Zatočenici savesti

Mesto predsedavajućeg za Srbiju znači obavezu da vlastitim primerom potvrdi važnost poštovanja međunarodno prihvaćenih normi i kao deo »naše Evrope« otpočne strpljivo i temeljno da gradi i brani ideju mira, slobode i demokratije uvažavajući činjenicu da je zajednica evropskih država suočavanje i rad na vlastitoj prošlosti prihvatila kao »konstruisanje stalnog, nepogrešivog zida izmedju novog početka i stare tiranije”. Rad na vlastitoj prošlosti i prihvatanje kolektivne političke odgovornosti je prvi korak u procesu osvajanja političke slobode i emancipacije Srbije kao političke zajednice.

Srbija, nemoćna da načini prve korake ka osvajanju političke slobode ostaje destruirana i hibernirana zajednica paralisana konsenzusom nespremnosti da delegitimiše ratno-nacionalističku vrednosnu matricu. Nespremnost da se dekonstruiše ratno-nacionalistička matrica generiše sistematsko recikliranje obrazaca svireposti, a počinjeni zločini i genocid u Srebrenici se funkcionalizuju kao proizvodjači (ne)smisla. Obesmišljavanje i trivijalizacija konstrukta “genocid počinjen nad Bošnjacima u Srebrenici” je u funkciji negiranja, relativizacije i nespremnosti da se suoči sa posledicima zločina. Srebrenica kao paradigma zločina, paradoksalno, postaje formula koja omogućava da genocid iščezne.

Šestogodišnja debata medju zemljama članicama EU je rezultirala sporazumom ministara pravosudja EU o zajedničkom antirasističkom zakonu, prema kojem bi “javno opraštanje, poricanje ili trivijalizacija počinjenih genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina” bilo tretirano kao krivično delo. U EU zakone protiv negiranja holokausta su usvojile: Austrija, Belgija, Češka, Francuska, Nemačka, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka i Španija. Kaznene odredbe koje dostižu i maksimalnih 10 godina zatvora (Austrija i Litvanija) ukazuju da se važnost usvajanja jedinstvene platforme kojom se odlučno osuđuju zločini poricanja i trivijalizacije genocida, očituje kao čin od pravnog i političkog, ali i nedvosmisleno simboličkog značaja.

U Skupštini Republike Srbije, pozorištu infantilnog srama, je podneta incijativa da se razmotri predlog dopuna Krivičnog zakonika i da se za poricanje ratnih zločina i veličanje pravosnažno osudjenih ili optuženih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ustanovi zatvorska kazna. Medjutim, procesi etničke konfiskacije sećanja diskredituju i onemogućavaju usvajanje i realizaciju seta zakona koji konstruišu pravni i politički kontekst procesa tranzicione pravde: zakon o lustraciji, rehabilitiaciji, otvaranju dosijea tajnih službi, zakon o denacionalizaciji. Te napokon i zakon o kažnjavanju poricanja i trivijalizacije zločina genocida kao i veličanje počinilaca ratnih zločina. Prenebregava se činjenica da je Srbija ratifikacijom međunarodnog Pakta o građanskim i političkim pravima prihvatila obavezu kažnjavanja lica koja propagiraju i zagovaraju nacionalnu, rasnu i versku mržnju. Svesno se prenebregava činjenica da je Međunarodni krivični tribunal izrekao šest pravosnažnih presuda za saučesništvo i pomaganje genocidnih radnji i drugih zločina počinjenih u Srebrenici kada je za samo sedam dana od 11. do 18. jula 1995. godine ubijano u proseku oko 1000 ljudi dnevno. Patriotski cenovnik masakriranja Bošnjaka je bio jasno ispostavljen: pripadnici 10. diverzantskog odreda, koji je učestvovao u borbama u Srebrenici, dobijali su 4 marke za ubijanje zarobljenika, a pet za zakucavanje – pucanje u potiljak.

Ne-priznavanje mrtvih anticipira ne-priznavanje živih drugih (i onih koji žive drugačije); ne-priznavanje prošlosti spada u praksu ne-priznavanja sadašnjosti. Kultura nekažnjivosti našu stvarnost etnički konfiskovanog sećanja kreira kao eklektičku kombinaciju folk fašizma blagosiljanih web portala i manihejske borbe izmedju svetlosti lažnog nacionalnog identiteta i tame negacije nasilja i zločina. Konstrukt kulture nekažnjivosti se temelji na ksenofobiji, antisemitizmu, rasizmu, nacionalizmu i antiintelektualizmu. A kulminira u fašizaciji užitaka, nekažnjenog obračuna sa neistomišljenicima.

Zakonska inkriminacija dela poricanja, trivijalizacije zločina i veličanja počinilaca ratnih zločina je važan segment rada na prošlosti kojim se podstiču procesi:

1. institucionalizacije kulture odgovornosti i postizanja društvenog konsenzusa da je zločin kažnjiv. Zakonsko neprepoznavanje zločina mržnje i krivične odgovornosti za poricanje zločina genocida podstiče procese univerzalizacije straha kojim dominira stav da pojedinac živi »život koji nije vredan života«

2. razobličavanja beskrupuloznih tehnika koje odgovornost za zločin obesmišljavaju i prebacuju sa počinioca na žrtvu. Opštim mestom postaju iskazi da su sami Bošnjaci krivi za zlodela kojima su bili podvrgnuti, jer »majke nisu dovoljno brinule o deci i nisu ih na vreme sklonile; silovane žene su se same nudile; ako je već silovan toliko broj Muslimanki, gde su deca; Srebrenica je najveća rana srpskog naroda«. Dijabolična logika relativizacije, da su sve strane činile zločine, u konačnici krivicu prebacuje na žrtvu. U Skupštini Republike Srbije niko nije zvanično pomenuo podatak da je prema izveštaju Komisije za ratne zločine UN broj Muslimana u Prijedoru sa 49.454 (popis stanovništva iz 1991. godine) pao na manje od hiljadu, 1995. godine

3. razumevanja kompleksnog odnosa između pravnog, političkog i moralnog aspekta krivice i odgovornosti. Uspostavljanjem jasne distinkcije izmedju individualne krivične odgovornosti i kolektivne političke odgovornosti, se dokida MI, kao lažna kolektivna solidarnost sa počiniocima zločina i otvara prostor da se prizna, ne da MI nismo ništa znali, već da MI nismo želeli i ne želimo da znamo

4. stalnog podsećanja na univerzalnu lekciju: da ksenofobija, nacionalizam i antisemitizam mogu dovesti do kolektivnog nasilja i zločina nezamislivih razmera i da svako društvo, postaje kriminalno onog trenutka kad izgubi sposobnost razlikovanja pravde od nepravde

5. sagledavanja i razumevanja realnog istorijskog i političkog konteksta, koji pretpostavljaju neophodnosti uspostavljanja istorijske distance, od kvalifikacija opterećenih viškom pamćenja i emocija. Gubici, poniženja i patnje vlastite etničke zajednice se nikad ne zaboravljaju, ali se lako i brzo zaboravlja zlo naneto drugima, te otuda kult kolektivnog, mitskog pamćenja podrazumeva emotivno slepilo prema nesrećama drugih

6. ozdravljenja generacija rodjenih prekasno da bi bili počinioci zločina, ali dovoljno rano da budu vaspitavane u matrici etnonacionalizma i samozavaravanja. Zadatak generacija rođenih 90-tih će biti da objasne postupke roditelja, koji su na direktan ili indirektan način bili učesnici i svedoci zločina, ali ne govore o vlastitoj odgovornosti. Činjenica da su članovi jedne političke zajednice ih obavezuje da nose posledice tuđe krivice

7. iniciranja, artikulisanja i jačanja procesa tranzicione pravde koji podrazumevaju, uz široki spektar postupaka, i obavezu države da ustanovi istinu i sudi počiniocima zločina; koji pored materijalnih podrazumevaju i simboličku odštetu žrtvama i vraćanje dostojanstva, jer je u osnovi zločina namera da se članovima zajednice oduzme dostojanstvo

Predsedavanje Komitetom ministara SE je pravi trenutak da Srbija potvrdi deklarativno iskazanu spremnost da prihvati standarde, norme i vrednosti koje evropska zajednica i 62 godine po završetku II svetskog rata, strpljivo gradi. Rad na prošlosti nije jednokratan čin suočenja sa zločinom. Rad na prošlosti podrazumeva dugotrajan, strpljiv i često bolan proces koji ne donosi lažno obećanje sekularizovanog izbavljenja. Sintagma rad na prošlosti preciznije sugeriše napor saznavanja, a u procesu objašnjenja i razumevanja prošlosti. Zakonska inkriminacija negiranja i trivijalizacije ratnih zločina i genocida, će na koncu onemogućiti da jednog dana u istorijskim knjigama bude zabeležno, kao što je Tacit pisao o ubistu Galbe, pre skoro 2 milenijuma: Počinjen je strahotan zločin na beskrupuloznu inicijativu nekolicine pojdinaca, uz blagoslov više njih i uz pasivnu saglasnost svih.

U Novom Sadu, 08. jun 2007.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..