Akviziteri naše nesreće

Pitanje odgovornosti akvizitera naše nesreće koji kontinuirano promovišu lažnu normalnost permanentnog vanrednog stanja uparenog sveprožimajućom bedom, te neminovnost novih srpsko-američkih kosovskih bitaka, pitanje odgovornosti onih koji demonstriraju aroganciju nekompetentnih kao jedinu normalnost Srbije, se ne postavlja. Diskreditujući neophodnost definisanja pravnog okvira i institucionalizacije odnosa sa EU poništava se važnost evropske politike i standarda kao, na prvom mestu pitanja unutrašnjih reformi. Mitologizacija i manipulacija svesno razdvojenih i obesmišljenih fraza “evropske” i “evroatlantske” integracije funkcionalizuju normalnost svakodnevnog života kao povratak u zlatno doba neutralnosti i dosezanje onog stepena razvoja koji je Srbija imala u ex-Jugoslaviji. Falisifikovana normalnost kao ključno, postavlja pitanje: koliko nam je vremena potrebno da se vratimo standardima koje smo davno uživali. U ključu iskrivljene normalnosti odnos podrške i legitimiteta koji uživaju, te stvarne moći i uticaja koji demonstriraju mereno indexom proporcionalnosti arogancije srbijanskih elita i građanske hrabrosti kao temeljnog pitanja demokratizacije zajedinice koja deklaratorno teži evroatlantskoj zajednici vrednosti, je obrnuto proporcionalan. Posebno u političkom ozračju prezasićenom pretnjama koje se upućuju svim državama ili međunarodnim organizacijama (NATO) spremnim da priznaju nezavisnost Kosova.

Politička ignorancija i arogancija utemeljena platformom DSS/NS u vreme pregovora o formiranju Vlade Republike Srbije, kojom su sva pitanja izuzev postizanja konsenzusa o nacionalnom interesu prezentovana kao drugorazredna, finale doživljavaju kroz izjave predsednika Vlade koji ocenjuje da “učestale izjave američkih zvaničnika u prilog nezavisnosti Kosova vode pogoršanju odnosa Srbije i SAD” i ministra inostranih poslova koji apostrofirajući članstvo u EU kao “ključni cilj Srbije” ipak naglašava da će Srbija biti primorana da preispita odnose “sa zemljama koje odluče da naruše njen suverenitet jednostranim priznanjem nezavisnosti Kosova”.

Politika samoizolacionizma, samodovoljnosti i nerazumevanja istorijskog i političkog konteksta doživljava šizofreni kreščendo, kroz sa jedne strane euforične najave da će Srbija dobiti status kandidata i dospeti na belu šengensku listu krajem 2008, a najkasnije početkom 2009, a sa druge, eksplicitnim pretnjama o preispitivanju odnosa sa svim državama koje de iure potvrde realnost nezavisnog Kosova. Sledi, dakle preispitivanje odnosa sa državama sa kojima se pregovara o liberalizaciji viznog režima, potpisuju sporazumi o readmisiji i dogovaraju standardi politika regionalne bezbednosti. Strategija sabornosti i prizivanje božije i ljudske pravde nisu politički argumenti. To su alegorije i metafore feudalizirane predpolitičke zajednice koju nam srbijanske elite žele nametnuti kao samosvojnu srbijansku normalnost.

Političko dostojanstvo na koje se rado pozivaju arogantne i nekompetentne elite nije moguće izvan koordinata racionalnih odnosa uzajamnog poštovanja. Političko prosvetiteljstvo na kojem se temelji evropska filozofija, razvija ideju dostojanstva koja podrazumeva da svaki čovek ima jednako pravo na slobodu i dostojanstvo. Srbija, zarobljena omnipotentnim interesima partijskih klika i koterija nije zajednica koja se temelji na idejama političkog prosvetiteljstva. Otuda i diskreditovanje političke odgovornosti za učinjeno i izrečeno, otuda diskreditovanje interesa građana Srbije, onih 70 posto koji vlastitu i budućnost svoje dece vide u zajednici evropskih država.

Kadrirani kao simulakrumi (falsifikati bez originala) reprezenti srbijanskih elita nameću građanima Srbije kao sudbinsku, normalnost “zagrobnog mira, kada ćemo normalno ležati po grobovima, nakon što smo potrošili naše nenormalne živote”. U Srbiji u kojoj se suspenzija pregovora o SSP doživela kao čin poncijepilatovskog skidanja odgovornosti, u kojoj trinaest meseci kasnije nastavak pregovora ne podstiče javnu debatu, je očit deficit potrebe da se udje u zajednicu institucionaliziranih regula. Svedenost političkog angažmana na partijske klike, korumpiranost i urušavanje institucija poništavaju sve deklaratorne tvrdnje o Srbiji kojoj je mesto u evropskoj zajednici naroda. Srbijanske elite građane priznaju samo kao socijalne parije sistematski uništavajući i naznake građanske hrabrosti, obesmišljavajući svaki pokušaj aktivnog političkog angažmana i svesno otvarajući novo poglavlje izolacionizma.

Elita koja se poziva na junaštvo a ne na građansku hrabrost, koja slavi etiku vidovdanskog kolektivnog stradanja, ne razume ideju političkog prosvetiteljstva. Ona želi simbolički vremenski vacuum zlatnih osamdesetih, ali ne želi Evropu. Interesi građana Srbije nisu niti fusnota u strateškim, samoubilačkim projekcijama elita koje suštinski diskreditiju incidentne, nesistematske napore uključivanja Srbije u procese evroatlantskih integracija.

U Novom Sadu, 30. jun 2007.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..