političke veštine. Politička retorika se godinama iscrpljuje kroz fraze o »zaštiti i jasnom zakonskom definisanju prava nacionalnih manjina i decentralizaciji«, ali u biti ostaje otvoreno nerazumevanje pitanje identiteta građana: i vojvodjanskog identiteta koji bi se nametnuo kao alternativa dominantnoj parohijalno-tradicionalističkoj matrici, podsticanjem različitih oblika građanskog angažmana i snaženjem građanskih matrica koje bi potvrdile privrženost građana Vojvodine i Srbije setu liberalnih vrednosti. Teško da i nominalni promoteri liberalno-demokratskih standarda u Srbiji razumeju suštinu: liberalne demokratije počivaju na institucijama pravne države. Logičan slogan bi bio: »Zakon je život«. Ne obrnuto.

Podršku kampanji pod sloganom „Za Srbiju u kojoj će svima biti dobro” su iskazali Bunjevački nacionalni savet, Savez Crnogoraca »Krstaš«, Bugarski nacionalni savet, a očekuje se podrška i Demokratskog foruma Makedonaca Srbije. U medijima su se pojavile vesti da je nakon odluke o podršci »Bugarski nacionalni savet izložen pritiscima lokalnih funkcionera DS u Dimitrovgradu«.

Politički kapital koji nosi svaki glas za Ištvana Pastora za Srbiju je od izuzetnog značaja. Provincijalna beogradocentrična perspektiva savetnika i analitičara prenebregava i anulira značaj projektovanih političkih dobiti svih učesnika u političkoj utakmici (iz perspektive podrške Ištvanu Pastoru) a posebno potencijalni simbolički i politički kapital, imajući na umu prolećne pokrajinske i lokalne izbore. Nekorespondentne izazovima vremena, nespremne za vlastitu i promenu političkih i ekonomskih pretpostavki funkcionisanja države i jedino spremne da »subkulturu očaja i bede« generišu do iznemoglosti, srbijanske elite (u većini akteri političke scene poslednjih 18 godina) nemaju političku budućnost. Otuda pitanje u naslovu nije postavljeno »da li će...« već »kada će..« Ištvan Pastor kao paradigma Drugog i drugačijeg koji otvara novu strategiju demokratskog razvoja i zahteva promene, kada će predstavnik modernizacijske elite reprezentovati interese građana i građanki Srbije. Srbija treba novu političku paradigmu. Političku matricu Srbije kao demokratske političke zajednice će artikulisati (nadajmo se na sledećim predsedničkim izborima) predstavnik građanske Srbije podržan od strane političkih opcija većinskog naroda.

U Novom Sadu, 06. januar 2008.

2007. godinu srbijanske elite su potrošile spinujući procese normalizacije permanentnog političkog vanrednog stanja koji se neslavno finaliziraju diskreditovanjem evroatlantskog hodograma, generisanjem novog zamrznutog konflikta Srbija vs. evroatlantska zajednica i prolongiranjem donošenja ključnih političkih odluka. 2007. je ekonomski izgubljena godina a očekivanja su da će uz pretpostavljenu stopu rasta inflacije, ekonomski izgubljena biti i naredna, 2008. godina. Legitimišući forum savetnika i analitičara, kao jedino validnu supra-političku arenu iz koje se sinhronizovano imenuju potencijalni neprijatelji, razvija neokosovska ideologija i manipuliše tranzicionim frustracijama i gubitništvom, srbijanske elite nameću domoljubnu blokadu racionalnom sagledavanju socio-političkog konteksta u kojem se definišu unutrašnji i spoljno-politički prioriteti agende 2008.

Godinu na izmaku su obeležile “oštre političke podele” koje su uslovile “usporavanje reformi« a elite fokusirane na problem Kosova, zarad realizacije koncepta „Svi Srbi u jednoj državi” su demonstrirale spremnost da iznova podstiču procese regionalne destabilizacije. Srbija, “zarobljena država”, koja “neće skoro ispuniti uslove za EU” zadovoljava kriterije manjkave, polu-konsolidovane demokratije premrežene »puzajućim partitokratskim diktaturama«.

Politička ignorancija i arogancija utemeljena platformom DSS/NS u vreme pregovora o formiranju Vlade Republike Srbije, kojom su sva pitanja izuzev postizanja konsenzusa o nacionalnom interesu prezentovana kao drugorazredna, su konstanta 2007. godine. Potvrđuju se kroz sinhronizovane izjave predsednika Vlade koji ocenjuje da “učestale izjave američkih zvaničnika u prilog nezavisnosti Kosova vode pogoršanju odnosa Srbije i SAD” i ministra inostranih poslova koji apostrofirajući članstvo u EU kao “ključni cilj Srbije” ipak naglašava da će Srbija biti primorana da preispita odnose “sa zemljama koje odluče da naruše njen suverenitet jednostranim priznanjem nezavisnosti Kosova”. Deklaracija o potvrđivanju veza KiM sa Srbijom, kojom delegacija kosovskih Srba premijeru Srbije postavlja pitanje: »ukoliko neke od država EU priznaju nezavisnost KiM da li mi automatski postajemo saučesnici u otimanju dela naše državne teritorije?« dosledna je potvrda matrice političkog autizma i ignorisanja realnosti. Pozivi Garde Cara Lazara na svesrpski ustanak za odbranu Kosova su na istom fonu.

Srbija je 11. maja otpočela šestomesečno predsedavanje Komitetom Ministara Saveta Evrope pod sloganom “Jedna Evropa, naša Evropa« u senci presude Međunarodnog suda pravde kojom se zavodi u pravni i istorijski registar, kao jedina država do sada osudjena za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Prihvatanje presude Međunarodnog suda pravde kao abolicije za politiku zločina počinjenih tokom ratova 90-tih (»presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju priče o komandnoj odgovornosti Srbije«, I. Dacic) i odbacivanje činjenice da je realizacija projekta Velike Srbije označila pad u varvarstvo i destruiranje jednog civilizacijskog vrednosnog modela, demonstrira se nespremnost političkih elita da učine diskontinuitet sa politikom 90-tih.

2007. je godina u kojoj su srbijanske elite parafiranjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (dve godine po otpočinjanju, tehnički pregovori o prvom opštem ugovornom odnosu sa EU su okončani), paradoksalno, parafirale stanje priželjkivane vojne i političke neutralnosti. Elite usprkos stvarnosti, promovišu kao odgovor većinskom raspoloženju građana banalizovano, od smisla ispražnjeno rusofilstvo. Ideološki eros Vladimira Putina biva inaugurisan kao jedina politička platforma a zajednički nastup kao jedina politička strategija Vlade Republike Srbije u pregovorima o Kosovu, akcentujući da »zajednička politika Srbije i Rusije i prijateljstvo dva naroda nisu usmereni ni protiv koga, već imaju za cilj poštovanje medjunarodnog prava i očuvanje trajnog mira i stabilnosti u celom regionu«.

Gama pretnji kojima se diskredituje međunarodna zajednica se sažimaju u poruci da je Srbija, sebi okrenuta i vojno neutralna, spremna da redefiniše spoljno-političke prioritete i po cenu izolacije. »Ne u NATO« u podtekstu znači »ne u EU«. U stanju političke šizofrenije Srbija okončava šestomesečno (uspešno) predsedavanje Savetom Evrope, a u senci proklamovane Deklaracije o vojnoj neutralnosti. Godinu dana po prijemu Srbije u program NATO Partnerstvo za mir, nije postignuta očekivana puna saradnja sa Haškim tribunalom niti je Beograd potpisao sa NATO Sporazum o bezbednoj razmeni poverljivih informacija.

2007. godinu je obeležila latentna paraliza i sistematsko destruiranja rada gotovo svih institucija, a u konačnici neizbežno diskreditovana i institucija izbora, budući da se Kosovo kao državni razlog po ko zna koji put pojavilo kao izlika za (potencijalno) nepoštovanje Ustavnim zakonom definisanih rokova za raspisivanje izbora. Institucionalizirano vlastohleplje elita je uvertira ustanovljenju praksi vladavine ne najboljih i/ili stručnih, već odanih i lojalnih: mnoštvo je naznaka koje srbijansku nesavršenu demokratiju vode ka vladavini najgorih (kakistokracija). Narodna Skupština, vrhovna zakonodavna instanca, je ispražnjeni locus moći: dnevno diskreditovana nekompetentnošću, prostaklukom i govorom mržnje kao usvojenim standardima komunikacije. Svedoci smo procesa kvarenja demokratije i nadmetanja legalnih i privatizovanih centara moći. Uz očit deficit demokratskih kapaciteta Srbija je nemoćna da se samostalno, bez spoljne podrške uključi u evroatlantske integracione procese.

Postiizborna distribucija političke moći je pokazala da su političke elite nespremne da okončaju falsifikovanje stvarnosti: nespremne da prihvate realnost nezavisnog Kosova, a vlastitu istrgnutost iz realnog evropskog konteksta pokušavaju da nadomeste nemuštim jezikom Rezolucija; proces redefinisanja granica u regionu za srbijanske elite još nije završen, a referendum Srba u Republici Srpskoj se po potrebi izvlači iz arsenala politika “svi Srbi u jednoj državi” kao pretnja, koja se ne doživljava ozbiljno, budući da je Srbija ovog trena najveća pretnja samoj sebi. Očigledna su nastojanja Beograda da kao taoce istorijski promašene politike iskoristi pored Srba sa Kosova i Srbe iz Republike Srpske. Spremnost da se reciklira falsifikovana stvarnost se iskazuje i stavom ministra inostranih poslova da »mi ne tražimo reintegraciju Kosova u naš sistem. Suštinska autonomija znači da Kosovo vodi svoje sopstvene poslove, ali Srbija nije odustala od simbolizma svoje suverenosti«.

Siromaštvo, urušene institucije, visok nivo korupcije i organizovanog kriminala, nepostojanje političke volje za provodjenje fundamentalnih promena konicidiraju sa diskreditovanjem ideje građanske Srbije, koja se zlorabi recikliranjem programa i projekata nekorespondentnih potrebama realnih građana. Građanska Srbija je svedena na lajtmotiv uspešno apliciranih projekata nemoćna da se nosi sa procesima fašizacije društva i da nametne alternativnu agendu problema koje kao prioritetne definiše medjunarodna zajednica: problemi globalne bezbednosti i terorizma, energetski i problemi globalnog zagrevanja, imigranti…

Pitanje je da li su srbijanske elite kompetentne da otvore evroatlantsko poglavlje u kojem slika izolovane, pobedonosne gubitnice ustupa mesto Srbiji spremnoj da odgovori na izazov vremena? Da li su elite spremne da prekinu stanje političke hibernacije i okončaju svesno inducirane zamrznute konflikte: ili će Srbija i 2008. godinu potrošiti uzaludno zazivajući sećanja na stvarne i metaforične bitke koje smo vodili protiv celog sveta? Da li će Srbija uspeti da izađe iz senke oltara i mača i racionalno otvori novu stranicu istorije: da prihvati nezavisno Kosovo kao regionalnog i strateškog partnera sa kojim će graditi evroatlantsku perspektivu i stabilnost u regionu? Da li će uspeti da reši ključna pitanja demokratske konsolidacije: pitanja temeljnih institucionalnih reformi koje su pretpostavka evroatlantskih integracija? Da li će uspeti da preskoči senku vlastite arogancije i privid samo naše istine, u kojoj je Srbija »snažnim i neodbranjivim argumentima oborila Ahtisarijev plan u SB”, ustupi mesto racionalnom i održivom rešenju? Da li će se okončati instrumentalizacija Kosova kao elitama neophodne »institucionalizirane laži« koja crpi političku energiju Srbije?

2008. godina zahteva konsensus političkih elita oko budućnosti Srbije. Neophodno je odbaciti sve lažne dileme o spoljno-političkim prioritetima i preuzeti punu odgovornost, uz svest o konsekvencama neracionalnih i istorijski promašenih poteza; jasno naglasiti značaj i promovisati politike koje znače aktivnu participaciju u svim medjunarodnim institucijama, a posebno programima Partnerstva za mir i u buducnosti NATO i EU. Ambasador Srbije u Prištini tokom 2008. godine treba da konstruktivno podrži aktivnosti civilne misije EU i time demonstrira odgovornost buduće članice EU i NATO. Srbijanske elite nose odgovornost da zaštite građane od izlaganja rizicima koji se mogu izbeći kao i obavezu da okončaju manipulaciju strahom ugrađujući ga u konstrukt nacionalnog identiteta. 2008. srbijanske elite moraju da okončaju stanje političke hibernacije koje Srbiju vodi neizbežnoj izolaciji.

U Novom Sadu, 10. decembar 2007.

Odgovor na pitanje da li su srbijanske elite, paradoksalno, parafiranjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) parafirale stanje priželjkivane vojne i političke neutralnosti, delom može pružiti analiza okolnosti pod kojima su dve godine po otpočinjanju, tehnički pregovori o prvom opštem ugovornom odnosu sa EU, okončane. Iskazano zadovoljstvo pregovaračkih timova i potpisnika, javnost je dočekala mûkom. Izostankom aktivne pro-evroatlantske kampanje (rezultanta nepostojanja političkog konsenzusa o definisanim spoljno-političkim prioritetima) je dodatno otežano animiranje svih aktera političkog i civilnog društva a u cilju elementarnog upoznavanja građana sa pretpostavljenim dobitima potpisanog Sporazuma. Očekivana indiferentnost neobaveštenog građanina nije izostala.

Parafiranje SSP je potvrdilo: evidentnu spremnost evropske zajednice da uloži dodatne napore kako bi se Srbija institucionalno uskladila sa korpusom političkih i ekonomskih regula EU, ali i da paradoksalno, srbijanske elite benevolentnost međunarodne zajednice (SSP je parafiran par dana po upućivanju demarša od strane ambasadora pet zemalja članica Kontakt Grupe, kojim se Srbija upozorava i poziva da zauzme konstruktivan stav glede političkih procesa u susednoj BiH) predstavljaju kao prihvatanje “samo-nama-primerene” realnosti: kao obostrano priznanje postojanja zamrznutog konflikta Srbije i evroatlantske zajednice. Finalizacija pregovaračkog procesa rešavanja statusa Kosova je trenutak koji srbijanske elite koriste da se uloga Srbije kao “bolesnika na Balkanu” reinkarnira a parafirani SSP zlorabi kao nova ideološka odstupnica. Pored Kosova, predizborni nastupi će biti dodatno obogaćeni još jednim zamrznutim konfliktom: Srbija vs. evroatlantska zajednica. Stanje političke hibernacije se produžava u nedogled. Zvanično parafirano.

Gama pretnji kojima se poslednjih meseci diskredituje međunarodna zajednica se sažimaju u poruci da je Srbija, sebi okrenuta i vojno neutralna, spremna da redefiniše spoljno-političke prioritete i po cenu izolacije. »Ne u NATO« u podtekstu znači »ne u EU«. U stanju političke šizofrenije Srbija okončava šestomesečno (uspešno) predsedavanje Savetom Evrope, a u senci proklamovane Deklaracije o vojnoj neutralnosti. Vojna neutralnost predstavlja “najbolji i najpouzdaniji način da Srbija očuva državni suverenitet, integritet i nezavisnost kao temelj svog slobodnog sveukupnog napretka i da obezbedi dostojanstven život svojih građana«. Da li je vojna neutralnost garant napretka i dostojanstvenog života građana, u zajednici na ivici političkog i ekonomskog bankrota, koja shodno ocenama Evropske Komisije (izveštaj o Strategiji Proširivanja) »neće skoro ispuniti uslove za ulazak u EU«? Da li je vojna neutralnost garant prevladavanja stanja političke konfuzije u zajednici u kojoj su »oštre političke podele dovele do usporavanja reformi«, a elite fokusirane na problem Kosova, spremne da zarad realizacije koncepta »Svi Srbi u jednoj državi« iznova podstiču procese regionalne destabilizacije, rabeći nacionalističku retoriku? Ako vojna neutralnost predstavlja izraz »iskrenog opredeljenja Srbije protiv politike sile« zašto se ne prihvati činjenica da je najiskreniji izraz opredeljenja »protiv ugrožavanja mira« unapredjenje odnosa Srbije sa BiH i Kosovom poštovanjem odredbi sporazuma CEFTA i Regionalnog Saveta.

“Izvestan pomak” u dostizanju političkih standarda EU formiranjem “proevropske reformske vlade” (ocene u izveštaju EK) sagledani kroz prizmu političke svakodnevnice se potvrdjuju konkretnim političkim činovima: Narodna Skupština Republike Srbije je po isteku svih rokova ratifikovala sporazum CEFTA; zakoni neophodni da bi se pokrenuo proces liberalizacije viznog režima se usvajaju u poslednjem trenutku; ne postoji spremnost da se otvori dijalog institucija i građana, a procesi pridruživanja evroatlantskim strukturama objasne u kategorijama dobiti i odgovornosti. Svesno se razdvajaju procesi pridruživanja EU i NATO, manipulišući činjenicom da Studija Proširenja NATO iz 1995. godine navodi političko-ekonomske stubove članstva u NATO, kompatibilne uslovima članstva u EU: poštovanje temeljnih demokratskih principa i zaštite ljudskih prava, tržišne ekonomije i regionalna stabilnost. Glavni odbor Demokratske stranke Srbije proklamovanjem Deklaracije o vojnoj neutralnosti građanima ne pominje činjenicu da je uskladjenost političkog, ekonomskog i bezbednosnog okruženja i standarda pretpostavka izvesnosti: prostor budućih investicija je stabilan i kompatibilan sa najmanje 49 država (članice NATO i PzM). Da li “ne-NATO” i “još-ne-Evropa” stav proklamovan od strane značajnog dela srbijanskih elita podrazumeva i raskidanje do sada potpisanih ugovora sa NATO, uključiv i Ugovor o vazdušnom i kopnenom tranzitu NATO trupa kroz Srbiju?

Promovisanje vojne neutralnosti kao čin skidanja odgovornosti (ali ne i vrednosno i politički neutralan stav) je u funkciji: prolongiranja rešenja ključnih političkih i ekonomskih problema; kreiranja vrednosne konfuzije i produbljavanja jaza izmedju deklarativno iskazanih stavova (nema alternative evroatlantskim integracijama) i njihovog potiranja činovima konkretne političke akcije kao i pripremanja (praćeno prigodnom ideološkom infrastrukturom i scenografijom) i iniciranja alternativnog zamrznutog konflikta (Srbija vs. evroatlantska zajednica). Dekor je spreman: spomenik “Ruskom konzulu”, slike Vladimira Putina i lamenti o večnom prijateljstvo izmedju Srbije i Rusije.

U Novom Sadu, 10. novembar 2007.

Ako bi pokušali da model poliarhije Roberta Dala projektujemo na srbijanski slučaj nesavršene demokratije, on bi u preseku dve ose (legalizam vs. fundamentalna pitanja očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta) rezultirao institucionaliziranom arbitrarnošću političkih elita čiji akti sistematskog destruiranja neizbežno vode diskreditovanju i jedne od temeljnih demokratskih institucija: institucije izbora. Kosovo kao državni razlog je po ko zna koji put izlika za (najavljeno) nepoštovanje Ustavnim zakonom definisanih rokova za raspisivanje izbora. Rezultanta ukrštenih osa jeste stvarnost institucionaliziranog vlastohleplja oličena kroz 3-2-1 formulu podele partijskih sinekura. Institucionalizirano vlastohleplje je uvertira ustanovljenju praksi vladavine ne najboljih i/ili stručnih, već odanih i lojalnih i negiranju pretpostavki ustavnog liberalizma: mnoštvo je naznaka koje srbijansku nesavršenu demokratiju vode ka vladavini najgorih (kakistokracija).

Ako je politika “najznačajnija medju svim praktičnim naukama ukoliko ima u vidu konačno i savršeno dobro u ljudskim odnosima” (Aristotel) i ukoliko demokratija počiva na snazi i nezavisnosti institucija koje štite temeljne vrednosti slobode i opšteg dobra, srbijanska kakistokracija u sedmoj godini tranzicije ne pledira promovisanju načela javnog dobra i građanskih vrlina, niti afirmaciji vrednosti prava na izbor, već vodi urušavanju i sistematskom derogiranju demokratskih institucija. Vladavina zakona, ravnoteža i uzajamna kontrola nosilaca vlasti su neophodne pretpostavke liberalno demokratskog okvira koji možda ne daje uvek najbolje rezultate, ali još uvek štiti od vladavine najgorih. Mnoštvo nerasvetljenih afera, normalizacija i legalizacija koruptivnih mehanizama, kultura svireposti, poništavanje elementarnog dostojanstva građana.. su samo simptomi manjkavosti institucionalne političke infrastrukture.

Može li se stvarnost suspendovati iščekujući “dan D” i etablirati praksa kršenja zakonskih odredbi kao novo-usvojeni standard legaliteta? Da li će se postaviti pitanje političke odgovornosti elita čijom samovoljom se suspenduje funkcionisanje demokratskih institucija, indirektno i samog Ustava u koji smo “neizbrisivim slovima” upisali “da je Kosovo uvek bilo i da će zauvek ostati u Srbiji”? Da li će se postaviti pitanje političke odgovornosti nadležnih za pripremu četiri zakona koji su preduslov za raspisivanje lokalnih i pokrajinskih izbora? Samo jedan od nacrta tih zakona je završen (Nacrt zakona o teritorijalnoj organizaciji) dok je kompletiranje nacrta zakona o glavnom gradu, lokalnoj samoupravi i lokalnim izborima blokirano nespremnošću stranaka vladajuće koalicije da se usaglase o sistemu izbora na lokalu.

Odgovornost i otvorenost su važne komponente demokratije: politička zajednica koja neguje odgovornost zahteva odgovornu vladu i podrazumeva otvorenost za razumevanje opštih, parcijalnih i pojedinačnih interesa. Institucionalizirana samovolja političkih elita namesto jačanja procesa konsolidacije institucija stanje nedovršene državnosti zloupotrebljava i dodatno podstiče obesmišljavanje procesa artikulacije legitimnih zahteva građana:

- Narodna Skupština, vrhovna zakonodavna instanca, je ispražnjeni locus moći: dnevno diskreditovana nekompetentnošću, prostaklukom i govorom mržnje kao usvojenim standardima komunikacije. Pod svetlošću kamera Javnog servisa pretvorena u predizbornu pozornicu.

- Izostanak javne rasprave i netransparentost procedura prilikom usvajanja ključnih zakonskih akata otvara brojne dileme, a jedna je svakako i: da li umesto institucionalnih postoje i vaninstitucionalni mehanizmi odlučivanja? Utisak je da prisustvujemo nadmetanju legalnih i privatizovanih centara moći. Nejasno je da li su legalne institucije i sloboda i dostojanstvo građana zavisne varijable ili je na delu tek simulacija medjuzavisnosti različitih dimenzija demokratskih procesa.

- Ključne institucije izvršne, zakonodavne i sudske vlasti su uzurpirane: partijske elite koriste državnu infrastrukturu za promociju parcijalnih interesa. Pravedna distribucija i promocija interesa građana Srbije, efikasno odlučivanje o vitalnim interesima zajednice nisu na agendi partitokratskih vrhuški. Interesni pačvork je obogaćen spregom uticaja ekonomskih, kulturnih, duhovnih… elita. Kategorije demokratske, građanske kontrole rada institucija (nepoštovanje Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja) su tek u povoju.

- Još samo stručnjaci za ustavno pravo nemoćno pokreću pitanje rada Ustavnog suda (kašnjenje u izboru sudija i proceduralno nepripremljeni odlazak u penziju predsednika Ustavnog suda): političke elite ignorišu važnost utemeljenja pravosudnih instanci; nejasnoće oko tumačenja odredbi Ustavnog zakona i rokova za raspisivanje izbora trude se, samoinicijativno da razjasne pravni stručnjaci. Nebezbednost sudova i sudija, pretnje kojima su izloženi, ostavka predsedavajućeg sudije u procesu za ubistvo premijera Zorana Djinđića, dodatno otežavaju procese izgradnje i jačanja institucija u Srbiji.

Demokratija je javna vrlina koja se temelji na poverenju građana u institucije. Demokratski legitimitet (zahteva poverenje i angažman) i demokratski deficit (uz sistematsko obesmišljavanje važnosti građanskog učešća) predstavljaju sistem spojenih sudova: samo jačanjem važnosti institucija može se premostiti jaz izmedju apatije i averzije kao rezultante institucionalizirane samovolje elita.

Novi Sad, 17. oktobar 2007.

U političkom intermecu od odbijanja Sporazuma o prijateljstvu izmedju Kosova i Srbije do Njujorške deklaracije, srbijanske elite intenzivno kreiraju pretpostavke suspendovane stvarnosti: spremnost da se licitira Ustavnim zakonom definisanim rokovima za raspisivanje izbora (dok se pitanje svih pitanja: status Kosova, ne reši); spremnost da se uspore (i u konačnici prekinu) procesi evroatlantskih integracija iznalaženjem »pune mere saradnje sa NATO«, te na koncu spremnost da se falsifikovanjem i nametanjem lažnih dilema: Kosovo ili NATO-država (“poluga globalne ideološke manipulacije kojom se razaraju suvereniteti nacionalnih država”), zaustave procesi političke emancipacije i demokratske konsolidacije Srbije.

Srbijanska suspendovana stvarnost je paradigma procesa „modernizacije bez modernosti“ u kojoj, ne razborita artikulacija interesa građana, već patriotski „Marševi za jedinstvo Srbije“ i najavljene intervencije Garde cara Lazara u slučaju „jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova“ definišu Srbiju kao relevantnog subjekta na medjunarodnoj političkoj sceni. No, povratak u modernu istoriju metodologijom „Bogom blagoslovene pravedne sile“ legitimiše forum savetnika i analitičara, kao jedino validnu supra-političku arenu iz koje se sinhronizovano imenuju potencijalni neprijatelji, razvija neokosovska ideologija i šalju pseudo-patriotske poruke koje imaju za cilj nametanje lažnih dilema i diskreditovanje srbijanskog evroatlantskog hodograma. Domoljubna blokada ne dozvoljava da se na polu-fabrikovane tvrdnje, a glede uslova pristupanja NATO, iznesu racionalni odgovori:

1. stari koncept bezbednosti (priprema za odbranu od spoljnog neprijatelja) u novoj konfiguraciji moći i upravljanja krizama biva zamenjen novim konceptom ljudske bezbednosti koji u focus stavlja potrebe i interese građanina. Živimo epohu medjuzavisnosti i saradnje tražeći globalne odgovore na globalne pretnje.

2. NATO struktura uz vojno-bezbednosne komponente snažno naglašava važnost pokretanja političkog dijaloga partnerskih država članica i podržava projekte koji se bave pitanjima ekološke, sajber ili energetske bezbednosti. Projekti ekoloških apspekata upravljanja Prespanskim jezerom, uništavanja toksičnog raketnog goriva u Azerbejdžanu, proučavanja psiholoških aspekata terorizma.. donose benefite i naučnim institucijama i gradjanima.

3. NATO je garant kolektivne bezbednosti i širenje alijanse na istok je povećalo prostor slobode i sigurnosti. NATO nema nadnacionalnu vlast i sve odluke se donose konsenzusom. Više od 60 država u svetu je uključeno u različite programe partnerstva sa NATO.

4. politički kriteriji priključenja NATO su kompatibilni sa kriterijima pridruživanja EU. Institucionalne reforme su pitanje strateške odluke i političkog konsenzusa glede prihvatanja stubova politika evroatlantske zajednice i temeljno pitanje jačanja procesa demokratske konsolidacije.

5. uskladjenost političkog, ekonomskog i bezbednosnog okruženja i standarda je pretpostavka predvidljivosti i izvesnosti: prostor budućih investicija je stabilan i kompatibilan sa najmanje 49 država (članice NATO i PzM). Kompatibilnost sa NATO strukturama znači i prenos vojne tehnologije i znanja, standardizaciju prema zapadnim normama, odgovornost za kreiranje evropskog bezbednosnog sistema.

6. reforme vojske su znatno jeftinije od neracionalnog održavanja velikog broja ljudstva i zastarelih vojnih tehnologija: racionalnija je preraspodela vojnog budžeta budući da se menja struktura troškova: očekivana izdvajanja iz bruto društvenog proizvoda za potrebe članstva u NATO se projektuju na oko 2 posto. Kolektivna odbrana je uvek jeftinija od individualne. Finansijsko upravljanje zajedničkim budžetima koje vodi NATO vrši se kroz posebne civilne, vojne i infrastrukturne budžete, a na osnovu dogovorene formule podele troškova.

7. u članstvu NATO nisu sledeće članice EU: Austrija, Kipar, Irska, Švedska, Finska i Malta. Na Kosovu u sastavu KFOR, i pored činjenice da nisu članice NATO, su stacionirane švedske, austrijske, irske i finske trupe. Trupe Švajcarske koja nije članica ni EU ni NATO, su takodje u sastavu KFOR. To je činjenica koja govori sa jedne strane o potrebi Vlada ovih zemalja da reaguju i podele teret odgovornosti u upravljanju krizama, a sa druge o kompatibilnosti vojnih struktura ovih zemalja sa NATO strukturama. Od oko 17.000 vojnika u sastavu KFOR američkih je oko 1.300.

8. „imali smo previše žrtava u tolikim ratovima koje je Srbija vodila, da bi sada, kroz pristupanje NATO, sejali nove žrtve zarad tudjih interesa i na drugim kontinentima“. Osim u odbrani teritorija Saveza (Evropa, Severna Amerika) Srbija nema obavezu da učestvuje u drugim operacijama: Parlament donosi odluku o učešću trupa u operacijama na drugim prostorima.

Srbijanske elite suspenduju stvarnost nemoćne da reše ključna pitanja demokratske konsolidacije: pitanja temeljnih institucionalnih reformi koje su pretpostavka evroatlantskih integracija. Vojnim rezervistima koji štrajkuju glađu i građanima koji žive svakodnevnicu premreženu strahom, nesigurnošću i neizvesnišću nudi se politika vojne neutralnosti. I demonstrativnog napuštanja medjunarodnih skupova na kojima delegacija Kosova nastupa kao legalni subjekt. Nude nam se beg i neutralnost kao odgovor na pitanje odgovornosti za vlastitu budućnost.

U Novom Sadu, 29. septembar 2007.

Simboličko izostavljanje akronima: NATO u pristupnom izlaganju Vojislava Koštunice po formiranju Vlade (uz apostorfiranje pet strateških oblasti rada) je pokrenulo brojne dileme i nedoumice glede spoljnopolitičke orijentacije Srbije, a koje su saradnici premijera već u prvih sto dana rada Vlade, razrešili. Simboličkim odsustvom i gradiranjem apostrofiranih i neapostrofiranih ciljeva rada se pripremio prostor konstruisanju indexa novih mernih jedinica patriotizma čitljivih kroz pretnje i diskvalifikacije politike SAD i NATO u procesu pregovora o statusu Kosova.

Index patriotizma najbližih saradnika premijera gradira od simboličkog negiranja značaja saradnje Srbije i NATO, do eksplicitnih pretnji da će, ukoliko “SAD priznaju prvu NATO državu” Skupština Srbije doneti odluku da “naša zemlja ne može biti član NATO”. Metaforičke srpsko-američke kosovske bitke su već najavljene, a sinhronizovanim istupima saradnika V. Koštunice Beograd se na geopolitičkim marginama pozicionira izmedju Bondstila i Brisela. U kontekstu ovakvih iskaza simbolička NATO praznina pristupnog govora V. Koštunice se jasno dešifruje: zemlji koja identitetski konstrukt gradi tek prodajom ratnih ruševina, sukobi sa SAD i NATO (za sada metaforički) su nužni da bi se iluzija nacionalne kvazi-suverenosti po svaku cenu očuvala. Gradirajući index uvreda i diskvalifikacija spram NATO koji nosi genius loci tudjeg sveta, rastu upravo proporcionalno pseudo-moć i mudrost nemoćnih koje se neguju recikliranjem patnje i moralne superiornosti Srbije kao večne žrtve.

Suprotstavljajući ideji globalnog partnerstva i međuzavisnosti iluziju lažne suverenosti i samodovoljnosti stavovi DSS čelnika su podržani od strane srbijanskih elita (eksplicite izrekom ili implicite, šutnjom i nereagovanjem) koje projektujući vlastite etno-nacionalističke traume fabrikuju stvarnost izmišljajući prostor za NATO državu. Sklonost ka istorijskim eksperimentima projektuju na fantomsku NATO državu uvodeći nerealne političke formule i prenebregavajući činjenicu da NATO nije organska, već politička struktura 26 država. I da je Srbija članica programa NATO Partnerstvo za mir (PzM). I da je Vlada Srbije (čiji ministri defamiraju aktivnosti medjunarodne zajednice na Kosovu) jednoglasno usvojila Prezentacioni dokument kojim se definišu aktivnosti u kojima će Srbija učestvovati u ovom programu NATO. I da se očekuje da će Srbija sa NATO potpisati Sporazum o bezbednosti informacija koji je važan ne samo zato što će prvi put u istoriji Srbija imati vojno-diplomatsko predstavništvo u sedištu NATO, već će stvoriti uslove i za viši nivo razmene informacija sa NATO koji je jedini garant bezbednosti na Kosovu. Očito je da su kvalifikacije da NATO pravi marionetsku, kriminogenu, mafijašku, satelitsku, vojnu…državu neophodne da bi se legitimisao srbijanski politički univerzum u kojem Bondstil kao glavni grad NATO države proizvodi višak značenja neophodan srbijanskim elitama da bi nastavile da izvode istorijske eksperimente nad građanima Srbije.

Zašto su u ovom istorijskom eksperimentu srbijanskim elitama potrebni SAD i NATO kao neprijatelji? NATO je metafora preispitivanja kvazisuverenosti i spremnosti da se iz partikularnog i hermetičkog udje u prostor subnacionalne sigurnosti, koji ne predstavlja samo vojnu strukturu već uključuje dimenzije političke, ekonomske, socijalne i ekološke bezbednosti. Agenda globalne bezbednosti je izmenjena. Realnost globalnih pretnji znači opasnost od globalnog terorizma, širenja oružja za masovno uništenje, energetskih problema, globalnog zagrevanja… Globalni bezbednosni izazovi zahtevaju zajedničke odgovore. Globalno partnerstvo je nužnost.

Pretpostavka globalnog partnerstva je spremnost da se nadraste ekskluzivizam važnosti malih naroda i umišljeni mesijanizam i promovišu politike koje znače raskid sa duhom palanke i antizapadnjaštvom. Pitanje je da li se srbijanske elite plaše onih 32 odsto gradjana Srbije koji (istraživanje Media Galup, februar 2007. godine) podržavaju ulazak Srbije u NATO? Da li se plaše otvorenosti, profesionalne kompetentnosti i prevazilaženja granica, a NATO je upravo metafora pomerenih granica? Da li se plaše stvarnosti koja se neće iscrpljivati kroz očajničku potragu za prijateljima (istorijskim i tradicionalnim) i neprijateljima. Zarobljeni u mentalnoj matrici prijatelj-neprijatelj, podrazumevajući da će “Vlada Srbije pronaći način da odgovori na nasrtaje na suverenitet i teritorijalni integritet” akviziteri naše nasreće ne mogu da prihvate stvarnost globalnog partnerstva i NATO definišu kao partnera. NATO kao partner je prvi korak u nadilaženju simboličkih granica.

Utisak je da Srbija ne razume globalnu agendu bezbednosnih problema i novouspostavljenu konfiguraciju moći. Sa jedne strane ministar spoljnih poslova Srbije u Briselu predstavlja Prezentacioni dokument o osnovnim ciljevima Srbije u PzM, a sa druge, stranka premijera Srbije »zahteva od NATO da poštuje nepromenljivost medjunarodno priznatih granica Srbije«. Ambivalentnost i simboličke praznine u istupima predstavnika Vlade su još jedan dokaz da je poziv Srbiji da se uključi u PzM i otvaranje evroatlantske perspektive rezultat strateške odluke evroatlantske zajednice: da je uz očit deficit demokratskih kapaciteta Srbija nemoćna da se samostalno, bez spoljne podrške uključi u evroatlantske integracione procese. Uključivanjem u program PzM, i u budućnosti NATO, Srbija dobija šansu da preuzme i demonstrira odgovornost za unapredjenje stabilnosti i bezbednosti regiona. I da jasno definiše vlastiti bezbednosni identitet.

Novi Sad, 03. septembar 2007.

Da li će Srbija 28. juna 2014. godine simbolički okončati skraćeni i uzaludno potrošeni 20. vek i u registar kolektivnog pamćenja upisati novi praznik, Vidovdansko pridruženje EU kako najavljuje potpredsednik Vlade Republike Srbije, ili ćemo tog 28. juna 2014. godine obeležiti 25-godišnjicu gazimestanskog Vidovdana nostalgično zazivajući sećanja na stvarne i metaforične bitke koje smo vodili protiv celog sveta, a sa neugaslom nadom da ratne avanture nisu okončane i da ćemo se još nauživati čari imperijalnih užitaka s verom u večni politički eldorado svih srbijanskih elita: s verom u Rusiju.

Obogaćen, shodno potrebama istorijskog trenutka, prigodnim evroatlantskim konotacijama Vidovdan olakšava političkim i duhovnim elitama da kompleksnost političkih procesa pridruživanja Srbije evroatlantskim strukturama svedu na svojevrsnu »summa orthodoxiae«. Duhovno obzorje kroz koje se procenjuju i banalizuju procesi, politike i vrednosti »tuđih bogova i kultura« dodatno otežava i problematizuje političku orjentaciju Srbije reciklirajući parohijalno-izolacionistički model, antizapadnjaštvo i antimodernizam i u svetlu definisanja statusa Kosova, u prvi plan ističu vekovne veze sa napaćenom »matuškom Rusijom«. Ne obazirući se na činjenicu da 69,3 posto građana perspektivu vidi u EU, elite neguju mitsku sliku i sve nade polažu u Rusiju, služe se molebstvija Putinu i zaziva božji blagoslov za njega. Elite usprkos stvarnosti, promovišu kao odgovor većinskom raspoloženju građana banalizovano, od smisla ispražnjeno rusofilstvo. Ideološki eros Vladimira Putina biva inaugurisan kao jedina politička platforma a zajednički nastup kao jedina politička strategija Vlade Republike Srbije u pregovorima o Kosovu, akcentujući da »zajednička politika Srbije i Rusije i prijateljstvo dva naroda nisu usmereni ni protiv koga, već imaju za cilj poštovanje medjunarodnog prava i očuvanje trajnog mira i stabilnosti u celom regionu«.

Negujući mit o nepostojećoj Rusiji koja je pandan »pokvarenom Zapadu« (koji ugrožava nepatvorene lepote i iskonske vrednosti Srbije) srbijanske elite plasiraju »institucionaliziranu laž« o zemlji koja je civilizacijska paradigma pravoslavlja, iskrenosti, prostodušnosti i jednostavnosti. Oslonom na Rusiju odolećemo zavodljivim zapadnim iluzijama, jer Zapad nije ništa drugo do »tržište obrazovanih robova koji treba našu pamet, naše obrazovanje, naš dar i našu svežu krv«. Plasiranje anahronih i uvredljivo banalnih stereotipa je u interesu kako političkih i duhovnih, tako i srbijanskih ekonomskih elita koje nemaju interes da se procesi privatizacije i tržišne transakcije odvijaju u okviru jedinstvenog pravnog okvira, a koji podrazumeva transparentnost i odsustvo favorizovanja politički podobnih i poželjnih investitora. Favorizovanjem modela pravoslavno-ekonomskog patriotizma i poželjnih investitora koncept tržišne privrede u Srbiji se dodatno urušava i kompromituje.

Rusija ne figurira više kao ideološki stožer (uloga neophodna da bi se otvorilo, u Srbiji priželjkivano, poglavlje novog hladnog rata) niti postoji ideološki sukob izmedju SAD i Rusije. Procesi transformacije centralizovane ekonomije neumitno teku i više od 75 posto ruskih ekonomskih potencijala je u privatnom vlasništvu. Ekonomsku snagu Rusije ne prati ideološka infrastruktura a mogućnosti obnavljanja urušenog političkog kredibiliteta su ozbiljno ugrožene evidentno anti-demokratskim procesima i aktima ugrožavanja ljudskih prava (kontraverze koje su pratile ubistvo novinarke Ane Politikovskaje, odluka da se novinarka koja je pisala o stanju psihijatrijskih ustanova smesti na psihijatrijsku kliniku, predlog zakona koji definiciju ekstremizma proširuje i na javne diskusije o istom). Rusija razvija strateško partnerstvo sa NATO (2007. godine se obeležava desetogodišnjica Saveta Rusija – NATO) i EU jer, po rečima predsednika V. Putina »Rusija izgradjujući suverenu demokratsku državu deli temeljne vrednosti i principe velike većine Evropljana«.

Od 2000. godine u Srbiju ušlo oko 287 miliona evra ruskog kapitala (kroz privatizaciju i novčane doznake). Procene govore da je u regionu najviše ruskog kapitala uloženo u Crnu Goru, preko 2 milijarde evra. Pozivajući SAD na »punu uzdržanost i nepristrasnost u procesu rešavanja budućeg uredjenja KiM« Vlada Republike Srbije istovremeno rusku podršku plaća spremnošću da favorizuje ruski kapital u procesima privatizacije velikih kompanija. Prenebregava se činjenica da Kosovo nije bilateralno pitanje Srbije i Rusije, već medjunarodni problem čije rešavanje zahteva angažman svih subjekata medjunarodne zajednice. Milozvučne zavetne sintagme da je Kosovo naš posed čije tapije nosimo »u kolanju našeg krvotoka« za 71 odsto gradjana znače da bi se izjasnili za pristupanje EU i kada bi Brisel priznao jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

Građani Srbije u ogromnoj većini ne vide budućnost Srbije u savezu sa Rusijom i Belorusijom usprkos postojanju ratifikovane Deklaracije. Ohrabrujuće je da decenijska izolovanost i napori elita da promovišu Srbiju bez svojstava koja očajnički treba Rusiju kao rezervni politički eldorado za optuženike sa raznih poternica, nije građane Srbije stavila pred izbor: panslovenske ili evroatlantske integracije. Evroatlantske integracije nemaju alternativu. I po prvi puta u istoriji Ljubljana, Zagreb, Beograd, Sarajevo, Podgorica, Skoplje i Priština gledaju u istom pravcu. Put Brisela. I ako Vlada po priznanju nezavisnosti Kosova prekine odnose sa drugim zemljama cenu će platiti samo građani Srbije. Čekajući Vidovdan 2014. godine.

U Novom Sadu, 11. avgust 2007.

Stav poslanika Balinta Pastora da Savez vojvodjanskih Mađara neće podržati predlog (četvrte po redu: do sada usvojene Rezolucije: 26. mart 2004., kojom se Vlada Republike Srbije obavezuje da izradi program za rešavanje problema na KiM; 21. novembar 2005. Arandjelovdanska rezolucija o mandatu za političke razgovore o budućem statusu KiM; te 14. februar 2007.) Rezolucije o Kosovu i Metohiji budući da sadrži “jezik neprimeren savremenoj diplomatiji i nejasna rešenja koja mogu biti opasna” potvrđuje da Srbija vlastitu istrgnutost iz realnog evropskog konteksta pokušava još jednom nadomestiti nemuštom odbranom geografije, a jezičkim konstrukcijama koje nisu ništa drugo do simboličko nasilje nad stvarnošću. Razumevanje konteksta realnog je lapidarno iskazao premijer V. Koštunica po usvajanju, treće po redu Rezolucije stavom da “nama danas ne treba govoriti o osećaju za realnost. Za Srbiju je najopštija realnost na kojoj počiva stvarni svet oko nas ta, da je KiM sastavni deo njene teritorije”.

Srbijanske elite koje se od realnosti nedefinisane teritorijalnosti brane eksplicitnim pretnjama i mitopoetičkim frazama (a očajničkim usvajanjem novih Rezolucija) očito ne razumeju da neprimerenim jezičkim konstruktima samo iscrtavaju granice autarhične zajednice koja ne korespondira sa realnošću. Posebno, ne korepsondira sa agendom problema koje kao prioritetne definiše medjunarodna zajednica: problemi globalne bezbednosti i terorizma, energetski i problemi globalnog zagrevanja, imigranti…Neprimerenim jezikom Rezolucijâ srbijanske elite fabrikuju vlastitu stvarnost, podstičući iznova napetost koja rezultira konstantnim potiranjem potreba i interesa gradjana Kosova. Kako Albanaca, tako i Srba.

Jezik kojim su pisane Rezolucije (u dubljim slojevima se iščitava paranoja: strah i/ili prezir) nameće dilemu: da li je Srbija paradigma ne/mogućnosti primene evropskih standarda institucionaliziranog življenja i u kojoj meri je prisutna svest da jezički konstrukti i na simboličkoj i na praktičnoj ravni odslikavaju kapacitet razumevanja političko-ekonomskog konteksta i odnosâ moći: kapacitet razumevanja realnosti?

Jezički konstrukti i političke poruke Rezolucijâ se temelje na bazičnom nerazumevanju činjenice da decidno odbacivanje dijalogičnosti i reciprociteta znači potiranje deklarativno iskazane spremnosti za pridruživanje zajednici evropskih država. Dijalog i tolerancija su pretpostavke političke, ekonomske, kulturne integracije zajednice evropskih naroda. Mitopolitičke strukture koje prethode jeziku, danas nisu model komunikacije i uključivanja, već pre (samo)isključivanja iz javnog prostora komunikacije i saradnje. Jezik koji ne razume međunarodna zajednica priziva vlastitu izglobljenost iz istorije i evropskih tokova, budući da komuniciramo jezičke (i političke) sadržaje koji ne pretpostavljaju odgovornost prema Drugom i koji nose elementarno nerazumevanje činjenice, da je osnova naše slobode - iskustvo Drugog. Albanci kao srbijansko Drugo, postaju simptom zajednice koja ustanovljava poduhvat vraćanja (“iskonske teritorije”) kao vrhovni patriotski zadatak. Nemoć dekontekstualizacije koja Srbiju virtualno i usprkos realnosti, definiše kao Omfalos (pupak sveta) na svetom Ovde i Sada, očituje se kroz marginalizaciju dehumanizovanog i prezrenog Tamo. Tamo gde Albanci kao srbijanski alter ego obitavaju u sferi egzotično mračnog, nerazumljivog i stranog. U sferi estetizovanog fašizma. Jezičkim konstrukcijama kojima se prihvatanje realnosti nezavisnog Kosova proglašava “nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim” Srbija još jednom pravi oštar otklon od evropskih emancipatorskih tradicija fabrikujući sopstvenu realnost. Realnost Rezolucijâ.

Jezički konstrukti Rezolucijâ su lingvistička legitimacija počinjenih zločina. U evropski registar Srbija upisuje topografiju zločina, a realnosti i zločinima počinjenim na Kosovu usprkos, poništavaju se i stavovi sadržani u Rezoluciji o pridruživanju EU kojim se Srbija obavezuje da će na tragu ispunjenja svih međunarodnih obaveza da »privede pravdi sva lica osumnjičena za zločine počinjene tokom oružanih sukoba u periodu od 1991. do 2000. godine«. Višeznačnost i relativizacija su podrazumevani: ono što je nedopustivo manjinama u Srbiji (u Vojvodini i Sandžaku), je prirodno kao pretnju uputiti medjunarodnoj zajednici, a tiče se prava Republike Srpske da se priključi matici. Na korak od lingvističke legitimacije zločina je istorijska neumitnost definisanja Srbije kao zajednice usamljenih a Istoku okrenutih branilaca, sa predzidja hrišćanstva.

Kako do »evropske lične karte«: Evropa je paradigma mnogostrukosti, paradigma potrage za modusima prevladavanja napetosti koje proizvode interakcije brojnih etničkih, političkih, verskih, kulturnih, jezičkih aktera. Usvajanjem Rezolucijâ o KiM srbijanske elite su svesno odbacile napor ka raščaravanju Srbije, a potvrdile privrženost ekskluzivističkoj mentalnoj matrici čuvajući očajnički distancu tutora spram kosovskih Albanaca. U perspektivi beogradskih elita nisu samo Albanci sa Kosova nevidljivi i prezreni. I fizički i simbolički. Nevidljivi i prezreni su i Srbi sa Kosova. Njima se kao panaceja nudi nacionalizam (ali, dobri) i obožavanje idola tribus. Srbijanski iskustveni registar teško prepoznaje i još teže prihvata stvarnost: idoli plemena i mitopoetika su realnost Rezolucijâ koje srbijanske elite pozicionirajući se pred predstojeće izbore, upućuju domaćem biračkom telu. Međunarodna zajednica razume i prihvata korpus regula koje objedinjuju temeljna prava čoveka i građanina, slobodu i demokratiju. Regula koje prepoznaju pravo na različitost i uvažavanje Drugog. Koje dozvoljavaju preformulaciju prosvetiteljskog Cogito, ergo sum u Mislim, dakle mislim Drugog. I koje na koncu, otvaraju prostor izgradnje evropskog identiteta.

U Novom Sadu, 23. jula 2007.

Parafraza tvrdnje Klintona Rositera da »nema Amerike bez demokratije, nema demokratije bez politike i nema politike bez partija« profilitrirana kroz srbijanski socio-politički kontekst nameće najmanje dva pitanja: u kojoj je meri naša politička stvarnost »institucionalizirana neizvesnost« (polazeći od minimalnog razumevanja demokratije) i drugo, pitanje kapaciteta političkih stranaka da usklade »javne strasti i interese« i artikulišu interese građana, ili zaoštrenije, u kojoj meri stranke doprinose procesima »kvarenja demokratije«?

Izveštaj Freedom House “Nacije u tranziciji 2007” koji prati procese konsolidovanja i poštovanja demokratskih standarda u 29 država srednje Evrope i srednje Azije (analizom sedam oblasti: izborni procesi, civilno društvo, nezavisni mediji, vladavina prava i lokalna samouprava, nezavisnost sudstva i korupcija, 2006.), ocenjuje da se poštovanje demokratskih standarda u Srbiji popravilo u odnosu na prethodnu godinu. Ocenom 3.68 Srbija zadovoljava kriterije manjkave, polu-konsolidovane demokratije, a najznačajniji napredak je ostvaren u oblasti civilnog društva.

Brojne manjkavosti a tiču se sposobnosti sistema da funkcioniše shodno pravilima koja podrazumevaju transparentnu i jaku institucionalnu infrastrukturu se očituju kroz fenomen sve češće imenovan fenomenom zarobljene države. Srbijanska država, zarobljena i zagušena mrežom interesa političkih i ekonomskih elita nema snage da tranzicione procese zaokruži i ostaje paradigmom pojave, u literaturi poznate kao održavanje ravnoteže (ekvilibrijum) parcijalnih reformi. Parcijalnost reformi ugrožava konsolidaciju demokratskih procesa, otežava i usporava izgradnju institucija i poništava odgovornost građana za očuvanje temeljnih vrednosti demokratije uvodeći umesto kategorije kritičke javnosti, kategoriju ćutljive i apatične većine.

Najmanji zajednički sadržilac interesa i političkog angažmana je građanin, a esencija društvenog i egzistencijalnog samopotvrdjivanja je građanska hrabrost. Partitokratski srbijanski simbolički matrix ideale dobrote, istine i pravde (ideale antičkog bavljenja politikom) diskredituje do te mere da ih izvrgava ruglu i podsmehu, te smešta u ropotarnicu neupotrebljivih i zastarelih pojmova. Paradoksalno, usprkos »puzajuće partitokratske diktature« koja guši i poništava sve napore partijama nepripadajućih gradjana da kreiraju društvene sadržaje a izvan partijski zadatih koordinata; koja poništava slobodu i dostojanstvo kompetentnih a partijama nepripadajućih, političke stranke u Srbiji su u procesu vlastitog dokidanja. Procese »kvarenja demokratije« možemo detektovati i analizom prepoznatljivih obrazaca partijskog delovanja:

1. partije diskredituju važnost promovisanja vrlina slobodnog i dostojanstvenog građanina kao i akte demonstriranja građanske hrabrosti: poželjnim se promovišu vrline odanih podanika

2. partije (posebno sa predznakom demokratske) diskredituju značaj građanskog angažmana: podstiču se apatija i izborna apstinencija porukom da je promena nemoguća i da dogovor partijskih vrhuški (re)definiše izbornu volju građana

3. unutarstranačka struktura je nedemokratska, autoritarna i temelji se po definiciji na idolopokloničkom odnosu prema lideru. Emanirajući i praktikujući nedemokratičnost i autoritarnost, partije teško da mogu biti nosioci procesa demokratske konsolidacije

4. zloupotreba i deficit demokratskih procedura (kako unutar stranke, tako i u praktikovanju vlasti na svim nivoima) vodi u konačnom, razaranju demokratskih vrednosti i urušavanju institucionalnih, materijalnih i ljudskih kapaciteta

5. političke stranke u Srbiji sve manje artikulišu interese odredjenih socijalnih grupacija, ali se sve jasnije profilišu kao interesne grupe koje uzurpiraju javni prostor

6. institucije lokalne, pokrajinske i republičke vlasti i vršioci funkcija (po definiciji servis građana) postaju isključivo servis partijskih aktivista

7. proces donošenja odluka se pretvara u ritualno okupljanje partijskih klika i koterija; javne rasprave i građanska participacija su ili zaboravljeni relikt, ili efektan marketinški slogan

8. nepoštovanjem Zakona o finansiranju političkih stranaka se podstiče netransparentost finansiranja a partije postaju značajan generator korupcije: izveštaji koji se podnose su manjkavi i nekompletni

9. partije preuzimaju ulogu paralelnog Tražišta rada, zapošljavajući podobne, lojalne i najčešće nekompetentne ali zaslužne aktiviste fabrikujući nepotrebna radna mesta. Funkcionalizacija političkog angažmana, kao jedini mogući način rešavanja egzistencijalnih problema, je najveći poraz koji su građani Srbije doživeli ne/voljno postajući korumpiranim saučesnicima

10. formiranje neautentičnih ličnosti, podanika i poslušnika kao strategija rada sa članstvom se posebno očituje u činjenici da napredovanje u partijskoj hijerarhiji (a time i partijske apanaže u budućnosti) podrazumeva bliskost sa liderom (i lideru najodanijih). Članovi partija, posebno mladi se uvode u stvarnost (ne)dostupnih, krugova posvećenih u koje se ulazi samo po preporuci. Ljudski i profesionalni kvaliteti nisu preporuka

11. umrežene interesne grupe raznih partija podržavajući se međusobno, delegitimišu i diskredituju rad lokalnih, pokrajinskih i republičkih organa vlasti angažmanom nestručnih, politički neiskusnih, korumpiranih, šaljući poruku partijski neangažovanim da im nije mesto u Srbiji. Poruku partijskih interesnih grupa razume očito 70 posto mladih koji ne vide budućnost u ovoj zemlji.

I umesto epiloga: život u Srbiji, umesto »herojski činom, postaje rutinski posao organizacije«.

U Novom Sadu, 07. jula 2007.

Trinaest meseci po suspenziji nastavljeni su pregovori o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Srbije i EU. Iskustva drugih govore da faza pregovora o zaključivanju SSP traje u proseku šest do osam meseci. Ali akviziteri naše nesreće koji bi namesto Kancelarije za pridruživanje EU formirali Kancelariju za pridruživanje istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama, ne vide razlog da se pokrene pitanje odgovornosti zbog nepoštovanja temeljnih dokumenata kojim se kao dugoročne i prioritetne spoljnopolitičke strategije definišu priključenje EU (Rezolucija o pridruživanju EU, oktobar 2004.) i medjunarodnim bezbednosnim strukturama, a prvenstveno NATO (nacrt Strateškog pregleda odbrane, jun 2006.).

Pitanje odgovornosti akvizitera naše nesreće koji kontinuirano promovišu lažnu normalnost permanentnog vanrednog stanja uparenog sveprožimajućom bedom, te neminovnost novih srpsko-američkih kosovskih bitaka, pitanje odgovornosti onih koji demonstriraju aroganciju nekompetentnih kao jedinu normalnost Srbije, se ne postavlja. Diskreditujući neophodnost definisanja pravnog okvira i institucionalizacije odnosa sa EU poništava se važnost evropske politike i standarda kao, na prvom mestu pitanja unutrašnjih reformi. Mitologizacija i manipulacija svesno razdvojenih i obesmišljenih fraza “evropske” i “evroatlantske” integracije funkcionalizuju normalnost svakodnevnog života kao povratak u zlatno doba neutralnosti i dosezanje onog stepena razvoja koji je Srbija imala u ex-Jugoslaviji. Falisifikovana normalnost kao ključno, postavlja pitanje: koliko nam je vremena potrebno da se vratimo standardima koje smo davno uživali. U ključu iskrivljene normalnosti odnos podrške i legitimiteta koji uživaju, te stvarne moći i uticaja koji demonstriraju mereno indexom proporcionalnosti arogancije srbijanskih elita i građanske hrabrosti kao temeljnog pitanja demokratizacije zajedinice koja deklaratorno teži evroatlantskoj zajednici vrednosti, je obrnuto proporcionalan. Posebno u političkom ozračju prezasićenom pretnjama koje se upućuju svim državama ili međunarodnim organizacijama (NATO) spremnim da priznaju nezavisnost Kosova.

Politička ignorancija i arogancija utemeljena platformom DSS/NS u vreme pregovora o formiranju Vlade Republike Srbije, kojom su sva pitanja izuzev postizanja konsenzusa o nacionalnom interesu prezentovana kao drugorazredna, finale doživljavaju kroz izjave predsednika Vlade koji ocenjuje da “učestale izjave američkih zvaničnika u prilog nezavisnosti Kosova vode pogoršanju odnosa Srbije i SAD” i ministra inostranih poslova koji apostrofirajući članstvo u EU kao “ključni cilj Srbije” ipak naglašava da će Srbija biti primorana da preispita odnose “sa zemljama koje odluče da naruše njen suverenitet jednostranim priznanjem nezavisnosti Kosova”.

Politika samoizolacionizma, samodovoljnosti i nerazumevanja istorijskog i političkog konteksta doživljava šizofreni kreščendo, kroz sa jedne strane euforične najave da će Srbija dobiti status kandidata i dospeti na belu šengensku listu krajem 2008, a najkasnije početkom 2009, a sa druge, eksplicitnim pretnjama o preispitivanju odnosa sa svim državama koje de iure potvrde realnost nezavisnog Kosova. Sledi, dakle preispitivanje odnosa sa državama sa kojima se pregovara o liberalizaciji viznog režima, potpisuju sporazumi o readmisiji i dogovaraju standardi politika regionalne bezbednosti. Strategija sabornosti i prizivanje božije i ljudske pravde nisu politički argumenti. To su alegorije i metafore feudalizirane predpolitičke zajednice koju nam srbijanske elite žele nametnuti kao samosvojnu srbijansku normalnost.

Političko dostojanstvo na koje se rado pozivaju arogantne i nekompetentne elite nije moguće izvan koordinata racionalnih odnosa uzajamnog poštovanja. Političko prosvetiteljstvo na kojem se temelji evropska filozofija, razvija ideju dostojanstva koja podrazumeva da svaki čovek ima jednako pravo na slobodu i dostojanstvo. Srbija, zarobljena omnipotentnim interesima partijskih klika i koterija nije zajednica koja se temelji na idejama političkog prosvetiteljstva. Otuda i diskreditovanje političke odgovornosti za učinjeno i izrečeno, otuda diskreditovanje interesa građana Srbije, onih 70 posto koji vlastitu i budućnost svoje dece vide u zajednici evropskih država.

Kadrirani kao simulakrumi (falsifikati bez originala) reprezenti srbijanskih elita nameću građanima Srbije kao sudbinsku, normalnost “zagrobnog mira, kada ćemo normalno ležati po grobovima, nakon što smo potrošili naše nenormalne živote”. U Srbiji u kojoj se suspenzija pregovora o SSP doživela kao čin poncijepilatovskog skidanja odgovornosti, u kojoj trinaest meseci kasnije nastavak pregovora ne podstiče javnu debatu, je očit deficit potrebe da se udje u zajednicu institucionaliziranih regula. Svedenost političkog angažmana na partijske klike, korumpiranost i urušavanje institucija poništavaju sve deklaratorne tvrdnje o Srbiji kojoj je mesto u evropskoj zajednici naroda. Srbijanske elite građane priznaju samo kao socijalne parije sistematski uništavajući i naznake građanske hrabrosti, obesmišljavajući svaki pokušaj aktivnog političkog angažmana i svesno otvarajući novo poglavlje izolacionizma.

Elita koja se poziva na junaštvo a ne na građansku hrabrost, koja slavi etiku vidovdanskog kolektivnog stradanja, ne razume ideju političkog prosvetiteljstva. Ona želi simbolički vremenski vacuum zlatnih osamdesetih, ali ne želi Evropu. Interesi građana Srbije nisu niti fusnota u strateškim, samoubilačkim projekcijama elita koje suštinski diskreditiju incidentne, nesistematske napore uključivanja Srbije u procese evroatlantskih integracija.

U Novom Sadu, 30. jun 2007.

Srbija je 11. maja otpočela šestomesečno predsedavanje Komitetom Ministara Saveta Evrope pod sloganom “Jedna Evropa, naša Evropa« u senci presude Međunarodnog suda pravde kojom se zavodi u pravni i istorijski registar, kao jedina država do sada osudjena za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Agenda šestomesečnog predsedavanja naglašava važnost promovisanja evropskih standarda zaštite i unapređenja ljudskih prava, demokratije i vladavine zakona. Savet Evrope, »savest EU o ljudskim pravima«, je demonstrirao spremnost da podrži srbijanske političke elite (usprkos pritiscima i kritikama jednog broja međunarodnih organizacija) i olakša procese demokratske tranzicije, naglašavajući neprihvatljivost neispunjavanja obaveza Srbije prema Haškom tribunalu a glede hapšenja i procesuiranja počinilaca ratnih zločina.

Mesto predsedavajućeg za Srbiju znači obavezu da vlastitim primerom potvrdi važnost poštovanja međunarodno prihvaćenih normi i kao deo »naše Evrope« otpočne strpljivo i temeljno da gradi i brani ideju mira, slobode i demokratije uvažavajući činjenicu da je zajednica evropskih država suočavanje i rad na vlastitoj prošlosti prihvatila kao »konstruisanje stalnog, nepogrešivog zida izmedju novog početka i stare tiranije”. Rad na vlastitoj prošlosti i prihvatanje kolektivne političke odgovornosti je prvi korak u procesu osvajanja političke slobode i emancipacije Srbije kao političke zajednice.

Srbija, nemoćna da načini prve korake ka osvajanju političke slobode ostaje destruirana i hibernirana zajednica paralisana konsenzusom nespremnosti da delegitimiše ratno-nacionalističku vrednosnu matricu. Nespremnost da se dekonstruiše ratno-nacionalistička matrica generiše sistematsko recikliranje obrazaca svireposti, a počinjeni zločini i genocid u Srebrenici se funkcionalizuju kao proizvodjači (ne)smisla. Obesmišljavanje i trivijalizacija konstrukta “genocid počinjen nad Bošnjacima u Srebrenici” je u funkciji negiranja, relativizacije i nespremnosti da se suoči sa posledicima zločina. Srebrenica kao paradigma zločina, paradoksalno, postaje formula koja omogućava da genocid iščezne.

Šestogodišnja debata medju zemljama članicama EU je rezultirala sporazumom ministara pravosudja EU o zajedničkom antirasističkom zakonu, prema kojem bi “javno opraštanje, poricanje ili trivijalizacija počinjenih genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina” bilo tretirano kao krivično delo. U EU zakone protiv negiranja holokausta su usvojile: Austrija, Belgija, Češka, Francuska, Nemačka, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka i Španija. Kaznene odredbe koje dostižu i maksimalnih 10 godina zatvora (Austrija i Litvanija) ukazuju da se važnost usvajanja jedinstvene platforme kojom se odlučno osuđuju zločini poricanja i trivijalizacije genocida, očituje kao čin od pravnog i političkog, ali i nedvosmisleno simboličkog značaja.

U Skupštini Republike Srbije, pozorištu infantilnog srama, je podneta incijativa da se razmotri predlog dopuna Krivičnog zakonika i da se za poricanje ratnih zločina i veličanje pravosnažno osudjenih ili optuženih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ustanovi zatvorska kazna. Medjutim, procesi etničke konfiskacije sećanja diskredituju i onemogućavaju usvajanje i realizaciju seta zakona koji konstruišu pravni i politički kontekst procesa tranzicione pravde: zakon o lustraciji, rehabilitiaciji, otvaranju dosijea tajnih službi, zakon o denacionalizaciji. Te napokon i zakon o kažnjavanju poricanja i trivijalizacije zločina genocida kao i veličanje počinilaca ratnih zločina. Prenebregava se činjenica da je Srbija ratifikacijom međunarodnog Pakta o građanskim i političkim pravima prihvatila obavezu kažnjavanja lica koja propagiraju i zagovaraju nacionalnu, rasnu i versku mržnju. Svesno se prenebregava činjenica da je Međunarodni krivični tribunal izrekao šest pravosnažnih presuda za saučesništvo i pomaganje genocidnih radnji i drugih zločina počinjenih u Srebrenici kada je za samo sedam dana od 11. do 18. jula 1995. godine ubijano u proseku oko 1000 ljudi dnevno. Patriotski cenovnik masakriranja Bošnjaka je bio jasno ispostavljen: pripadnici 10. diverzantskog odreda, koji je učestvovao u borbama u Srebrenici, dobijali su 4 marke za ubijanje zarobljenika, a pet za zakucavanje – pucanje u potiljak.

Ne-priznavanje mrtvih anticipira ne-priznavanje živih drugih (i onih koji žive drugačije); ne-priznavanje prošlosti spada u praksu ne-priznavanja sadašnjosti. Kultura nekažnjivosti našu stvarnost etnički konfiskovanog sećanja kreira kao eklektičku kombinaciju folk fašizma blagosiljanih web portala i manihejske borbe izmedju svetlosti lažnog nacionalnog identiteta i tame negacije nasilja i zločina. Konstrukt kulture nekažnjivosti se temelji na ksenofobiji, antisemitizmu, rasizmu, nacionalizmu i antiintelektualizmu. A kulminira u fašizaciji užitaka, nekažnjenog obračuna sa neistomišljenicima.

Zakonska inkriminacija dela poricanja, trivijalizacije zločina i veličanja počinilaca ratnih zločina je važan segment rada na prošlosti kojim se podstiču procesi:

1. institucionalizacije kulture odgovornosti i postizanja društvenog konsenzusa da je zločin kažnjiv. Zakonsko neprepoznavanje zločina mržnje i krivične odgovornosti za poricanje zločina genocida podstiče procese univerzalizacije straha kojim dominira stav da pojedinac živi »život koji nije vredan života«

2. razobličavanja beskrupuloznih tehnika koje odgovornost za zločin obesmišljavaju i prebacuju sa počinioca na žrtvu. Opštim mestom postaju iskazi da su sami Bošnjaci krivi za zlodela kojima su bili podvrgnuti, jer »majke nisu dovoljno brinule o deci i nisu ih na vreme sklonile; silovane žene su se same nudile; ako je već silovan toliko broj Muslimanki, gde su deca; Srebrenica je najveća rana srpskog naroda«. Dijabolična logika relativizacije, da su sve strane činile zločine, u konačnici krivicu prebacuje na žrtvu. U Skupštini Republike Srbije niko nije zvanično pomenuo podatak da je prema izveštaju Komisije za ratne zločine UN broj Muslimana u Prijedoru sa 49.454 (popis stanovništva iz 1991. godine) pao na manje od hiljadu, 1995. godine

3. razumevanja kompleksnog odnosa između pravnog, političkog i moralnog aspekta krivice i odgovornosti. Uspostavljanjem jasne distinkcije izmedju individualne krivične odgovornosti i kolektivne političke odgovornosti, se dokida MI, kao lažna kolektivna solidarnost sa počiniocima zločina i otvara prostor da se prizna, ne da MI nismo ništa znali, već da MI nismo želeli i ne želimo da znamo

4. stalnog podsećanja na univerzalnu lekciju: da ksenofobija, nacionalizam i antisemitizam mogu dovesti do kolektivnog nasilja i zločina nezamislivih razmera i da svako društvo, postaje kriminalno onog trenutka kad izgubi sposobnost razlikovanja pravde od nepravde

5. sagledavanja i razumevanja realnog istorijskog i političkog konteksta, koji pretpostavljaju neophodnosti uspostavljanja istorijske distance, od kvalifikacija opterećenih viškom pamćenja i emocija. Gubici, poniženja i patnje vlastite etničke zajednice se nikad ne zaboravljaju, ali se lako i brzo zaboravlja zlo naneto drugima, te otuda kult kolektivnog, mitskog pamćenja podrazumeva emotivno slepilo prema nesrećama drugih

6. ozdravljenja generacija rodjenih prekasno da bi bili počinioci zločina, ali dovoljno rano da budu vaspitavane u matrici etnonacionalizma i samozavaravanja. Zadatak generacija rođenih 90-tih će biti da objasne postupke roditelja, koji su na direktan ili indirektan način bili učesnici i svedoci zločina, ali ne govore o vlastitoj odgovornosti. Činjenica da su članovi jedne političke zajednice ih obavezuje da nose posledice tuđe krivice

7. iniciranja, artikulisanja i jačanja procesa tranzicione pravde koji podrazumevaju, uz široki spektar postupaka, i obavezu države da ustanovi istinu i sudi počiniocima zločina; koji pored materijalnih podrazumevaju i simboličku odštetu žrtvama i vraćanje dostojanstva, jer je u osnovi zločina namera da se članovima zajednice oduzme dostojanstvo

Predsedavanje Komitetom ministara SE je pravi trenutak da Srbija potvrdi deklarativno iskazanu spremnost da prihvati standarde, norme i vrednosti koje evropska zajednica i 62 godine po završetku II svetskog rata, strpljivo gradi. Rad na prošlosti nije jednokratan čin suočenja sa zločinom. Rad na prošlosti podrazumeva dugotrajan, strpljiv i često bolan proces koji ne donosi lažno obećanje sekularizovanog izbavljenja. Sintagma rad na prošlosti preciznije sugeriše napor saznavanja, a u procesu objašnjenja i razumevanja prošlosti. Zakonska inkriminacija negiranja i trivijalizacije ratnih zločina i genocida, će na koncu onemogućiti da jednog dana u istorijskim knjigama bude zabeležno, kao što je Tacit pisao o ubistu Galbe, pre skoro 2 milenijuma: Počinjen je strahotan zločin na beskrupuloznu inicijativu nekolicine pojdinaca, uz blagoslov više njih i uz pasivnu saglasnost svih.

U Novom Sadu, 08. jun 2007.

Paradoksalna dijalektika političke stvarnosti istovremeno odsutnog/ prisutnog građanina u fokus analize stavlja uzroke svesnog odricanja građana od učešća u aktivnostima koje bi trebale rezultirati opštim dobrom i ostvarenjem opšteg interesa. Ravnodušnost, apatičnosti i razočaranost građana Srbije koji su izneli 9. mart, proteste 1996/97 i 5. oktobar, te njihova upadljiva odsutnost danas, daju koherentnost i smisao olako potrošenoj ideji građanske Srbije. Ideja građanske Srbije je rabljena i diskreditovana nametanjem programa i projekata nekorespondentnih potrebama realnih građana.

Projekti falsifikovane stvarnosti nisu podsticali vita active kao temeljnu pretpostavku političke kulture i demokratije, već su generisali ravnodušnost svesnom redistribucijom strahova i kanalisanjem gneva otvarajući prostor “političkog prostakluka”. Promovišuću politike “jačanja demokratskih kapaciteta građana” ovi su projekti, u sedmoj godini demokratizacije rezultirali: opštom apatijom, anomijom, svakodnevnicom premreženom neizvesnošću i nesigurnošću. Gradjani Srbije se odriču političkog glasa i prava na građansku neposlušnost. Promoteri projekata falsifikovane demokratske stvarnosti, suočivši se sa rezultatima vlastitog delovanja glasno iskazuju samosažaljivu čežnju za demokratskom normalnošću, lamentirajući nad deficitom građanskih vrlina.

Paradoksalna dijalektika deficita podaničkih kapaciteta, a suficita profesionalnosti, odgovornosti i skrupuloznosti koju ozbiljuje grupa socijalno (samo) isključenih građana Srbije, je pokazatelj potrošene paradigme građanske Srbije. One paradigme koju promovišu samoizolovane i samodovoljne elite demokratske Srbije. Realizujući projekte falsifikovane političke stvarnosti, a bez stvarne uključenosti građana u iste, temeljne demokratske političke vrednosti i građanske vrline su svesno urušene. Volji za moć je žrtvovano podsticanje vrlina slobodnih i dostojanstvenih građana: znanje, čast, mudrost, dostojanstvo, hrabrost, solidarnost, a kao poželjni model su reciklirani poslušnici spremni da repliciraju opšteprihvaćeni model autoritarnog i podaničkog. Građanska Srbija je svedena na lajtmotiv uspešno apliciranih projekata. U njoj nema mesta za (pre) odgovorne, profesionalne i skrupulozne.

Srbija nije politička zajednica jednakih (isonomija) i slobodnih građana. Deficit građanskih vrlina, odgovornosti i stida je čini nepravednom političkom zajednicom u kojoj su demokratske institucije samo maska korumpiranoj partitokratskoj moći. Odgovornost nose, večnim duhom palanke premrežene, elite koje nominalno proklamuju vrednosti i standarde evropske Srbije. Političke stranke i organizacije civilnog društva čine važne socijalne stratume koji značajno utiču na procese demokratizacije. Na žalost, upravo organizacije od kojih očekujemo da podstiču procese demokratizacije, su »po svojoj strukturi nedemokratske« (F. Zakarija). Isprepletenost netransparentnih, zatvorenih i neodgovornih struktura dodatno podstiču potrošenost postojeće paradigme građanske Srbije.

Definišući vlastitu poziciju kao moralno neupitnu elite demokratske Srbije deluju sa distance – što podrazumeva i distancu od odgovornosti, a metodologijom socijalnog ekskluzivizma pozicija sagovornika je rezervisana za, godinama iste uvodničare i diskutante. Toliko željena demokratska normalnost inicira ponekad, i potrebu epistolarne prepiske sa visokim dužnosnicima EU. Građaninu Srbije nema ko da piše.

Pristajanjem na šutnju (samo) isključeni građanin Srbije je pristao na ulogu socijalno suvišnog, prihvatajući pravila lažne solidarnosti i lojalnosti sa »našima«. Normalizacija lažne lojalnosti »našima« je direktno u funkciji obesmišljavanja stvarnosti koja za elite demokratske Srbije postoji samo kroz rezultate ispitivanja javnog mnenja, a realne potrebe realnih građana su ništa više, do odsjaj pozorišta senki. Igrokazi se režiraju u cilju diskreditovanja i poništavanja građanskih vrlina, erodirajući sistematski i smišljeno istinu i demokratski habitus slobodnog i autonomnog građanina.

Svesno i sistematski elite demokratske Srbije diskredituju snagu moralnog stava i urušavaju značaj građanskih vrlina pretvarajući našu stvarnost u korumpiranu stvarnost razorenih vrlina. Falsifikovani projekti demokratizacije Srbije su umesto socijalizacijom rezultirali manipulacijom u kojoj razumevanje stvarnosti biva potisnuto u korist vladanja stvarnošću.

Građani Srbije trebaju novu mobilizacionu paradigmu koja znači spremnost novih elita da se gradi “umna zajednica slobodnih ljudi”. Nove elite demokratske Srbije moraju otvoriti prostor konstruisanju novih političkih, socijalnih i kulturnih matrica koje bi se temeljile na hrabrosti, dostojanstvu i slobodi realnih građana Srbije. Usuditi se “biti slobodan” i “usuditi se misliti” je kategorički imperativ i pretpostavka aktivne i odgovorne participacije građana u javnom životu. Građani Srbije koji ne žele biti "zatvoreni u osamu svojih srca" uspeli su sačuvati usprkos razočaranosti i apatiji vita active, spremnost da brane privrženost opštem dobru. I da se bore za vlastiti demokratski habitus.

U Novom Sadu, 21. maj 2007.

Treći maj, godišnjicu suspendovanih pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU (koji predstavlja prvi institucionalni korak ka kandidaturi i punopravnom članstvu u EU), Srbija dočekuje na nultom stepenu institucionalnog, (pseudo)političkog i socijalnog rasula, nudeći zauzvrat građanima iracionalne kompenzacije življenja stvarnosti, stvarnosti ispražnjene od smisla. U stvarnosti ispražnjenoj od političkog racionaliteta arhimedovska tačka oslonca se uzaludno traži i šanse za ojačavanje procesa političke konsolidacije u državi zarobljenoj partitokratskim inženjeringom korumpiranih elita, su sve manje.

Banalnost statistike je neumoljiva: od pet zemalja Zapadnog Balkana, Srbija je jedina sa kojom su pregovori o stabilizaciji i pridruživanju suspendovani. Proces stabilizacije i pridruživanja je koncipiran 1999. godine, a u cilju učvršćenja mira, regionalne stabilnosti i otvaranja evropskih perspektiva državama koje su 90-tih godina 20. veka “padom u varvarstvo” izgubile standarde vlastitog učitavanja kroz evropske civilizacijske kodove.

Od političkog racionaliteta ispražnjenu sedmicu od trećeg do devetog maja, Dana Evrope, srbijanske političke elite će popuniti ideološkim ritualom očekivanog finaliziranja pregovora o formiranju vlade. Deklaratorna uveravanja da će Srbija po formiranju nove vlade i na temelju „jasne opredeljenosti za punu saradnju sa Haškim tribunalom” nastaviti pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju finale dobijaju u najavama da će se Sporazum parafirati u narednih pet meseci.

Od političkog racionaliteta ispražnjenu sedmicu od trećeg do devetog maja, Dana Evrope, Srbija će intenzivno popunjavati ideološkim ritualima u kojima će se narod dogoditi, skupom Narodnog patriotskog saveza “General Ratko Mladić” i formiranjem hrišćanske milicije »Garde svetog cara Lazara«. I dok se Evropa priprema da obeleži Dan Evrope (1950. godine Robert Šuman, ministar spoljnih poslova Francuske, predlaže osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik, a pet godina ranije je kapitulirala fašistička Nemačka), Srbija 9. maj, dan pobede nad fašizmom, smešta u registar radnih praznika izmedju dana duhovnosti (Sv. Sava) i Vidovdana. U registru onih koji “misle krvlju” 9. maja je najavljen skup Narodnog patriotskog saveza »General Ratko Mladić« na Trgu Republike u Beogradu, a u znak podrške »vojskovođi, branitelju i heroju« pod čijom komandom je operacija Krivaja 95 rezultirala genocidom u Srebrenici, potvrđenim i presudom Međunarodnog suda pravde. 9. maja Evropa još jednom demonstrira privrženost antifašizmu kao univerzalnoj potvrdi ideja prosvetiteljstva, humanizma i dostojanstva čoveka, uz parolu »Da se ne ponove Aušvic i fašizam«, dok se u centru Beograda najavljuje podrška politici koja je inherentno fašistička.

U Srbiji procesi selektivne distribucije istorijskog pamćenja i ustanovljenje nove kulture sećanja diskredituju antifašizam kao univerzalnu poruku koja negira etno-nacionalizam, rasni ekskluzivizam, prevodjenje kulturnih razlika u biološke i na koncu banalnost zločina. Srbija, instrumentalizacijom prošlosti i počinjenih zločina a za potrebe neke buduće sadašnjosti, utemeljenjem nove kulture sećanja se opredelila za ignoraciju i normalizaciju fašizma. Prenebregava se činjenica da je »fašizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam« i promoviše tzv. demokratski nacionalizam. Banalizacija i kič-ravnogorski fašizam su samo pojavni oblici fašistogeneze koja se delom, temelji na: imperijalnoj post-ratnoj traumi nerealizovanog projekta Velike Srbije; isfrustriranosti i manipulaciji osećajima tranzicionog gubitništva i političkog poniženja; dubokoj socijalnoj raslojenosti; procesima političko-ekonomske izolacije i samoizolacije; dominantnom autoritarnom kulturnom i političkom obrascu i dokidanju individuuma; diskreditovanju racionalnog a u cilju jačanja partitokratske države nekompetentnih elita. Srbijanske elite nacionalizuju antifašizam i promovišu demokratski nacionalizam kao jedinu preostalu političku viziju.

Mitsko Kosovo je tačka generisanja iracionalnog i perspektiva dobrog nacionalizma kao posve razumljivu tumači najavu da će u sedmici od političkog racionaliteta ispražnjenoj, 5. maja u Kruševcu biti osnovana »Garda svetog cara Lazara« čiji će zavet biti »oslobadjanje Kosova i Metohije«. Sabor u Kruševcu će biti početak mobilizacije »koja će se proširiti celom Srbijom«. Mir je nažalost, samo »gramatička jednina«, a brutalizacija nasilja, crne hronike i nesigurnost u pluralitetu su svakodnevnica Srbije. Normalizacija nasilja i nesigurnosti su stadiji fašizacije društva koji logično vode ka pretnjama i bombaško-terorističkim aktima protiv neistomišljenika. Fašizam teži da dokine pravo na vlastiti stav, teži da ubije reč. Ukidajući granicu izmedju amnestije i amnezije srbijanske elite svesno imputiraju civilizacijsku nekompetentnost otvaranja dijaloga sa temeljnim nasledjem koje Evropa slavi 9. maja: nasledjem prosvetiteljstva, poštovanjem načela ljudskog dostojanstva i humanizma, poštovanjem različitosti i pravom na izbor. Pravom na slobodu i mir. Pravom da se bude stranac. I pravom da se suprotstavi pokličima Viva la muerte! Srbija čeka svog Miguel de Unamuno-a koji će ustati protiv moralne, ljudske, emotivne, političke ravnodušnosti prema zločinu. Atmosfera linča i zavetnih poziva na »oslobadjanje Kosova i Metohije« neminovno proizvodi vlastite strance. Vlastite strance spremne da ustanu protiv obesmišljavanja naših života, spremnih da pišu epistole građanima Srbije i nespremnih da žrtvuju etiku istine zarad etike interesa.

U Novom Sadu, 01. maj 2007.

Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija predstavlja za Srbiju test političke kompetentnosti i spremnosti da se odgovori zahtevima konkretnog istorijsko-političkog trenutka: otvara prostor okončanju procesa življenja falsifikovane stvarnosti, u kojem je (pre) dugo privid istine bio važniji i istinitiji od same istine. Privid samo “naše” istine u kojoj je Srbija »snažnim i neodbranjivim argumentima oborila Ahtisarijev plan u SB”, u kojoj srbijanske elite unisono odbacuju predlog ocenjujući ga “beznačajnim” nemoćne da formulišu održivo i racionalno rešenje. Srbija okleva, lavirajući između nerazumevanja, ignorisanja i banalizacije pretpostavljenih posledica političkog (ne) delovanja.

Retki su glasovi, koji otvarajući perspektivu regionalne saradnje naglašavaju važnost tema i problema koje su zajedničke građanima i Srbije i Kosova, a u nameri da premoste ispolitizovani jaz, zagušen nacionalističkom histerijom, kultur-rasizmom i pseudo-mitomanijom. Osiromašeni i u najvećem procentu u Evropi nezaposleni, socijalni, politički i ekonomski autsajderi gradjani Srbije i Kosova dele zajedničko iskustvo marginalizovanih. I Srbija i Kosovo su (ne) mesta sa kojih se mora otići da bi se živelo. Gradjani Srbije i Kosova se u evropskom registru prepoznaju kao stranci koji se građanskom dostojanstvu ne uče na srpskom i albanskom jeziku.

Retki su glasovi koji u prvi plan ističu “princip čistog uma”: “Niko me ne može prinuditi da budem srećan u skladu s njegovim pojmom dobrobiti za druge, jer svako može tražiti svoju sreću na način koji mu odgovara”. Paradoksalno prostor buduće sreće Pregovarački tim Vlade Republike Srbije nam nudi u 500 primedaba upućenih na predlog specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN zamagljujući time realnu suštinu pregovaračkog procesa. A suština su dobrobit, bezbednost i sigurnost građana Srbije i Kosova, te jačanje procesa regionalne bezbednosti i sigurnosti.

Gradjane Srbije i Kosova, veštački suprotstavljene političke strance, povezuje činjenica kraja koncepta klasične suverenosti. Srbija neće reintegrisati Kosovo kao deo teritorije na kojoj ostvaruje punu suverenost, a Kosovo neće postati klasična nacionalna država, budući da tokovi evroatlantskih integracija snaže procese podeljene, transnacionalne suverenosti.

Decidno se zalažući za pokretanje novog ciklusa pregovora koji pretpostavlja angažman novog međunarodnog posrednika političke elite ne objašnjavaju građanima Srbije šta je cena odlaganja konačnog rešenja niti cena eventualne Ruske podrške. Paradoksalno, srbijanske elite artikulišu energiju ka budućnosti: reciklira se ekskluzivizam žrtve i patnje, konstruiše diskurs novog gubitničkog jezičkog patriotizma. Ako izgubimo Kosovo danas “za 30, 50 ili 100 godina ono će biti naše”, pripremajući prinošenje budućih, tek rodjenih ili još nerodjenih generacija na zavetnu žrtvu Kosovu. Budući da za Kosovo “ne postoji naknada” neguje se eksluzivizam kosovske Golgote i nanosi istorijska nepravda “narodu mučeniku”. Srbija je na braniku »principa medjunarodne zajednice« i svet se upozorava, u kataklizmičnom tonu, na u najmanju ruku, očekivani raspad postojećeg medjunarodnog sistema kao i da nezavisno Kosovo priprema teren za džihad i islamski terorizam u srcu Evrope. Rasizam i prezir su konstanta, jer »ne možemo dopustiti da albanska policija čuva srpske manastire« svesno zaboravljajući da su te iste manastire gradili svi stanovnici Kosova.

Senka oltara, mača i krune sputava srbijansku elitu da racionalno otvori novu stranicu istorije: da prihvati nezavisno Kosovo kao regionalnog i strateškog partnera sa kojim će graditi evroatlantsku perspektivu i stabilnost u regionu; da prva pošalje ambasadora u Prištinu koji će konstruktivno podržati aktivnosti civilne misije EU i time demonstrirati odgovornost buduće članice EU i NATO; da već sada otpočne procese temeljnog rada na prošlosti, kažnjavanjem počinilaca zločina na Kosovu čineći time prvi korak ka pomirenju, koji ne mora po već vidjenom scenariju da se završi podnošenjem tužbe za genocid protiv države Srbije, od strane jednom nezavisne države Kosovo. Da prizna fakticitet i informiše gradjane Srbije da je potpisivanjem sporazuma CEFTA Srbija de facto priznala Kosovo kao spoljno-političkog partnera. Srbijanske elite nose odgovornost da zaštite građane od izlaganja rizicima koji se mogu izbeći kao i obavezu da okončaju manipulaciju strahom ugrađujući ga u konstrukt nacionalnog identiteta.

Srbija i Kosovo trebaju novi evropski habitus koji bi se temeljio na poštovanju Drugog i otvaranju dijaloga sa Drugim. Novi evropski politički identitet bi inicirao dijalog sa evropskim kulturnim i političkim nasledjem, a prvi korak za Srbiju je pokretanje dijaloga sa kosovskim političkim i kulturnim nasledjem. Nova mobilizaciona paradigma za gradjane Srbije, novi politički habitus jeste prihvatanje i razumevanje Drugog, smeštenog u horizontu jednog evropskog okvira koji podstiče negovanje građanskih vrlina i formi života prožetih dostojanstvom. Ono što Srbija ne može da razume je večiti nemir Evrope i stalno traganje za “mirom, srećom i istinom”, čežnja za novim i otvorenim horizontima. Građani Srbije i Kosova mogu zajednički da otvore nove evropske horizonte. I pokrenu dijalog ravnopravnih partnera koji je pretpostavka jačanja procesa regionalne bezbednosti i sigurnosti.

U Novom Sadu, 16. april 2007

Narednih 50 godina nece ostvariti Kantov ideal »vecnog mira«, ali ce po prvi puta u istoriji Evrope biti uspostavljena veza izmedju potreba slobodnih gradjana koji sledeci vlastite interese istovremeno poštuju i promovišu univerzalna nacela humanizma i solidarnosti, politicke i socijalne pravde, temeljnih ljudskih prava i sloboda.

Projekat ujedinjene Evrope je projekat modernosti koji pociva na jedinstvenoj socijalnoj, politickoj, ekonomskoj i kulturnoj sinergiji. Modernost »tvorevina same Evrope, jeste ono što je stvorilo Evropu« (A. Heler), utemeljuje civilizacijski projekat koji deklariše ideju prava: prava coveka i gradanina, prava na izbor, prava na razlicitost, gradanske i politicke slobode, prava na traganje za srecom i istinom. Politicki imaginarijum Evrope se prepoznaje u kljucnim koordinatama vrednosti: vrednostima liberalne demokratije i slobode, negovanju tradicija civilnog društva i pravne države, te neprekidnoj potrazi za mirom i životom utemeljenim na dostojanstvu. Suštinu politickog imaginarijuma Evrope odslikava ideja gradanstva kao politicko-moralne opcije.

Ujedinjena Evropa je projekat mira. Dan Evrope 9. maj, je istovremeno dan kada 1950. godine Robert Šuman, ministar spoljnih poslova Francuske predlaže osnivanje Evropske zajednice za ugalj i celik ali i dan velike pobede nad fašizmom. Razlozi koji su utemeljili, nekoliko godina po završetku II svetskog rata nužnost stvaranja zajednice evropskih država su pored idealisticke potrage za nacelima vecnog mira i humanizma, i bezbednosni, ekonomski, politicki i socijalni.

Ideju Evrope kao ujedinjene politicke zajednice ce zastupati velikani evropske misli Ruso, K. Sen Simon, Kant, V. Igo a 19. vek ce iznedriti (Goden) i nacrt evropskog ustava koji bi se doneo »u ime covecanstva, u interesu naroda, napretka i srece svakog ljudskog bica«. Tek istorijsko-politicki kontekst 50-tih godina 20. veka ce (u tom trenutku utopijski) paradoksalno pružiti istorijsku šansu da se pokrene projekat stvaranja zajednice evropskih država. Od 1957. godine do 01. januara 2007. godine evropska porodica ce objediniti 27 zemalja (šest proširenja: 1973: Velika Britanija, Irska i Danska; 1981: Grcka; 1986: Španija i Portugal; 1995: Austrija, Švedska i Finska; 2004: najvece proširenje, deset država clanica: Slovenija, Malta, Madarska, Ceška, Slovacka, Letonija, Estonija, Litvanija, Kipar i Poljska; 2007: Bugarska i Rumunija). Evropska Unija je politicka i ekonomska zajednica država clanica koje promovišu temeljna demokratska nacela: otuda nije neobicno da Index demokratije (na temelju kriterija demokratije definisanih od strane Freedom House-a) pokazuje da od 28 zemalja (od ukupno ukljucenih 167 država sveta) koje uživaju punu demokratiju, 17 su clanice Evropske Unije.

U Srbiji dvanest godina po okoncanju ratnih dejstava u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini su predominantni, disonantni tonovi nerazumevanja kako evropskog tako i globalnog politicko-istorijskog konteksta. Politicke, ekonomske i kulturne elite projektuju vlastitu, autisticnu geopoliticku arhitekturu i iscrtavaju vlastite geopoliticke karte priželjkujuci doba novog hladnog rata kojim bi se pozicija Srbije (u svetlu rešavanja statusa Kosova, odredivanja Srbije prema presudi Medunarodnog suda pravde) relaksirala, a elite oslobodile odgovornosti. Evroatlantske perspektive nisu politicki relevantna tema i samo zahvaljujuci sinhronizovanim podsticajima predstavnika medunarodne zajednice i konstantnom politickom i ekonomskom imputu se cuju deklarativna zalaganja za evroatlantsku buducnost Srbije.

Medutim, javna retorika i usiljeni proevropski tonovi u podtekstu nose ništa drugo do stereotipiziranu distribuciju straha, predrasuda i kultur-rasizma a u cilju akumulacije politicke moci. Promoteri nove evroatlantske etike i estetike u Srbiji ostaju zarobljeni vlastitom »kvadraturom kruga«, a sve u težnji da konzerviraju nepostojecu identitetsku suštinu negujuci sliku o nama, koja nije ništa drugo do jalovi tranzicioni kic. Srbija živi lustracioni (neostvareni) i tranziciono (simulirani) privid i falsifikovanje stvarnosti. I pored deklaratorne spremnosti da se prihvate bazicne evroatlantske vrednosti i standardi, na politickoj agendi se ne nalaze: bezbednost i sigurnost gradana, evroatlantske integracije niti regionalno pomirenje. Ove teme ostaju u senci politickih principa (od nultog do n-tog) koji demonstriraju nespremnost elita da deluju kao odgovorni i racionalni subjekti.

I pored cinjenice da podršku pristupanju Evropskoj Uniji pruža 69,9 posto gradana Srbije (istraživanje septembar 2006. godine) i da oko 50 posto gradana podržava pristupanje programu NATO Partnerstvo za mir, nedostatak akumuliranog politickog iskustva modernosti uzrokuje nemoc Srbije da se dvanaest godina po okoncanju ratnih sukoba okrene izgradnji politickih institucija i kao centralno promoviše pitanje bezbednosti i sigurnosti gradana. Srbija nema snage da promoviše princip autonomnog i slobodnog gradanina niti da živi iskustvo liberalno-demokratskih nacela, kao par excellance evropskih nacela moderne.

62 godine po okonacanju II svetskog rata srbijansko društvo lavira izmedju deklaratorno prihvacenih evropskih vrednosti (koje se temelje na antifašizmu) i vlastitog negiranja antifašistickog nasledja rehabilitovanjem kvinslinga i relativizacijom fašistickih zlocina, cime je samu sebe iskljucila iz antifašistickog pokreta i utemeljujuci novu kulturu secanja poništila i vlastite zasluge u antifašistickoj borbi.

Pokretanje procesa pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, u oktobru 2005. godine (i suspenzije nakon par meseci u maju 2006. godine) je od strane promotera ideje da je samo izolovana ili u savezu sa Rusijom, usamljena, domacinska Srbija slobodna, dostojanstvena i srecna, iskorišceno da se pošalje poruka da se Srbija kao jedna od najstarijih evropskih zemalja nece odreci vlastitog suvereniteta i da ce se dostojanstveno suprotstaviti “briselskim ideološkim diktatima”. Svesno se prenebregava cinjenica da Evropska Unija otvara široki unutrašnji dijalog pokušavajuci da u istorijsko-politickom kontekstu postmodernog i postnacionalnog, razreši brojne dileme: odnos starih i novih clanica, odnos prema krizi u Iraku, usvajanje novog Ustava (u svetlu neuspeha referenduma u Francuskoj i Holandiji), politika novih proširenja. U Srbiji ove teme nisu predmet interesovanja niti postoji spremnost da se pripreme adekvatni odgovori.

U javnosti se važnost procesa evroatlantskih integracija simplifikuje i najcešce omalovažava (imajuci sve vreme u vidu politicke i vrednosne koordinate definisane od strane elita) i svodi na »opscenu karnevalizaciju javnog života«. U takvom politicko-vrednosnom karnevalu se banalizuje suština, i bit evroatlanskih standarda i vrednosti do trivijalnosti svodi na teme: legalizovanja istopolnih zajednica, osnivanja pedofilskih partija, pokretanja gay TV programa, o Evropi u vlasti verskih sekti, o preplavljenosti evropskih zemalja Muslimanima (koji su osumnjiceni za verski fundamentalizam i terorizam), imigrantima i obojenima, o evropskim vrednostima koje su pretnja opstanku cirilice, biološkom opstanku srpskog naroda, o “trivijalnom licu novog svetskog poretka”…

Srbijanske elite koje recikliraju vlastitu (sve) moc zadržavaju za sebe ekskluzivitet ne/promovisanja znacaja procesa evroatlantskih integracija. Poništavajuci politicku volju i autonomiju gradana Srbije (u ovom trenutku dovodeci do besmisla pregovore o formiranju vlade), prakticno proizvode i u oblasti evroatlantskih integracija suvišnost obicnog coveka. Gradanin Srbije je suvišni i nepriznati gradanin. Uskracen za pravo da bude adekvatno informisan, uskracen za pravo da se njegova politicka volja poštuje, uskracen u konacnom da vodi bezbedan život u sigurnom okruženju. Uskracen za priliku da postane gradanin Evrope živeci u skladu sa temeljnim civilizacijskim normama i vrednostima.

Konstanta odnosa elita prema suvišnom gradaninu u Srbiji je prezir: nipodaštavanje interesa i potreba gradana nije samo privilegija vladajucih nomenklatura prve Srbije vec i elita koje promovišu opozitne stavove, bilo sa pozicija politickog ekskluzivizma ili moralne superiornosti druge i drugacije Srbije. Metodologija obezvredivanja suvišnog gradanina je istovetna: iznova se dovodi u pitanje legitimitet gradana koji glasaju za Srpsku radikalnu stranku (koja promoviše tvrdu anti-evropsku, anti-hašku, anti-NATO retoriku); dovodi se u pitanje njihova kompetentnost da odlucuju o buducnosti a na temelju cinjenice da su oni »nepismeni, zaostali, polururalni, konzervativni deo Srbije, koji ne razume šta su prioriteti« . Otuda elite prvih, drugih i inih Srbija smatraju da je neophodno da se etablira »svesna manjina koja je u stanju da artikuliše prioritete koje osecaju gradjani u celini, pa i oni koji nisu u stanju da ih izraze svojim glasom na izborima« .

Ukoliko postoji »zavera elita« (F. Fišer), ukoliko postoji kontinuitet politika elita u savezu koje nemaju interes da se Srbija promeni i postane deo Evrope, onda su to politike elita svih, do sada proklamovanih Srbija, koje nekrofilno parazitiraju na nasledju režima Slobodana Miloševica. A stvarna Druga Srbija je Srbija gradana, nevidljivih, marginalizovanih pojedinaca koji vodeni vlastitim moralnim standardima ostaju dosledni poštovanju gradanskog nacela kao politicko-moralnog i duhovnog, no cije oglašavanje u atmosferi opšte apatije ostaje tek simbolickim gestama. No, politicki beznacajno. Odgovorni suvišni gradanin je samo dopušteni incident kojim se društvo štiti od neprijatnog suocavanja sa istinom. Srbija ce biti spremna za pridruženje evropskoj zajednici naroda onog trena kada gradanin, suvišni pojedinac izgovori »ja sam svoj izbor« i kada se doista izbori za slobodu u traganju za mirom i dostojanstvenim životom.

U Novom Sadu, 21. mart 2007.

Gradiranje krivice i nevinosti, a u cilju ocuvanja bezbednosti i stabilnosti regiona Zapadnog Balkana, može se razumeti kao plod politickog kompromisa kojim presuda MSP prihvatajuci restriktivno tumacenje definicije genocida, na žalost podstice procese relativizacije zlocina (u Srbiji i Republici Srpskoj), relativizujuci cinjenicu da je tokom rata u BiH na Bošnjake bio izvršen zlocin genocida, ukljucujuci i zlocine: ekocida, urbicida, kulturocida, silovanja, etnickog cišcenja i mucenja u koncentracionim logorima smrti. Genocid je prvenstveno državni zlocin, rezultat sistematskih, planskih i smišljenih genocidnih politika koje planira politicko rukovodstvo. Zlocini genocida (imajuci u vidu razlicite dimenzije i aspekte genocidnog procesa) se dešavaju odozgo nadole. Uz znanje, saglasnost i ucešce državnih organa kao kontinuum planiranih politika i procesa genocida.

Ocekivalo se da presuda MSP, na simbolickoj ravni olakša utvrdjivanje istorijske istine i podstakne procese pomirenja u regionu jer zlocin genocida je zlocin pocinjen protiv temeljnih civilizacijskih vrednosti zajednice. Ali u Srbiji je presuda otvorila rasprave koje su daleko od katarzicnog i kriticnog sagledavanja krivice i odgovornosti i sem pojedinacnih glasova teško da ce politicka elita presudu iskoristiti kao mogucnost distanciranja od zlocina pocinjenih od strane Miloševicevog režima. Negiranje, poricanje, relativizacija i uspostavljanje protivteže srebrenickom genocidu zloupotrebom srpskih žrtava u Bratuncu kao i proglašavanje stradanja sarajevskih Srba genocidom, demonstriraju nespremnost i nezrelost politickih elita u Beogradu da prihvate odgovornost. Prihvatanje presude kao abolicije za politiku zlocina pocinjenih tokom ratova 90-tih (»presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju price o komandnoj odgovornosti Srbije«, I. Dacic) i odbacivanje cinjenice da je realizacija projekta Velike Srbije oznacila pad u varvarstvo i destruiranje jednog civilizacijskog vrednosnog modela, demonstrira se nespremnost politickih elita da ucine diskontinuitet sa politikom 90-tih. Manipulišuci dimenzijama krivice i odgovornosti u prvi plan se izvlaci kolektivna krivica srpskog naroda, koji presudom »nije kao narod žigosan«, D. Šutanovac.

Ocekivalo se da presuda MSP otvori prostor redefinisanja moralnog, politickog i vojnog kredibiliteta Srbije, Republike Srpske (RS) i medjunarodne zajednice; ali mogucnost simbolicke satisfakcije usvajanjem Deklaracije kojom bi se odalo priznanje žrtvama i preuzela odgovornost za pocinjene zlocine, je u Skupštini Srbije propuštena prilikom obeležavanja desetogodišnjice genocida. »Srebrenica je mrlja na savesti celog covecanstva« (P. Volfovic), ali Skupština Srbije 2005. (u slicnom sastavu kao i danas) nije bila »nadležna da raspravlja o pojedinacnom dogadaju koji se pritom dogodio van naše teritorije«, kako je stav politicke elite iskazao tadašnji predsednik Skupštine Srbije P. Markovic. Godinu dana ranije, 11. jula 2004. u Beogradu je inaugurisan Boris Tadic, predsednik Srbije, koji je prevideo poklapanje datuma sopstvene inauguracije i pomen žrtvama genocida u Memorijalnom centru u Potocarima.

Prve reakcije iz BiH, razocaranje na jednoj strani ali i decidni stav M. Dodika da se »u Srebrenici nije radilo o genocidu i ne može se održati teza o genocidu«, govore o daljem cepanju po nacionalnim šavovima. Posebno imajuci u vidu da je RS osporavala legitimitet tužbe jer “predstavnici srpskog naroda u BiH ne stoje iza te tužbe i ona za nas nema puni legitimitet organa BiH”, i pored cinjenice da je Komisija za istraživanje dešavanja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995. konstatovala da je na tom podrucju nestalo 7.806 lica. U izveštaju radne grupe Vlade RS za provodjenje zakljucaka konacnog izveštaja Komisije za Srebrenicu se nalazi spisak od 892 imena pocinilaca i saucesnika u zlocinu, kao i 23.000 vojnika i policajaca.

U svetlu definisanja buduceg statusa Kosova ocigledna su nastojanja Beograda da kao taoce istorijski promašene politike zadrži pored Srba sa Kosova i Srbe iz RS. Deklarativnim priznanjem odgovornosti, Srbija projektuje vlastitu krivicu za genocid na RS i ostavlja stalno otvorenim prostor politicke manipulacije strahovima i ucenama, a na temelju saucesništva u zlocinu. Proces redefinisanja granica u regionu za srbijansku elitu još nije završen, a referendum Srba u RS se po potrebi izvlaci iz arsenala politika “svi Srbi u jednoj državi” kao pretnja, koja se ne doživljava ozbiljno, buduci da je Srbija ovog trena najveca pretnja samoj sebi. Ali faktor nestabilnosti svakako jeste, te je teško ocekivati da ce bez znatnijeg upliva medunarodne zajednice Srbija uspeti da promoviše politike regionalne bezbednosti i saradnje, da normalizuje odnose se nezavisnim Kosovom i prevazide period pojacanih emocija i tenzija u odnosima sa BiH nakon donošenja presude MSP. Glasovi koji stižu iz BiH su da je dobrosusedske odnose moguce graditi na istini i pravdi, a nikako na genocidu; srbijanska elita ne može da postigne konsenzus oko kljucnih strateških pitanja; kljucne politicke institucije ne funkcionišu; priželjkuje se atmosfera hladnog rata u medunarodnim odnosima koja bi poziciju Srbije relaksirala i oslobodila odgovornosti za vlastita cinjenja i necinjenja; pokrece se i pitanje tužbe Republike Hrvatske za zlocine pocinjene u Hrvatskoj tokom rata 1991 -1995. godine; pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju su prekinuti zbog nespremnosti Beograda da preda osumnjicene za ratne zlocine Haškom tribunalu (Mladic nije izrucen jer se ocekivalo da bi njegovo sudjenje moglo imati uticaja na donošenje presude MSP). Pitanje simbolicke satisfakcije žrtvama genocida je pitanje da li je Srbija spremna, da li su srbijanske politicke, ekonomske, kulturne elite spremne da nametnu kao kategoricki imperativ, stav da se »Srebrenica nikada i nikome ne ponovi«; da li postoji politicka zrelost i spremnost da se preuzme odgovornost i da se norme medunarodnog prava prihvate kao standardi koji se i u Srbiji poštuju; te napokon da li smo spremni da se suocimo sa svim politickim i ekonomskim posledicama i primerenim sankcijama medunarodne zajednice ukoliko istrajemo u vlastitom autizmu i nepoštovanju normi civilizacije u kojoj živimo?

Medunarodna zajednica presudom MSP ocito želi izbeci moguci »vajmarski« scenario u zemlji, koja se vojnicki poražena, ekonomski destruisana i politicki dezorjentisana suocava sa prevladavanjem post-ratne imperijalne traume. Ali bez snažne podrške evroatlantske zajednice teško da Srbija može samostalno, na temelju presude, pokrenuti proces osvajanja politicke slobode, za šta je temeljna pretpostavka prihvatanje kolektivne politicke odgovornosti i promovisanje znacaja procesa koji se vode, kako pred Haškim Tribunalom tako i pred domacim sudovima za ratne zlocine.

Ne sporeci važnost cinova simbolickog suocavanja sa prošlošcu, retorika samozavaravanja i normalizacija življenja sa zlocinom se može prevazici samo prihvatanjem kolektivne politicke odgovornosti s jedne strane i pokretanjem procesa koji individualiziraju krivicu, s druge strane. Do trenutka dok ne prihvati ulogu odgovornog politickog aktera Srbija ce živeti sa cinjenicom da osecaj nacionalnog zajedništva stvaraju leševi pohranjeni u podrumima istorije i da tajna kohezije ne pociva na slobodi clanova zajednice vec na njihovom precutnom saucestništvu. Srbija ce živeti u konstantnom strahu od “ponovnog guranja u inferiorni položaj”, strahu od medunarodne zajednice koja ne želi dobro Srbima i koja ima za cilj ili rušenje dejtonske pozicije RS ili nezavisnost KiM.

Srbija ceka svog K. Jaspersa koji ce napisati “Pitanje krivice srpskog naroda”, svog Adorna koji ce glasno reci da je “Varvarski pisati poeziju posle Srebrenice” ali i svog V. Branta koji ce kleknuti u Potocarima. Simbolickim cinom, usvajanjem Deklaracije država Srbija treba da kao prvi korak, iskaže poštovanje prema onima koji su trpeli zbog zlocina i da pokaže rešenost kada je rec o sprovodjenju zakonskih odredbi, u doslednom kažnjavanju pocinilaca ratnih zlocina. Neusvajanjem Deklaracije, kao simbolicke kompenzacije žrtvama nastavicemo da živimo stvarnost društveno produkovane ravnodušnosti. Ravnodušnosti i prema žrtvama i prema dželatima.

U Novom Sadu, 04. mart 2007.

Poziv Srbiji da se prikljuci PzM izražava spremnost evroatlantske zajednice da podrži procese demokratizacije u Srbiji koji su, uz ispunjenje obaveza prema ICTY, pretpostavka nastavka pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Evroatlantska zajednica je ovim pozivom, takodje, demonstrirala i spremnost da se ojacaju politicke i ekonomske pretpostavke usvajanja novog legitimacijskog modela u Srbiji, koji bi znacio i konacni raskid sa dominantnim nacionalistickim legitimacijskim modelom. Ucešcem u razlicitim programima PzM Srbiji se pruža šansa da se nametne kao kredibilni politicki subjekt, koji uvažava znacaj regionalne politicke i vojne stabilnosti, sa jedne strane, a sa druge ukazuje se šansa da deklarativno iskazanu spremnost prihvatanja evroatlantskih standarda, potvrdi i operacionalizacijom i usvajanjem i realizacijom dugorocnih planova strateškog razvoja.

Srbija je zatvoreno društvo “manjkave demokratije”, nedovoljnih tranzicionih kapaciteta. Post konfliktna nedovršena država, nedefinisanih granica Srbija danas treba novu mobilizacionu paradigmu koja bi jasno artikulisala stavove srbijanskog društva, a u prvom redu srbijanskih elita, glede buducnosti. Nedefinisanost države Srbije i njenih granica derogira odvec slabe reformske potencijale, s jedne strane, a sa druge prostor promovisanja, zaštite i unapredjenja ljudskih prava je ozbiljno ugrožen. Srbijanske politicke, ekonomske i kulturne elite demonstriraju suštinski antievropski, antizapadni i antimodernizacijski odnos prema vrednostima evroatlanske zajednice. Deklarativno zalaganje za prikljucenje EU biva poništeno konstantnim recikliranjem parohijalnog samoizolacionizma, kao prepoznatljive i opšte usvojene matrice razumevanja stvarnosti. Otuda srbijanske elite iskazuju ambivaletno ne/razumevanje procesa evropskih integracija kao i flagrantno odsustvo razumevanja interesa srbijanskog društva u novom politickom, ekonomskom, kulturnom, bezbednosnom kontekstu. Zato opredeljenje za clanstvo u EU i NATO jeste i pitanje pripadnosti vrednostima evropske civilizacije i pitanje pragmaticne odluke kojom se poboljšava nacionalna bezbednost, povecavaju šanse za ekonomski razvoj i ubrzava integracija u tokove savremenog sveta.

Nova mobilizaciona paradigma za gradjane Srbije jeste prihvatanje i promovisanje evroatlantskih integracionih procesa, kao temeljne pretpostavke za rešavanje sukoba, institucionalizaciju nacela vladavine prava i efikasne uprave, uspostavljanje demokratske kontrole vojske kao i zalaganje za stabilnu državu olicenu u prihvatanju koncepta liberalno demokratskih vrednosti, olicenih u promovisanju ekonomskih sloboda i odgovornosti kako prema zajednici i društvenom okruženju, tako i stavljajuci u focus prava i slobode odgovornog, racionalnog gradjanina. Bitna pretpostavka aktiviranja nove mobilizacione paradigme jeste i promena stavova gradjana Srbije prema evroatlantskim integracijama.

Nedefinisan strateški pravac Srbije kad je rec o medjunarodnoj poziciji i prikljucivanju integracionim procesima, i na evropskom kontinentu i u regionu, reflektuje odsustvo unutrašnjeg potencijala aktuelne politicke elite koja bi mogla da aktivira energije za promene i suštinske reforme. Srbija gubi korak sa promenama na globalnom planu. U tom smislu ne postoji široki društveni i politicki konsenzus o prioritetima (ne samo u odnosu na evroatlantske integracije, vec i pitanje rešavanja konacnog statusa Kosova, obaveze prema Haškom tribunalu..); srbijanska elita insistira na teritorijalnom principu i društvo prolazi postimperijalnu traumu, što uzrokuje odsustvo smisla za realnost i neprepoznavanje vrednosnih koordinata i novouspostavljenih konstelacija odnosa. Na koncu, ispod ispod prividnog jedinstva o evropskom kursu Srbije, koji nema alternative, u srbijanskom društvu i dalje, dominira sukob izmedju konzervativnih i liberalnih snaga. Za Srbiju je prihvatanje programa PzM i u perspektivi ulazak u NATO pretpostavka mirnog i stabilnog unutrašnjeg razvoja, s jedne strane a sa druge kao deo evroatlantskih struktura Srbija postaje, ne više cinilac krize i destabilizacije, nego cinilac regionalne saradnje, odgovorna za ocuvanje i promovisanje politika regionalnog pomirenja. Uslovi za pridruženje NATO su kompatibilni sa ispunjenjem uslova za pridruženje EU. Srbija ce demonstrirati spremnost da gradi sigurnost regiona unapredjenjem bilateralnih odnosa sa susedima, aktivnim ucešcem u projektima regionalne saradnje, ali i ucešcem u multilateralnim NATO i UN mirovnim operacijama. To je i put promovisanja koncepta regionalne bezbednosti kao integrativnog koncepta.

U ovom trenutku u pogledu unutrašnje demokratske transformacije Srbija je u zaostatku što je posledica njenih unutrašnjih, ekonomskih, politickih i društvenih ogranicenja. U mnogim segmentima, posebno u odnosima prema susedima (što je jedan od indikatora poštovanja evropskih vrednosti), postoji precutni antievropski konsenzus. Antievropski konsenzus se reflektuje i kroz nespremnost srbijanskih elita da se suoce sa odgovornošcu za pocinjene zlocine tokom ratova 90-tih. Vrednosti patrijarhalnog, samoizolacionistickog i autoritarno-kolektivistickog modela se promovišu kao mera patriotizma, te atmosfera normalizovanog antizapadnog raspoloženja iznova rehabilituje mesto i ulogu, te znacaj Rusije kao zaštitinice Srbije u medjunarodnim odnosima. Generacije mladih odgajanih u atmosferi ksenofobije, straha i ignorisanja realnog istorijskog konteksta objektivno nisu u stanju da realno percipiraju svet izvan granica zemlje i da nepristrasno prosudjuju o njemu. Upoznavanje sa i prihvatanje vrednosti euroatlantske zajednice daje šansu mladim generacijama da neguju i razvijaju evropski identitet i da štite i promovišu vrednosti evropskog nasledja.

Srbija je u potrazi za vlastitim identitetom, a kao tranziciono postkonfliktno društvo, i u potrazi za definisanjem novog bezbednosnog identiteta. Suocena je sa brojnim bezbednosnim rizicima, koji se temelje na cinjenici da srbijansko društvo ekonomski i socijalno iscrpljeno konfliktima unutar sebe i oko sebe ne može da iznese tranziciju, da ne postoji opšti društveni konsenzus za promene, te da veliki broj gradjana nije spreman velikim delom i iz neznanja i predrasudama o tranziciji, da se suoci sa brojnim rizicima koje nosi tranzicija. Formulisanje optimalne evroatlantske strategije za oblikovanje novog bezbednosnog identiteta regiona i promovisanje modela integralne podrške demokratizaciji i modernizaciji je temelj trajne sigurnosti u regionu, i njegovog integrisanja u evroatlantsku zajednicu. Novi bezbednosni identitet Srbije za polaznu tacku uzima bezbednost pojedinca, gradjanina koja je rezultat objedinjenog uticaja ekonomskih, socijalnih, politickih, kulturnih, demografskih i ekoloških okolnosti, a koje, svojim sadržajem i potencijalima, uslovljavaju bezbednosne kapacitete jednog društva, a sa druge strane su pretpostavka uspostavljanja sigurnijeg društva, kako na mikro tako i na makro nivou. Otuda evroatlantska integracija pociva na zajedništvu i podudarnosti bazicnih, ne samo ekonomsko-politickih vec i bezbednosnih interesa i ciljeva.

Vojvodina se u javnom diskursu politickih elita, nominalno oznacava mostom ka Evropi, ali ustavno ukidanje njenog politickog subjektiviteta je konacna potvrda pobede tradicionalisticke, antiliberalne i centralisticke matrice, koja Vojvodinu ne vidi kao evropski projekat vec kao ratni plen, kompenzaciju isfrustriranim, etno-nacionalistickim snagama. Novim ustavom legitimiran etnocentristicki koncept ozbiljno dovodi u pitanje obnavljanje i ojacavanje demokratskih potencijala Vojvodine, i uz snažne procese etnifikacije politike i naglašavanje etnickog ekskluziviteta u obavljanju javnih poslova, sve je izglednije da ce se ti kapaciteti u buducnosti urušavati. Mogucnosti legitimnog i efikasnog artikulisanja interesa gradana Vojvodine su sužene, vojvodanski identitet poništen a vojvodjanske politicke strukture u komunikaciji sa elitom srbijanske nedovršene države su bez realne moci odlucivanja. Alternativa parohijalno-tradicionalistickoj matrici a u formi liberalno-demokratskog, gradanskog angažmana je još uvek slaba, ali postoje snage (politicke opcije, civilne organizacije) koje promovišu potrebu formiranja integrativnih, gradanskih matrica koje bi potvrdile privrženost gradana Vojvodine setu liberalnih vrednosti. Konsenzus prihvatanja ovog legitimacijskog seta vrednosti zahteva stabilan, jasno definisan demokratsko-pravni okvir dovršene države, što Srbija nije. Antimodernizacijski procesi, zaoštravanje odnosa u regionu, prekid pregovora o pridruživanju sa EU, negiranje važnosti procesa tranzicione pravde i prihvatanja odgovornosti, su dominantni procesi koji otežavaju i usporavaju kako tranziciju Vojvodine kao evropske regije tako i artikulisanje novih obrazaca politicke kulture. Novi obrasci politicke kulture bi trebalo da demonstriraju privrženost gradana mnoštvu razlicitih identiteta, koji bi negirali zatvorenost i iskljucivost etnickih identiteta. Vojvodanski identitet sadrži snažne integrativne potencijale, koje politicke i kulturne elite sistematski dezavuišu, manipulišuci strahovima gradana, insinuirajuci vojvodanskom identitetu separatizam i razbijanje organskog jedinstva srpskog naciona. Prenebregava se da su identitetski apsorpcioni kapaciteti pojedinca, gradanina gotovo neograniceni, da regionalni, gradanski identitet pretpostavlja otvorenost, inkluzivnost, toleranciju, ali i etno-neutralnu državu u kojoj javna vlast znaci odgovornost, transparentnost i aktivni angažman, na razlicitim nivoima, svih gradana.

Zadatak buducih reformskih elita, ce biti da artikulišu nove politicke strategije, da demonstriraju privrženost novom setu liberalno-demokratskih vrednosti, demonstriraju stvarno razumevanje evropskih vrednosti i standarda, kao i da se izbore za konstituisanje i definisanje novog politickog-ekonomskog konteksta, konteksta bezbednog, slobodnog i sigurnog gradanina. Nove politicke, ekonomske i kulturne elite ce dakle, kao prvi zadatak imati prihvatanje i promovisanje euroatlantskih vrednosti, vrednosti liberalnog društva. Bezbednost gradjanina pociva na slobodi i mogucnosti izbora, ali i sigurnosti da su dostojanstvo pojedinca i temeljna ljudska prava zašticeni. Bezbednost gradjanina je mera bezbednosti društva i države. Gradjani Vojvodine, koja je platila visoku cenu ratova na prostoru bivše Jugoslavije (njena je ekonomija ruinirana, demografska struktura je promenjena a politicki subjektivitet poništen) su izloženi brojnim bezbednosnim rizicima. Temeljna ljudska i manjinska prava su dovedena u pitanje, a u nastojanju da negiraju ideju autonomije a Vojvodinu prisvoje, uprkos njenoj multietnickoj prirodi, kao istorijsku srpsku pokrajinu, etnonacionalisti ne prezaju ni od toga da ponište bitne tekovine evropske politicke moderne - ideju gradanske jednakosti. Nastojanja da autonomna Vojvodina ostvaruje punu izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast su novim ustavnim rešenjima poništena, i politicke elite su nemocne da artikulišu celovitu i optimalnu strategiju razvoja Vojvodine, kojom ce utvrditi i novu listu bazicnih, a zašticenih vrednosti i interesa. Nemoc definisanja bazicnog seta liberalno-demokratskih vrednosti, otežava identifikaciju uzroka i nosioca njihovog ugrožavanja, i otuda i nemogucnost da se definišu pretpostavljene snage i sredstava koje bi realizovale vojvodjanski koncept integrativne bezbednosti. Cinjenica je da u globalizujucem svetu više nije moguce razvijati koncept bezbednosti izolovano, a imajuci u vidu da je Vojvodina okružena zemljama clanicama EU i NATO, da je bezbednost sadržinski i geografski sve manje deljiva, autonomija Vojvodine je pretpostavka konstruktivnog zajednickog regionalnog otklanjanja bezbednosnih izazova, rizika i pretnji. Vojvodina je paradigma odložene i/ili simulirane tranzicije, i u tom smislu simuliranih razlicitih reformskih zahvata, ukljuciv i reformu vojske, policije i bezbednosnih službi. Ratno nasledje ovih službi u Vojvodini, njihovo mesto i uloga u ratovima 90-tih ostaje i dalje netaknuto. Suocavanje sa ratnim nasledjem 90-tih je jedna od pretpostavki regionalne bezbednosti, buduci da otvara prostor javnoj raspravi o uzrocima rata, razlicitim dimenzijama odgovornosti i rada na prošlosti i time sprecava mogucnost ponavljanja ratnog iskustva.

Afirmacija vojvodanske autonomije je potrebna zbog što optimalnijeg korišcenja njenih resursa i adekvatnog pravno-politickog situiranja kako u srbijanskom, tako i širem regionalnom kontekstu. Kao najrazvijeniji i Evropi najbliži deo Srbije, njena modernizacijska uloga bi se, preko ustavno garantovanih nadležnosti, sastojala u odlucivanju o pitanjima od suštinskog interesa za gradane Vojvodine, a suštinski interes gradjana Vojvodine je pravo i odgovornost da samostalno odlucuju o pitanjima vlastite buducnosti. Koncept ljudske bezbednosti pociva na odgovornosti pokrajinskih institucija za politicku, ekonomsku i socijalnu sigurnost gradjana. Centralizacija politicke, ekonomske, finansijske moci je dovela do urušavanja uloge pokrajinskih institucija, rasipanja kapitala, osiromašenja i ogromne nezaposlenosti. Recju, nesigurnost i strah su dominanta vojvodjanskog politickog, ekonomskog, kulturnog...konteksta. Gradjani Vojvodine nisu oslobodjeni straha, neizvesnosti, nesigurnosti, predrasuda, zebnje koje nosi suocavanje sa novim izazovima i rizicima. Moralia minima, zadovoljavanje bazicnih ekonomskih potreba i ekonomski razvoj, zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda, vladavina prava, jacanje demokratije i efikasne uprave, zaštita okruženja su potisnute i obesmišljene. Potrebe i interesi gradjana Vojvodine mogu biti zašticeni i unapredjeni samo u stabilnijem demokratskom i državno-pravnom ambijentu, uz aktivniju participaciju kako Srbije, tako i Vojvodine u procesima evropskih integracija. Medunarodnoj afirmaciji Vojvodine, kao evropske regije doprinose razni vidovi saradnje lokalnih zajednica, gradova, subregija unutar Vojvodine sa okruženjem. Cinjenica da je okružena sa državama koje se ili nalaze u EU, ili su pred ulaskom u nju, je povoljna prilika i šansa koju treba iskoristiti.

Zatvaranje u uske etnicke okvire u jednoj tako pluralnoj sredini kakava je Vojvodina, nosi niz problema. Ono pre svega tanji interetnicku toleranciju, sužava prostor za toleranciju, pogoduje radikalizaciji i sukobima. U Vojvodini, doduše, nema raspoloženja za masovne etnicke konfrontacije, ali u uslovima velikog broja nezaposlenih, slabog oporavka privrede, suspendovanih pregovora o stabilizaciji i pridruživanju i ogranicenih kapaciteta vojvodanske administracije, još dugo vremena treba racunati na sukobe niskog intenziteta. To su sve indikatori bezbednosnih rizika sa kojima se Vojvodina suocava. Od sposobnosti politickog društva da rešava probleme zavisi karakter meduetnickih odnosa u pokrajini. Ignorisanje problema sa kojim smo bili suoceni tokom 2004 godine, osnažilo je uvrenje da beogradske vlasti nisu kredibilan partner i da se u rešavanju problema treba osloniti na pomoc i podršku maticne države i institucija medunarodne zajednice. Internacionalizacija se pokazala kao korisno rešenje, jer je dovela do pada etnicki motivisanih incidenata, ali su etnokulturalni rascepi, ostali i dalje duboki. Mogucnost da se oni prodube sasvim je realna i zavisi od, pre svega, ishoda pregovora o konacnom statusu Kosova. Negativni ishod pregovora mogao bi ponovo, kao što je to bilo u martu 2004. godine, Vojvodinu suociti na novim talasom nasilja i pojacanim pritiskom na manjine. U zavisnosti od manjina taj bi pritisak vodio ili snižavnju manjinskih aspiracija, ukoliko su u pitanju manje manjine, ili svojevrsnom aparthejdu, u slucaju brojnije manjine. U svakom slucaju takmicenje razlicitih etnickih elita oko liberalnih vrednosti moglo bi da bude suspendovano.

Evroatlantske integracije daju mogucnost i otvaraju perspektivu Vojvodine da se kao kredibilan, politicki relevantan subjekt ukljuci u procese regionalne demokratizacije i modernizacije. U evropskoj bezbednosnoj strukturi, deleci zajednicke vrednosti i interese, Vojvodina kao najevropskiji deo Srbije, treba da promoviše koncept bezbedne i stabilne regije, koja u fokus interesovanja stavlja potrebe i interese liberalno orjentisanog gradjanina. Neophodne pretpostavke personalne sigurnosti su stabilne institucije i decentralizacija koja odgovornost za zaštitu i sigurnost gradjanina prenosi na institucije lokalne samouprave, i konacno na civilne aktere. Reforme svih segmenata izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, kao i decentralizacija su polazna tacka razvoja i usvajanja standarda liberalno-demokratskog modela koji interese i potrebe gradjana i lokalnih zajednica promoviše kroz konstantni dijalog svih aktera politickog i civilnog društva. Aktivnim angažmanom u EU i programima PzM (i u buducnosti NATO) i promovisanjem evroatlantskih standarda Vojvodina dobija šansu da inauguriše koncept bezbednog gradjanina oslobodjenog straha i prisile u zajednici jednakih mogucnosti. Koncept sigurnog i bezbednog gradjanina je koncept minimiziranja i dokidanja straha od razlicitih rizika i pretnji, kojima je direktno ili indirektno izložen. Pretnji koje nose: ekonomska nesigurnost, izloženost zdravstvenim rizicima i rizicima koje nose ekološke katastrofe, licna nesigurnost i izloženost nasilju razlicitih manjinskih grupa (etnicke, jezicke, verske, seksualne manjine, siromašni, invalidi, deca), kao i politicka nesigurnost koja podrazumeva rizik ugrožavanja realizacije temeljnih ljudskih prava i sloboda.

Ukoliko bi bilo koja država clanica NATO priznala nezavisnost KiM to bi proizvelo ozbiljno ugrožavanje odnosa Srbije i NATO alijanse, jer bi to znacilo da je NATO bombardovao Srbiju da bi došlo do otimanja KiM”.

Transformacija “ratnog militaristickog nacionalizma” u formu politicki poželjnog normalizovanog, tzv. demokratskog nacionalizma je pitanje odgovornosti politickih elita obesmislilo do te mere, da je i pitanje politicke svesti: dakle, svesti o zahtevima konkretnog trenutka u realnom politicko-istorijskom kontekstu , te posledicama politickog ne /delovanja u toj meri poništeno, te se i tvrdnja da je NATO bombardovao Srbiju da bi došlo do otimanja KiM, ocituje kao demonstracija one iste agresivne, autarhicne i arogantne politike poništavanja politicke odgovornosti i prebacivanje iste na druge aktere procesa formiranja buduce Vlade. Falsifikovanje i ignorisanje stvarnosti koje promoviše Platforma DSS/NS ustanovljava politiku uslovljavanja kao model koji vec urušene institucije demokratske konsolidacije dokida, a jedini konsenzus koji se želi ostvariti je konsenzus izolacionizma, autizma i samodovoljnosti. I straha. Manipulacija strahom kao polugom i instrumentom politicke borbe poništava sve dimenzije politicke odgovornosti.

Simulirajuci politicki diskontinuitet, instrumentalizacijom i neodgovornom zloupotrebom procesa definisanja konacnog statusa Kosova, srbijanska politicka elita (ona koja podržava direktno ili indirektno stavove iznete u Platformi) se pokazala nedoraslom, infantilnom i nekompetentnom da razluci da je politika poziv, u kojem se dve eticke dimenzije: odgovornosti i uverenja, dinamicki nadopunjavaju ali i sukobljavaju. Etika odgovornosti znaci zrelost i spremnost suocavanja sa konsekvencama vlastitih postupaka, a za razliku od nje u realnom politickom kontekstu etika uverenja sama po sebi karakteriše „vetropire koji nemaju realan osecaj za ono što preuzimaju na sebe, nego se opijaju romanticnim senzacijama.“ Politicki lideri preuzimaju odgovornost da zastupaju ne samo interese grupe koju predstavljaju nego i svih gradana politicke zajednice. Politicki lideri moraju da preuzmu odgovornost i prihvate rizik suocavanja sa posledicama odredjenog cina, a ako oni ne mogu da obezbede zaštitu temeljnih prava gradana, onda odgovornost prenose na instance medunarodne zajednice. Ne prihvatajuci razgovor sa legitimnim predstavnikom medjunarodne zajednice, premijer tehnicke Vlade, je odgovornost donošenja odluka o konacnom statusu Kosova prebacio na predsednika Srbije i na Rusiju.

Platforma DSS/NS je pokušaj da Srbija održi neku vrstu neutralne pozicije u vakuumu izmedju Rusije i Zapada. Ona vodi daljoj destabilizaciji Srbije, ostavljajuci otvorenim i neizvesnim mogucnost formiranja Vlade, nemuštim formulisanjem pregovarackih strategija, nekompetentnošcu da se definišu alternativne strategije “upravljanja krizom”. U tom smislu i pozivi na formiranje koncentracione vlade nacionalnog jedinstva su pokušaj da se teret odgovornosti podeli izmedu politickih stranaka; to su pozivi politicara nedoraslih vremenu koji pokušavaju da instrumentalizuju bezsadržajne floskule o ugroženosti srpstva i odbrane srpskih ognjišta. Oni pokušavaju da taj vremenski, mitski vakuum istovremenog zbivanja falsifikovane prošlosti i simulirane stvarnosti, zarad vlastitog održanja na pozicijama vlasti, po svaku cenu ocuvaju.

Srbijanske politicke elite ignorišu cinjenicu da je predlog Martija Ahtisarija rezultat jednogodišnjih pregovora (15 rundi direktnih sastanaka kao i 26 poseta Unosekovih strucnjaka). U tim pregovorima je, na temelju Rezolucije i dogovora postignutih u Republickoj Skupštini, politicka elita Srbije, ucestvovala. Ucešcem u pregovorima demonstrira se spremnost da se prihvati rizik odluka koje budu donete. Poruke koje govore o neucestvovanju su poruke neodgovornih koji su svesni cinjenice da su “Ahtisarijeve preporuke blagoslov za Srbiju i da one Srbiju mogu da oslobode tereta koji ekonomski ne može i politicki ne želi da nosi.” Medjunarodna zajednica ocekuje od srpskih demokratskih vodja da iskažu “smisao za odgovornost”, svesni da i Kosovo i Srbija moraju nužno da iskristališu odnose kako bi i Kosovo i Srbija nastavili procese demokratske tranzicije i unapredjenja partnerskih odnosa sa evroatlantskom zajednicom.

Da u Srbiji postoji autentican politicar kojeg karakterišu strast, dobro procenjivanje i osecaj odgovornosti, onda bi se predlog Martija Ahtisarija (koji je rezultat legitimnog procesa koji su podržale sve relevantne institucije medunarodne zajednice UN, EU, NATO), razumeo kao: podsticaj procesima ekonomske i politicke stabilizacije regiona; kao dokument koji sadrži sve elemente svrsishodnog prevazilaženja sukoba; kao plan koji ustavnim, ekonomskim i bezbednosnim odredbama omogucava razvoj “multietnickog, demokratskog i prosperitetnog Kosova”. Jedan od ciljeva misije medunarodne zajednice na Kosovu (u prvom redu KFOR) je bio stvaranje bezbednog ambijenta u kome ce svi gradjani bez obzira na etnicko poreklo moci da žive u miru i da se uz medjunarodnu pomoc procesi demokratske konsolidacije artikulišu. Nezavisno, demokratsko i prosperitetno Kosovo je uslov regionalne stabilnosti ali i uslov konsolidacije procesa demokratizacije i politicke tranzicije u Srbiji. Nezavisno Kosovo (koje je uz Haški tribunal izvor konstantnog recikliranja i mobilisanja srpskog nacionalizma ) ce olakšati i pokrenuti procese definisanja Srbije kao kredibilnog cinioca regionalne bezbednosti. Evidentni su strateški, bezbednosni, ekonomski i politicki razlozi koji naglašavaju važnosti ovih procesa.

U procesima demokratske konsolidacije i jacanja regionalne bezbednosti kljucna je uloga NATO, posebno u svetlu promovisanja novog strateškog koncepta koji naglašava znacaj partnerstva. U ovom trenutku nedefinisan status Kosova predstavlja prepreku planiranju i implementiranju novog strateškog bezbednosnog koncepta (ideja globalnog partnerstva; ne treba smetnuti sa uma da su aktivnosti KFOR-a tokom poslednjih 8 godina podržavale i još uvek podržavaju, vlade 19 evropskih zemalja) s jedne strane, a sa druge buduci da ce civilna uprava preci na institucije EU, neophodno je blagovremeno planirati vojno prisustvo koje ce obezbediti podršku implementaciji sporazuma. Strategija jacanja novog regionalnog bezbednosnog koncepta je garant stabilizacije regiona i promovisanja sigurnog investicionog okruženja.

Srbijanska politicka elita nije uspela da se nametne kao partner koji razume istorijski i politicki kontekst, te usprkos spremnosti medunarodne zajednice da podrži Srbiju i u, najblaže, problematicnim okolnostima (kontraverze koje su pratile proces usvajanja novog Ustava Republike Srbije, prijem u NATO program Partnerstvo za mir, podrška politickim opcijama koje su dobile vecinu na poslednjim parlamentarnim izborima), ova politicka elita ocekuje i priželjkuje rešenja medunarodne zajednice, buduci da je nespremna da preuzme politicku odgovornost.

Glasajuci u vecini za sigurnost, bezbednost i prosperitetnu buducnost u evroatlantskoj zajednici, gradjani su svim relevantnim politickim subjektima na politickoj sceni, svim relativnim dobitnicima i gubitnicima, poslali poruku da su realni egzistencijalni problemi njihova stvarnost i da žele Srbiju u kojoj demokratske procedure, a ne partijsko-porodicno politicko zadrugarstvo, artikulišu smer politickih, ekonomskih, socijalnih promena. Gradjani Srbije su svesni da se važnost, znacaj i smisao Srbije, 12 godina po okoncanju sukoba u BiH i Hrvatskoj, i 8 godina po okoncanju sukoba na Kosovu, iscrpljuje samo u jednom: Srbija ima smisao mesta sa kojeg se odlazi ili se želi otici. Najcešce zauvek.

Postiizborna distribucija politicke moci ce pokazati da li su pobedonosni gubitnici razumeli ove poruke i da li ce odista odgovorno pristupiti, na temelju racionalnog kompromisa, formiranju nove Vlade (koja ce, za ocekivati je odslikavati partitokratski inženjering, koji je na žalost premrežio sve pore politickog, kulturnog i društvenog života Srbije), ili ce nastaviti da manipulišu tranzicionim frustracijama i gubitništvom. Postiizborna distribucija politicke moci ce pokazati da li i u kojoj meri su politicke elite spremne da prihvate realnost i okoncaju falsifikovano prikazivanje stvarnosti: realnost da je Kosovo nezavisno, da je premijer Srbije V. Koštunica potpisujuci sporazum CEFTA (Hrvatska, Albanija, Makedonija, BiH, Crna Gora i Moldavija), prihvatio da u ime Kosova sporazum potpišu predstavnici UNMIK; da Ustav Republike Srbije koji u preambuli naglašava da je Kosovo sastavni deo suverene države Srbije, u biti priznaje suverenost Kosova, buduci da su Ustavne odredbe formulisane na takav nacin da bi bile neprimenjive na Srbiju sa Kosovom. Niko ne pominje gradjane Srbije, etnicke Albance sa Kosova kao gradjane sa pravom glasa koji imaju bazicno demokratsko pravo da ucestvuju na izborima. Želimo teritoriju (na kojoj od 1912. godine egzerciraju razne policijsko-kaznene ekspedicije) ali ne i stanovništvo. To su sve vec odavno samo lažne dileme koje znace nespremnost da se realnost imenuje i razume, ali i nespremnost politickih elita da prihvate odgovornost za ne/ucinjeno.

Pitanja spremnosti da se preuzete obaveze (u smislu hapšenja i izrucenja optuženih za pocinjene ratne zlocine) prema Haškom tribunalu i dosledno ispune, da se demonstrira konstruktivni pristup u procesu definisanja konacnog statusa Kosova, da se prihvati ocekivana i od velikog znacaja za regionalnu bezbednost i saradnju presuda Medjunarodnog suda pravde po tužbi BiH za genocid, jesu pitanja koja nose pored realno-politickog i simbolicki teret, i otuda su odgovori srbijanskih politickih elita bili gotovo unisono, iracionalni. Iracionalni pristup urušava sposobnost trezvenog sagledavanja istorijskog i politickog konteksta koji nedvosmisleno Srbiju odredjuje kao zemlju koja je poslednja u regionu otpocela procese politicke i ekonomske tranzicije, suocena sa nezaposlenošcu, siromaštvom i infantilnom ozlojedjenošcu nekompetentnih elita. U takvom kontekstu odgovornost pobedonosnih gubitnika za formiranje nove proevropske vlade koja ce podsticati i promovisati politike evroatlantskih integracija, nastavak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, jasno definisanje programa Partnerstva za mir u koje želimo da se ukljucimo, je velika. Kljucni problem je spremnost politickih elita da se definiše novi politicki identitet buduci da, Srbija predugo lavira izmedu iluzija o mitskoj slavnoj prošlosti projektujuci sliku pobedonosne gubitnice.

Pitanje je takodje da li su politicke elite kompetentne da otvore novo, evroatlantsko poglavlje u kojem slika izolovane, pobedonosne gubitnice ustupa mesto tranzicionoj Srbiji koja je spremna da odgovori na izazov vremena. Rezultati kazuju da ovisno o perspektivi, pobednici na parlamentarnim izborima 21. januara su: Srpska radikalna stranka (SRS), pojedinacno najjaca politicka stranka, u ukupnom skoru od 28,59 odsto izašlih biraca. Demokratska stranka (DS) je ostvarila vlastiti najveci uspeh (22,71 odsto podrške) u perspektivi 17-godišnjeg ucešca na višestranackoj politickoj sceni. Stranke koje su cinile prethodnu vladu, kako istice još uvek aktuelni premijer Koštunica (Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija, G17 plus, Srpski pokret obnove i Lista za Sandžak) su ukupnom skoru dobile više od million glasova, što se naglašava kao znacajna startna pozicija u pregovorima o postiizbornim koalicijama, s osobitim naglaskom na personalnu važnost buduceg premijera. Koalicija LDP-GSS-LSV-SDU je prešla census i njihovih 15 poslanika u buducoj republickoj Skupštini ce svakako u znacajnoj meri uticati na dinamiku i sadržaj rada novog saziva.

Ubedljiva pobeda proevropskih politickih opcija (DS, DSS-NS, G17 plus, LDP-GSS-LSV-SDU i pet manjinskih lista) je važna poruka i odgovor snažno iskazanoj podršci medjunarodne zajednice: srbijanske politicke elite su, barem deklarativno, spremne da uklone lažnu dilemu Istok ili Zapad i nece dozvoliti da Srbija ostane factor nesigurnosti i destabilizacije u regionu. Srbija ce prihvatiti temeljna nacela i vrednosti evroatlantske zajednice a njeno ukljucivanje u program Partnerstvo za mir, takodje podrazumeva uspostavljanje mehanizama koji mogu otkloniti i ublažiti eventualne procese destabilizacije.

No sa druge strane, izborni rezultati SRS: pobeda u sva cetiri grada u Srbiji (Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu); ubedljive pobede u Vranju, Kruševcu, Leskovcu, Požarevcu, Šapcu, Varvarinu; u Vojvodini su pojedinacno osvojili najviše glasova u 37, od ukupno 45 opština (31, 87 odsto podrške u Vojvodini); pojedinacno najviše glasova u Centralnoj Srbiji i Vojvodini, namecu pitanje razloga široke podrške ovoj stranci.

Srbija kao nekonsolidovana, država nedefinisanih granica se suocava sa procesima nedovršene urbanizacije (»zemlja u kojoj se sudaraju urbani kozmopolitizam, palanacki horizonti i seljacki tradicionalni autizam«, M. Lazic) i usporenim procesima modernizacije. Psihologija margine i perspektiva periferije sa koje se sagledavaju politicki i ekonomski procesi u regionu i šire jesu neke od pretpostavki jacanja ideologije i politickih praksi koje promoviše SRS. Procesi getoizacije i samo-getoizacije u znacajnoj meri su podsticani politikama etnickog inženjeringa 90-tih i nasilnim promenama etnodemografske strukture. Siromaštvo, urušene institucije, visok nivo korupcije i organizovanog kriminala, nepostojanje politicke volje za provodjenje fundamentalnih promena konicidiraju sa nedostatkom politicke i socijalne energije. Nacionalizam, etnonacionalisticka homogenizacija su podsticali podanicku svest, usporavajuci i onemogucavajuci procese gradjanske i liberalne individualizacije.

No, razlog uspeha SRS nije jacanje srpskog nacionalizma, vec pre protest nemocnih da se suoce sa posledicama tranzicije sa jedne, ali i poruka partijama demokratske opcije, da je partitokratski inženjering, obezbedjivanje privilegija kao i otvaranje kanala partijsko-politicke promocije i uspona u socijalnoj hijerarhiji samo za odabrane partijske aktiviste, sa druge strane, prepoznata i kažnjena. Glasaci SRS ne cine homogeni blok: 500.000 – 600.000 njihovih glasaca tvori nacionalisticko-patriotski blok, a ostatak su tranzicioni gubitnici (ovo su glasovi koji ce se prelivati u druge stranke). Ovim izborima oni su dostigli zenit i za ocekivati je da ta stranka lagano odlazi u drugi plan. Cinjenica je da ce oni uspeti da još neko vreme profitiraju na etnickim netrpeljivostima, induciranom strahu od Drugog ukljuciv i strah od Evrope, ksenofobiji, ali otvaranje zemlje i ukljucivanje u regionalne i evropske tokove, ce ovu politicku opciju postaviti u rang slicnih politickih opcija u Evropi. Srbija placa cenu ratova ali i cenu nedovršenog mira; procesi politickih i ekonomskih promena se ne razumeju i ignorišu; prostor koji ima smisla samo kao »mesto sa kojeg se odlazi« odlikuju zamor i nedostatak ne samo materijalnih, vec i ljudskih resursa; ne shvatamo da nismo u fokusu interesovanja i kada napokon budu uhapšeni Karadžic i Mladic, to više nece biti vest za naslovne strane.

SRS i njeni glasaci znaju da nece doci na vlast i suštinski, odgovornost za rešavanje krucijalnih problema koji se postavljaju pred sadašnju politicku elitu, ne žele ni da prihvate. Lagodna pozicija kriticara koja ne nosi odgovornost za ucinjeno, je pozicija stranke kojoj je omoguceno da bez konsekvenci, u normalizovanoj kulturi nekažnjivosti, ne odgovara za posledice politike koju je promovisala i realizovala 90-tih godina. Ali odgovornost politickih elita u Srbiji je da ima na umu da je »svaka civilizacija dužna da svoju vlastitu patologiju samostalno potiskuje na periferiju«.

Pred politickom elitom je dakle, nova mobilizaciona paradigma koja zahteva konsensus oko buducnosti Srbije. Uz snažnu podršku predstavnika i institucija medjunarodne zajednice, pred srbijanskom politickom elitom je jasan zadatak: definisati novu mobilizacionu paradigmu: u što kracem roku formirati stabilnu demokratsku vladu; odbaciti sve lažne dileme o pravcu buduceg razvoja i preuzeti punu odgovornost, uz svest o konsekvencama neracionalnih i istorijski promašenih poteza; jasno naglasiti znacaj i promovisati politike koje znace aktivnu participaciju u svim medjunarodnim institucijama, a posebno programima Partnerstva za mir, i u buducnosti NATO. Mi ne trebamo Kosovo da bismo iznova ispisivali mitsku, falsifikovanu istoriju. Prihvatanje realnosti je da nezavisno Kosovo u buducnosti daje šansu trajnom, dugorocnom miru i stabilnosti celog regiona.

Predizborna retorika vecine stranaka ukazuje na deficit razumevanja vojvodanskog pitanja sa jedne i otvara pitanje spremnosti i kompetentnosti buducih politickih elita da se doista napravi kljucni iskorak iz predominantne tradicionalisticke, antiliberalne i centralisticke matrice, koja Vojvodinu ne vidi kao evropski projekat vec kao ratni plen, kompenzaciju isfrustriranim, etno-nacionalistickim snagama.

Usvajanjem novog ustava Srbije pitanje Vojvodine je otvoreno i postaje centralno politicko pitanje Srbije. Za novi ustav Srbije u Vojvodini je glasalo manje od 43 odsto od ukupnog broja upisanih biraca. Novi Ustav je konacna potvrda ukidanja politickog subjektiviteta Vojvodine i konacna legitimacija etnocentristickog koncepta, ciji promoter je eksplicite SRS a implicite velika vecina tzv. proevropskih i prodemokratskih politickih aktera, spremnih da naprave kompromis sa SRS upravo po pitanju Vojvodine. Obnavljanje i ojacavanje demokratskih potencijala Vojvodine se ozbiljno dovodi u pitanje, i uz snažne procese etnifikacije politike i naglašavanje etnickog ekskluziviteta u obavljanju javnih poslova, sve je izglednije da ce se ti kapaciteti u buducnosti urušavati. Mogucnosti legitimnog i efikasnog artikulisanja interesa gradana Vojvodine su sužene, i pitanje je da li su politicke opcije koje put od ekskluzivizma do eklektizma prelaze za manje od dva meseca zaista kompetentne da iskorace iz diskursa opsenarskih fraza koje „zasenjuju prostotu“, lepo (proevropski, ali uz patinu tradicionalnog) zvuce, ali niti nude jasna i artikulisana rešenja niti naglašavaju odgovornost za (ne)uradjeno.

Vojvodina je fokusu koalicije LDP-GSS-SDU-LSV koja najavljuje trijumf uz ocekivanja da ce osvojiti u Vojvodini do 20 posto glasova, ali i stranaka koje se bore da predju census. Predizborne kampanje su u Vojvodini zapoceli osim koalicije oko LDP, i SPS i SRS. Kandidata iz Vojvodine (ako ne racunamo vojvodanske stranke i koalicije: koaliciju Vojvodjanska partija – mr Igor Kurjacki, te koaliciju madarskih stranaka “Madarska sloga” i SVM) najviše ima na listi LDP-GSS-SDU-LSV (kombinacija bivših i sadašnjih pokrajinskih funkcionera), a najmanje na listi DSS-NS.

G 17 plus koji ocekuje da predje census racuna na glasove gradana i gradanki Vojvodine , mada je predizbornu kampanju zapoceo u Loznici u prisustvu Milorada Dodika, premijera Republike Srpske. Strucnost ocito nije uvek ispred politike pogotovo kada je u pitanju odnos prema RS.

SRS “uvek krece iz Novog Sada zato što duguje zahvalnost gradanima Novog Sada i cele srpske Vojvodine za blistave uspehe”, dok koalicija LDP-GSS-SDU-LSV najavljuje završni predizborni skup u Novom Sadu 16. januara, želeci na taj nacin »da se oduži Vojvodanima za veliku podršku«.

Vojvodina kao “lokomotiva razvoja koja u narednom periodu treba da iskoristi sve svoje demokratske potencijale” ili, buduci da poslednji voz za Evropu polazi 21. januara “naš zadatak je da se borimo protiv skretnicara koji bi srpski voz postavili na slepi kolosek”, “motor koji vuce Srbiju ka Evropi” su fraze koje zamagljuju suštinu: nije predmet interesovanja autonomija Vojvodine (koja je po sebi i suštinska i funkcionalna, ili je bezpredmetno i govoriti o istoj) vec razliciti oblici decentralizacije, bavljenje svakodnevnim životom gradana, definisanje "novog nacionalnog interesa", opredeljenje izmedu “prosperiteta i nacionalne politike” jer ce samo tako Vojvodina postati “moderna evropska regija koja je most Srbije ka EU”. Magicna brojka hiljadu (novih projekata, 1000 mladih i sposobnih željnih afirmacije koji ce obnoviti Srbiju u narednih pet godina) ostaje u sferi mitsko-eskapistickog, nicim obavezujuceg budenja nacionalnog kreativnog potencijala. Na istom fonu su i nove vrednosne reference koje se temelje na tradicionalnim ocilima kao “nova cetiri ocila: sloboda, stvaralaštvo, snaga i solidarnost”. Vojvodina, ni manje ni više, vec novi “Eldorado”, jeste recept koji se nudi i ostatku Srbije.

Novi Ustav kojim je anuliran politicki subjektivitet Vojvodine se namece kao jedna od predizbornih tema. U tom smislu se naglašava da je “pitanje autonomije novim Ustavom samo otvoreno i ono ce biti dalje razvijano zakonima, pa je zbog toga važno da Vojvodjani glasaju za demokratske snage koje ce to moci da urade”. Širina autonomije ce opet zavisiti od licnosti, od “vlade koja ce poštovati integritet teritorije”, dok mi u medjuvremenu “radimo da Vojvodinu obnovimo sa više od 220 miliona evra investicionih sredstava”. Seljacima se obecava 100 evra po hektaru.

Diskurs naglašavanja regionalne i liderske uloge Srbije na Balkanu, nije zaobišao ni Vojvodinu. Potrebno je da “Vojvodina postane lider u politickom životu”, od njenih gradana ocekujemo da “budu lideri Srbije jer su njen najnapredniji deo”, a pocetak politicke transformacije jeste ulazak stranaka u Republicki Parlament. Ili kako kaže predsednik LDP-a “promenu položaja Vojvodine ostvaricemo kroz dve etape: prvo ulaskom u Parlament, a potom pobedom na pokrajinskim i lokalnim izborima”. Retorika koalicije LDP-GSS-SDU-LSV se umnogome, naglašavanjem potrebe da “Vojvodina mora dobitu izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast” razlikuje od stavova da je “zahvaljujuci donošenju novog Ustava Vojvodina u optimalnom položaju i status pokrajine je najoptimalnije rešenje”. Ali zaštitu od “ustavnog nasilja” niko ne nudi u formi donošenja novog Ustava, vec samo kroz izmene zakona (u oblastima lokalne samouprave, pravosudja, obrazovanja i zdravstvene zaštite, koalicija oko LDP), prihvatajuci postojeci Ustavni okvir kao datost. Prihvatajuci dakle, Ustavne odredbe o Kosovu kao neotudivom delu Srbije, o Srbiji kao državi srpskog naroda i svih gradana koji u njoj žive. Pitanje je kako prihvatajuci temeljne odrednice novog Ustava Vojvodina može postati “gradanska pokrajina, a Srbija gradanska država u kojoj više ne bi dominirale podele na Srbe i ostale gradane”.

Koalicija šest vojvodanskih partija, Vojvodanska partija – mr Igor Kurjacki se zalaže za punu autonomiju Vojvodine u okviru Srbije, a njihov cilj je regionalizacija Srbije. Potpuno dekonsolidovani i lišeni znacajnije podrške liberalnog politickog Beograda, oni nisu u stanju da niti da mobilišu javnost, niti da nametnu pitanje autonomije Vojvodine kao pitanje od strateškog interesa za buducnost Srbije.

Negovanje dobrih medunacionalnih odnosa je „strategija Vlade“, ali i strategija onih koji žele da “obezbede evropsku ravnopravnost za sve narode koji žive na ovom prostoru”. Deklarativno ni jedna politicka stranka ne odbija buduce koalicije sa manjinskim strankama. Vojvodanske manjinske stranke na izbore idu bilo samostalno (SVM), u koaliciji (“Madarska sloga”) ili preko liste DS. Demokrate su uverene da “predstavnici manjinskih zajednica – svojom kulturom, tradicijom, znanjem i iskustvom mogu da doprinesu da lista DS bude najuspešnija«. SRS je spremna da formira vladu samostalno ili sa strankama nacionalnih manjina, kojima bi se ponudili važni resori (MUP). Suživot, tolerancija, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, jer »nacionalne zajednice naše društvo cine bogatijim« su opšta mesta predizborne retorike bez sadržaja i pokazatelj su deficita razumevanja manjinskog korpusa kao heterogenog, razlicitim interesima podeljenog i socijalno izdiferenciranog; pokroviteljski odnos vecinskih stranaka spram pitomih, nevidljivih i necujnih manjinaca, kojima ce tek patronat, politicki zrelijih i iskusnijih iz forme egzoticnog i folklornog, darovati simbolicku, politicki znacajnu ulogu. Politicka retorika se iskazuje kroz zalaganja za »zaštitu manjina, jasno zakonsko definisanje prava nacionalnih manjina i decentralizaciju«, ali u biti ostaje otvoreno nerazumevanje pitanje identiteta, identiteta gradana, vojvodjanskog identiteta koji bi se nametnuo kao alternativa dominantnoj parohijalno-tradicionalistickoj matrici, podsticanjem razlicitih oblika gradanskog angažmana, snaženjem gradanskih matrica koje bi potvrdile privrženost gradana Vojvodine setu liberalnih vrednosti.

Kampanje stranaka su targetirale nekoliko manjinskih grupacija: mladi, invalidi, žene , penzioneri. Do ovog trenutka nijedna vecinska stranka nije apostrofirala problem Roma (najbrojnije, najugroženije manjine konstantno izložene rasistickim napadima), niti su prošetali do neke od romskih favela. Neke od vojvodanskih manjinskih stranaka smatraju da je nekorektno da beogradske stranke atakuju na njihovo biracko telo »umesto da deluju na prostoru uže Srbije, gde i te kako treba prevaspitati birace i preobratiti ih ka demokratskim opcijama«. Otvorilo se i pitanje autenticnosti reprezentacije manjinskih interesa, tj. da li interese manjine mogu autenticno i iskreno zastupati samo clanovi manjinskih stranaka ili autenticni reprezenti tih interesa mogu biti i clanovi drugih stranaka. Ova rasprava pokrece opet pitanje znacaja vojvodanskog identiteta i identitetskih apsorpcionih kapaciteta pojedinca jer u »Vojvodini je neuporedivo važnije prvo biti gradanin, pa tek onda pripadnik nacionalne manjine«. I pored cinjenice koju naglašava savetnik Premijera Srbije da »položaj nacionalnih manjina koje žive u Srbiji nikad nije bio bolji nego danas«, iskazuje se posebna briga za pripadnike srpskog naroda (SPS) jer »nijedan Srbin ne sme biti ugrožen u sredinama vecinski naseljenim nacionalnim manjinama«.

Svi oni koji se zalažu da „vec danas bude bolje“ , jer „život ne može da ceka“ i jer „od nas zavisi“ olako obecavajuci da ce upravo oni biti zamajac neophodnih promena treba da se zapitaju da li razumeju neophodnost artikulisanja novih politickih strategija koje se temelje na, moralia minima, odgovornosti za izgovoreno, ucinjeno i neucinjeno. Sve dok su lajtmotiv kampanje manipulacija osecajem gubitništva, dok se pitanje poniženja i dostojanstva provlaci u retorici i politickih neistomišljenika (bilo da nas ponižava Evropa, Hag, ili Koštunica) kao i poziv cuvara istina i tajni da nam iste otkriju, daleko smo od slobodnog, odgovornog i racionalnog gradanina koji bi izlaskom na izbore demonstrirao privrženost setu liberalno-demokratskih vrednosti. Izuzev tvrdog antievropskog, antihaškog, antiglobalistickog SRS stava, sve ostale stranke ne negiraju znacaj i važnost evropskih integracija, prognoziraju se i datumi nastavka pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, datum sticanja statusa kandidata. Cini se opet kao mit, floskula bez sadržaja. Ne govori se o evroatlantskim integracijama jer je asocijacija prejaka, to „atlantski asocira na NATO pakt“, pa se ostaje na razini, vecini prihvatljivih evropskih integracija. Ne govori se o tome da je Srbiji i Vojvodini neophodna nova mobilizaciona paradigma i da nova mobilizaciona paradigma za gradjane Srbije jeste prihvatanje i promovisanje evroatlantskih integracionih procesa, kao temeljne pretpostavke za rešavanje sukoba, institucionalizaciju nacela vladavine prava i efikasne uprave, uspostavljanje demokratske kontrole vojske kao i zalaganje za stabilnu državu olicenu u prihvatanju koncepta liberalno demokratskih vrednosti, olicenih u promovisanju ekonomskih sloboda i odgovornosti kako prema zajednici i društvenom okruženju, tako i stavljajuci u focus prava i slobode odgovornog, racionalnog gradjanina. Bezbedan, slobodan i siguran gradanin biva potisnut kako u prvoj, tako i u inoj i drugacijoj Srbiji. Pravu sliku politicke scene ce pokazati postizborne koalicije: mera koalicionog postizbornog potencijala je sadržana u odbacivanju jedne reci: Druga. Druga Srbija lagano bledi, i ustupa mesto Drugacijoj.

Ova „tvrda“ državnost Srbije (posle raznih provizornih rešenja države SRJ, državne zajednice Srbije i Crne Gore) samo je teoretski izvedena, jer je „neprava“ pošto država Srbija nema institucije na Kosovu, niti ima dijaloga sa albanskim gradanima (prema „novom“ Ustavu – gradanima Srbije), nego se bori za teritorije i verske objekte preko velikih sila i Kontakt grupe. Gradani osecaju kontinuitet ove „ustavne laži“ i nemoc vladajuce elite, a ustupci kojima ta ista elita udovoljava medunarodnoj zajednici pre legitimiše vlast pred najširim slojem gradana kao „marionetsku“, nego demokratsku;