Srbija: evroatlantske perspective

Poziv Srbiji da se prikljuci PzM izražava spremnost evroatlantske zajednice da podrži procese demokratizacije u Srbiji koji su, uz ispunjenje obaveza prema ICTY, pretpostavka nastavka pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Evroatlantska zajednica je ovim pozivom, takodje, demonstrirala i spremnost da se ojacaju politicke i ekonomske pretpostavke usvajanja novog legitimacijskog modela u Srbiji, koji bi znacio i konacni raskid sa dominantnim nacionalistickim legitimacijskim modelom. Ucešcem u razlicitim programima PzM Srbiji se pruža šansa da se nametne kao kredibilni politicki subjekt, koji uvažava znacaj regionalne politicke i vojne stabilnosti, sa jedne strane, a sa druge ukazuje se šansa da deklarativno iskazanu spremnost prihvatanja evroatlantskih standarda, potvrdi i operacionalizacijom i usvajanjem i realizacijom dugorocnih planova strateškog razvoja.

Srbija je zatvoreno društvo “manjkave demokratije”, nedovoljnih tranzicionih kapaciteta. Post konfliktna nedovršena država, nedefinisanih granica Srbija danas treba novu mobilizacionu paradigmu koja bi jasno artikulisala stavove srbijanskog društva, a u prvom redu srbijanskih elita, glede buducnosti. Nedefinisanost države Srbije i njenih granica derogira odvec slabe reformske potencijale, s jedne strane, a sa druge prostor promovisanja, zaštite i unapredjenja ljudskih prava je ozbiljno ugrožen. Srbijanske politicke, ekonomske i kulturne elite demonstriraju suštinski antievropski, antizapadni i antimodernizacijski odnos prema vrednostima evroatlanske zajednice. Deklarativno zalaganje za prikljucenje EU biva poništeno konstantnim recikliranjem parohijalnog samoizolacionizma, kao prepoznatljive i opšte usvojene matrice razumevanja stvarnosti. Otuda srbijanske elite iskazuju ambivaletno ne/razumevanje procesa evropskih integracija kao i flagrantno odsustvo razumevanja interesa srbijanskog društva u novom politickom, ekonomskom, kulturnom, bezbednosnom kontekstu. Zato opredeljenje za clanstvo u EU i NATO jeste i pitanje pripadnosti vrednostima evropske civilizacije i pitanje pragmaticne odluke kojom se poboljšava nacionalna bezbednost, povecavaju šanse za ekonomski razvoj i ubrzava integracija u tokove savremenog sveta.

Nova mobilizaciona paradigma za gradjane Srbije jeste prihvatanje i promovisanje evroatlantskih integracionih procesa, kao temeljne pretpostavke za rešavanje sukoba, institucionalizaciju nacela vladavine prava i efikasne uprave, uspostavljanje demokratske kontrole vojske kao i zalaganje za stabilnu državu olicenu u prihvatanju koncepta liberalno demokratskih vrednosti, olicenih u promovisanju ekonomskih sloboda i odgovornosti kako prema zajednici i društvenom okruženju, tako i stavljajuci u focus prava i slobode odgovornog, racionalnog gradjanina. Bitna pretpostavka aktiviranja nove mobilizacione paradigme jeste i promena stavova gradjana Srbije prema evroatlantskim integracijama.

Nedefinisan strateški pravac Srbije kad je rec o medjunarodnoj poziciji i prikljucivanju integracionim procesima, i na evropskom kontinentu i u regionu, reflektuje odsustvo unutrašnjeg potencijala aktuelne politicke elite koja bi mogla da aktivira energije za promene i suštinske reforme. Srbija gubi korak sa promenama na globalnom planu. U tom smislu ne postoji široki društveni i politicki konsenzus o prioritetima (ne samo u odnosu na evroatlantske integracije, vec i pitanje rešavanja konacnog statusa Kosova, obaveze prema Haškom tribunalu..); srbijanska elita insistira na teritorijalnom principu i društvo prolazi postimperijalnu traumu, što uzrokuje odsustvo smisla za realnost i neprepoznavanje vrednosnih koordinata i novouspostavljenih konstelacija odnosa. Na koncu, ispod ispod prividnog jedinstva o evropskom kursu Srbije, koji nema alternative, u srbijanskom društvu i dalje, dominira sukob izmedju konzervativnih i liberalnih snaga. Za Srbiju je prihvatanje programa PzM i u perspektivi ulazak u NATO pretpostavka mirnog i stabilnog unutrašnjeg razvoja, s jedne strane a sa druge kao deo evroatlantskih struktura Srbija postaje, ne više cinilac krize i destabilizacije, nego cinilac regionalne saradnje, odgovorna za ocuvanje i promovisanje politika regionalnog pomirenja. Uslovi za pridruženje NATO su kompatibilni sa ispunjenjem uslova za pridruženje EU. Srbija ce demonstrirati spremnost da gradi sigurnost regiona unapredjenjem bilateralnih odnosa sa susedima, aktivnim ucešcem u projektima regionalne saradnje, ali i ucešcem u multilateralnim NATO i UN mirovnim operacijama. To je i put promovisanja koncepta regionalne bezbednosti kao integrativnog koncepta.

U ovom trenutku u pogledu unutrašnje demokratske transformacije Srbija je u zaostatku što je posledica njenih unutrašnjih, ekonomskih, politickih i društvenih ogranicenja. U mnogim segmentima, posebno u odnosima prema susedima (što je jedan od indikatora poštovanja evropskih vrednosti), postoji precutni antievropski konsenzus. Antievropski konsenzus se reflektuje i kroz nespremnost srbijanskih elita da se suoce sa odgovornošcu za pocinjene zlocine tokom ratova 90-tih. Vrednosti patrijarhalnog, samoizolacionistickog i autoritarno-kolektivistickog modela se promovišu kao mera patriotizma, te atmosfera normalizovanog antizapadnog raspoloženja iznova rehabilituje mesto i ulogu, te znacaj Rusije kao zaštitinice Srbije u medjunarodnim odnosima. Generacije mladih odgajanih u atmosferi ksenofobije, straha i ignorisanja realnog istorijskog konteksta objektivno nisu u stanju da realno percipiraju svet izvan granica zemlje i da nepristrasno prosudjuju o njemu. Upoznavanje sa i prihvatanje vrednosti euroatlantske zajednice daje šansu mladim generacijama da neguju i razvijaju evropski identitet i da štite i promovišu vrednosti evropskog nasledja.

Srbija je u potrazi za vlastitim identitetom, a kao tranziciono postkonfliktno društvo, i u potrazi za definisanjem novog bezbednosnog identiteta. Suocena je sa brojnim bezbednosnim rizicima, koji se temelje na cinjenici da srbijansko društvo ekonomski i socijalno iscrpljeno konfliktima unutar sebe i oko sebe ne može da iznese tranziciju, da ne postoji opšti društveni konsenzus za promene, te da veliki broj gradjana nije spreman velikim delom i iz neznanja i predrasudama o tranziciji, da se suoci sa brojnim rizicima koje nosi tranzicija. Formulisanje optimalne evroatlantske strategije za oblikovanje novog bezbednosnog identiteta regiona i promovisanje modela integralne podrške demokratizaciji i modernizaciji je temelj trajne sigurnosti u regionu, i njegovog integrisanja u evroatlantsku zajednicu. Novi bezbednosni identitet Srbije za polaznu tacku uzima bezbednost pojedinca, gradjanina koja je rezultat objedinjenog uticaja ekonomskih, socijalnih, politickih, kulturnih, demografskih i ekoloških okolnosti, a koje, svojim sadržajem i potencijalima, uslovljavaju bezbednosne kapacitete jednog društva, a sa druge strane su pretpostavka uspostavljanja sigurnijeg društva, kako na mikro tako i na makro nivou. Otuda evroatlantska integracija pociva na zajedništvu i podudarnosti bazicnih, ne samo ekonomsko-politickih vec i bezbednosnih interesa i ciljeva.

Vojvodina: evroatlantske perspektive i koncept ljudske bezbednosti

Vojvodina se u javnom diskursu politickih elita, nominalno oznacava mostom ka Evropi, ali ustavno ukidanje njenog politickog subjektiviteta je konacna potvrda pobede tradicionalisticke, antiliberalne i centralisticke matrice, koja Vojvodinu ne vidi kao evropski projekat vec kao ratni plen, kompenzaciju isfrustriranim, etno-nacionalistickim snagama. Novim ustavom legitimiran etnocentristicki koncept ozbiljno dovodi u pitanje obnavljanje i ojacavanje demokratskih potencijala Vojvodine, i uz snažne procese etnifikacije politike i naglašavanje etnickog ekskluziviteta u obavljanju javnih poslova, sve je izglednije da ce se ti kapaciteti u buducnosti urušavati. Mogucnosti legitimnog i efikasnog artikulisanja interesa gradana Vojvodine su sužene, vojvodanski identitet poništen a vojvodjanske politicke strukture u komunikaciji sa elitom srbijanske nedovršene države su bez realne moci odlucivanja. Alternativa parohijalno-tradicionalistickoj matrici a u formi liberalno-demokratskog, gradanskog angažmana je još uvek slaba, ali postoje snage (politicke opcije, civilne organizacije) koje promovišu potrebu formiranja integrativnih, gradanskih matrica koje bi potvrdile privrženost gradana Vojvodine setu liberalnih vrednosti. Konsenzus prihvatanja ovog legitimacijskog seta vrednosti zahteva stabilan, jasno definisan demokratsko-pravni okvir dovršene države, što Srbija nije. Antimodernizacijski procesi, zaoštravanje odnosa u regionu, prekid pregovora o pridruživanju sa EU, negiranje važnosti procesa tranzicione pravde i prihvatanja odgovornosti, su dominantni procesi koji otežavaju i usporavaju kako tranziciju Vojvodine kao evropske regije tako i artikulisanje novih obrazaca politicke kulture. Novi obrasci politicke kulture bi trebalo da demonstriraju privrženost gradana mnoštvu razlicitih identiteta, koji bi negirali zatvorenost i iskljucivost etnickih identiteta. Vojvodanski identitet sadrži snažne integrativne potencijale, koje politicke i kulturne elite sistematski dezavuišu, manipulišuci strahovima gradana, insinuirajuci vojvodanskom identitetu separatizam i razbijanje organskog jedinstva srpskog naciona. Prenebregava se da su identitetski apsorpcioni kapaciteti pojedinca, gradanina gotovo neograniceni, da regionalni, gradanski identitet pretpostavlja otvorenost, inkluzivnost, toleranciju, ali i etno-neutralnu državu u kojoj javna vlast znaci odgovornost, transparentnost i aktivni angažman, na razlicitim nivoima, svih gradana.

Zadatak buducih reformskih elita, ce biti da artikulišu nove politicke strategije, da demonstriraju privrženost novom setu liberalno-demokratskih vrednosti, demonstriraju stvarno razumevanje evropskih vrednosti i standarda, kao i da se izbore za konstituisanje i definisanje novog politickog-ekonomskog konteksta, konteksta bezbednog, slobodnog i sigurnog gradanina. Nove politicke, ekonomske i kulturne elite ce dakle, kao prvi zadatak imati prihvatanje i promovisanje euroatlantskih vrednosti, vrednosti liberalnog društva. Bezbednost gradjanina pociva na slobodi i mogucnosti izbora, ali i sigurnosti da su dostojanstvo pojedinca i temeljna ljudska prava zašticeni. Bezbednost gradjanina je mera bezbednosti društva i države. Gradjani Vojvodine, koja je platila visoku cenu ratova na prostoru bivše Jugoslavije (njena je ekonomija ruinirana, demografska struktura je promenjena a politicki subjektivitet poništen) su izloženi brojnim bezbednosnim rizicima. Temeljna ljudska i manjinska prava su dovedena u pitanje, a u nastojanju da negiraju ideju autonomije a Vojvodinu prisvoje, uprkos njenoj multietnickoj prirodi, kao istorijsku srpsku pokrajinu, etnonacionalisti ne prezaju ni od toga da ponište bitne tekovine evropske politicke moderne - ideju gradanske jednakosti. Nastojanja da autonomna Vojvodina ostvaruje punu izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast su novim ustavnim rešenjima poništena, i politicke elite su nemocne da artikulišu celovitu i optimalnu strategiju razvoja Vojvodine, kojom ce utvrditi i novu listu bazicnih, a zašticenih vrednosti i interesa. Nemoc definisanja bazicnog seta liberalno-demokratskih vrednosti, otežava identifikaciju uzroka i nosioca njihovog ugrožavanja, i otuda i nemogucnost da se definišu pretpostavljene snage i sredstava koje bi realizovale vojvodjanski koncept integrativne bezbednosti. Cinjenica je da u globalizujucem svetu više nije moguce razvijati koncept bezbednosti izolovano, a imajuci u vidu da je Vojvodina okružena zemljama clanicama EU i NATO, da je bezbednost sadržinski i geografski sve manje deljiva, autonomija Vojvodine je pretpostavka konstruktivnog zajednickog regionalnog otklanjanja bezbednosnih izazova, rizika i pretnji. Vojvodina je paradigma odložene i/ili simulirane tranzicije, i u tom smislu simuliranih razlicitih reformskih zahvata, ukljuciv i reformu vojske, policije i bezbednosnih službi. Ratno nasledje ovih službi u Vojvodini, njihovo mesto i uloga u ratovima 90-tih ostaje i dalje netaknuto. Suocavanje sa ratnim nasledjem 90-tih je jedna od pretpostavki regionalne bezbednosti, buduci da otvara prostor javnoj raspravi o uzrocima rata, razlicitim dimenzijama odgovornosti i rada na prošlosti i time sprecava mogucnost ponavljanja ratnog iskustva.

Vojvodina – izazovi evroatlantskog partnerstva

Afirmacija vojvodanske autonomije je potrebna zbog što optimalnijeg korišcenja njenih resursa i adekvatnog pravno-politickog situiranja kako u srbijanskom, tako i širem regionalnom kontekstu. Kao najrazvijeniji i Evropi najbliži deo Srbije, njena modernizacijska uloga bi se, preko ustavno garantovanih nadležnosti, sastojala u odlucivanju o pitanjima od suštinskog interesa za gradane Vojvodine, a suštinski interes gradjana Vojvodine je pravo i odgovornost da samostalno odlucuju o pitanjima vlastite buducnosti. Koncept ljudske bezbednosti pociva na odgovornosti pokrajinskih institucija za politicku, ekonomsku i socijalnu sigurnost gradjana. Centralizacija politicke, ekonomske, finansijske moci je dovela do urušavanja uloge pokrajinskih institucija, rasipanja kapitala, osiromašenja i ogromne nezaposlenosti. Recju, nesigurnost i strah su dominanta vojvodjanskog politickog, ekonomskog, kulturnog...konteksta. Gradjani Vojvodine nisu oslobodjeni straha, neizvesnosti, nesigurnosti, predrasuda, zebnje koje nosi suocavanje sa novim izazovima i rizicima. Moralia minima, zadovoljavanje bazicnih ekonomskih potreba i ekonomski razvoj, zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda, vladavina prava, jacanje demokratije i efikasne uprave, zaštita okruženja su potisnute i obesmišljene. Potrebe i interesi gradjana Vojvodine mogu biti zašticeni i unapredjeni samo u stabilnijem demokratskom i državno-pravnom ambijentu, uz aktivniju participaciju kako Srbije, tako i Vojvodine u procesima evropskih integracija. Medunarodnoj afirmaciji Vojvodine, kao evropske regije doprinose razni vidovi saradnje lokalnih zajednica, gradova, subregija unutar Vojvodine sa okruženjem. Cinjenica da je okružena sa državama koje se ili nalaze u EU, ili su pred ulaskom u nju, je povoljna prilika i šansa koju treba iskoristiti.

Zatvaranje u uske etnicke okvire u jednoj tako pluralnoj sredini kakava je Vojvodina, nosi niz problema. Ono pre svega tanji interetnicku toleranciju, sužava prostor za toleranciju, pogoduje radikalizaciji i sukobima. U Vojvodini, doduše, nema raspoloženja za masovne etnicke konfrontacije, ali u uslovima velikog broja nezaposlenih, slabog oporavka privrede, suspendovanih pregovora o stabilizaciji i pridruživanju i ogranicenih kapaciteta vojvodanske administracije, još dugo vremena treba racunati na sukobe niskog intenziteta. To su sve indikatori bezbednosnih rizika sa kojima se Vojvodina suocava. Od sposobnosti politickog društva da rešava probleme zavisi karakter meduetnickih odnosa u pokrajini. Ignorisanje problema sa kojim smo bili suoceni tokom 2004 godine, osnažilo je uvrenje da beogradske vlasti nisu kredibilan partner i da se u rešavanju problema treba osloniti na pomoc i podršku maticne države i institucija medunarodne zajednice. Internacionalizacija se pokazala kao korisno rešenje, jer je dovela do pada etnicki motivisanih incidenata, ali su etnokulturalni rascepi, ostali i dalje duboki. Mogucnost da se oni prodube sasvim je realna i zavisi od, pre svega, ishoda pregovora o konacnom statusu Kosova. Negativni ishod pregovora mogao bi ponovo, kao što je to bilo u martu 2004. godine, Vojvodinu suociti na novim talasom nasilja i pojacanim pritiskom na manjine. U zavisnosti od manjina taj bi pritisak vodio ili snižavnju manjinskih aspiracija, ukoliko su u pitanju manje manjine, ili svojevrsnom aparthejdu, u slucaju brojnije manjine. U svakom slucaju takmicenje razlicitih etnickih elita oko liberalnih vrednosti moglo bi da bude suspendovano.

Evroatlantske integracije daju mogucnost i otvaraju perspektivu Vojvodine da se kao kredibilan, politicki relevantan subjekt ukljuci u procese regionalne demokratizacije i modernizacije. U evropskoj bezbednosnoj strukturi, deleci zajednicke vrednosti i interese, Vojvodina kao najevropskiji deo Srbije, treba da promoviše koncept bezbedne i stabilne regije, koja u fokus interesovanja stavlja potrebe i interese liberalno orjentisanog gradjanina. Neophodne pretpostavke personalne sigurnosti su stabilne institucije i decentralizacija koja odgovornost za zaštitu i sigurnost gradjanina prenosi na institucije lokalne samouprave, i konacno na civilne aktere. Reforme svih segmenata izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, kao i decentralizacija su polazna tacka razvoja i usvajanja standarda liberalno-demokratskog modela koji interese i potrebe gradjana i lokalnih zajednica promoviše kroz konstantni dijalog svih aktera politickog i civilnog društva. Aktivnim angažmanom u EU i programima PzM (i u buducnosti NATO) i promovisanjem evroatlantskih standarda Vojvodina dobija šansu da inauguriše koncept bezbednog gradjanina oslobodjenog straha i prisile u zajednici jednakih mogucnosti. Koncept sigurnog i bezbednog gradjanina je koncept minimiziranja i dokidanja straha od razlicitih rizika i pretnji, kojima je direktno ili indirektno izložen. Pretnji koje nose: ekonomska nesigurnost, izloženost zdravstvenim rizicima i rizicima koje nose ekološke katastrofe, licna nesigurnost i izloženost nasilju razlicitih manjinskih grupa (etnicke, jezicke, verske, seksualne manjine, siromašni, invalidi, deca), kao i politicka nesigurnost koja podrazumeva rizik ugrožavanja realizacije temeljnih ljudskih prava i sloboda.

Januar 2007
Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..