U okviru projekta »Građanin u fokusu: ka evropskim vrednostima i standardima«. 20. decembra 2007. godine pod pokroviteljstvom Skupštine AP Vojvodine je održan panel »Srbija na evropskom putu: ekonomski izazovi pridruživanja«. Uvodnim obraćanjima ekonomski rizici i dileme, te spremnost da se iskoriste i unaprede postojeći kapaciteti Srbije i Vojvodine u cilju prilagođavanja zahtevima okruženja i EU su izloženi od strane: Šandora Egerešija, potpredsednika Skupštine AP Vojvodine; Wolfgang-a Limbert-a, program koordinatora GTZ WBF u Srbiji; Jerka Ljubičića, drugog tajnika Ambasade Republike Hrvatske; Ivane Dulić-Marković, potpredsednice u prethodnoj Vladi Republike Srbije zadužene za evropske integracije; Snežane Kresoja, predsednice Centra za politiku i evroatlantsko partnerstvo; Branislava Bugarskog, direktora VIP i Atile Martona, urednika RTVojvodina.

Kao ključno, nametnulo se sledeće pitanje: kuda ide Srbija i šta je njen cilj: Evropska Unija ili izolacija. Resurs koji Srbija nema je vreme, a gubitak vremena znači gubitak novih investicija i novih radnih mesta. Politička nestabilnost i neizvesnost utiču i na ekonomske pokazatelje, i nepovoljno deluju, podjednako i na domaće kao i na strane investitore. U dunavskom prostoru živi više od 115 miliona ljudi, ali je od kapaciteta i potencijala koje nudi ova reka iskorišćeno svega 15%, te je posebno naglašena važnost bržeg i intenzivnijeg povezivanja i saradnje podunavskih regija. Uzimajući u obzir da regije i gradovi na obalama Dunava dele velike ljudske, prirodne i kulturne resurse koji se mogu iskoristiti kroz produbljivanje međuregionalne saradnje, a smatrajući da proširenje Evropske unije ima poseban značaj za integraciju i stabilizaciju teritorija centralne i jugoistočne Evrope i jačanje samog regionalnog povezivanja u Evropi, nastajanje dunavske evroregije samo je prirodan sled stvari. Značaj regionalne saradnje a posebno u svetlu odredbi sporazuma CEFTA (“vrata” za širenje regionalne saradnje, tržište od oko 30 miliona stanovnika) je posebno apostrofiran, a u svetlu ekonomske saradnje Srbije i Hrvatske. Od 2000. godine ekonomska saradnja je u usponu – godišnje stope rasta izvoza i uvoza visoke (u proseku oko 30 posto), a obim ukupne razmene udesetostručen – krajem 2006. godine blizu 750 milijona USD. Na tržištu Srbije aktivno više od 160 preduzeća – tvrtki kćeri preduzeća iz RH ili predstavništava hrvatskih preduzeća; investicije u Srbiju su gotovo 15,5 posto od ukupnih hrvatskih ulaganja u inostranstvo. Posebno je naglašena neophodnost dalje saradnje (poljoprivreda i poljoprivredno-prehrambrena industrija, nedovoljno iskorišćene; infrastrukturni projekti, IT tehnologije, kao i zajednički nastupi na trećim tržištima). Ekonomski izazovi pridruživanja EU se posebno prepoznaju u medijskoj sferi, imajući na umu da mediji u Srbiji već godinama rade u uslovima loše privrede, neregulisanih tržišnih okolnosti, pravne nesigurnosti i direktnih ili “sofisticiranih” pritisaka vlasti, u poslednje vreme i poslovnih krugova. Medijsku scenu karakteriše i tabloidizacija štampe kao i medijska koncentracija i monopoli. Stoga se nužno nameće pitanje, da li je privatizacija uvek dobar odgovor, imajući na umu privatizaciju manjinskih medija, koji su ekonomski neisplativi budućim vlasnicima. Posebno se zaoštrava problem privatizacije manjinskih medija u svetlu njihove uloge negovanja manjinskih identiteta, što dodatno podstiče strahove od asimilacije i globalizacije.

Spremnost da se zarad Kosova žrtvuje evropska perspektiva i po cenu nepotpisivanja teškom mukom parafiranog SSP, predstavljajući čin potpisivanja kao čin ucene i nečasne kompenzacije, sa stanovišta benefita građana znači sledeće: nepostojanje političke i ekonomske volje sa strane srbijanskih elita da se uđe u zajednicu institucionaliziranih regula a kroz usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravom EU, čime uslovi za ulaganje i poslovanje postaju prepoznatljivi i predvidivi stranim investitorima; poništavanje važnosti procesa liberalizacije privrede i faznog uspostavljanja zone slobodne trgovine a indirektno i poništavanje važnosti Kopenhangenških kriterija; nespremnost da se u narednih 6 godina trgovina liberalizuje (uz dogovoreno ukidanje svih carina, kvota i ograničenja na sve industrijske proizvode i na oko 85 odsto poljoprivrednih proizvoda); spremnost da poništimo direktne koristi koje građani dobijaju liberalizacijom viznog režima, veću bezbednost proizvoda i zaštitu potrošača, niže cene i veću mogućnost izbora; nespremnost da sticanjem statusa kandidata počnu da se koriste preostale 3 komponente IPA predpristupnih fondova.

Izlaganja i diskusije sa ovog kao i prethodnih panela u okviru projekta koji podržava Kancelarija Vlade Republike Srbije za pridruživanje EU, će biti publikovana u posebnoj brošuri »Građanin u fokusu: ka evropskim vrednostima i standardima«.

U Novom Sadu, 22. decembar 2007.