Panslovenske ili evroatlantske integracije

Obogaćen, shodno potrebama istorijskog trenutka, prigodnim evroatlantskim konotacijama Vidovdan olakšava političkim i duhovnim elitama da kompleksnost političkih procesa pridruživanja Srbije evroatlantskim strukturama svedu na svojevrsnu »summa orthodoxiae«. Duhovno obzorje kroz koje se procenjuju i banalizuju procesi, politike i vrednosti »tuđih bogova i kultura« dodatno otežava i problematizuje političku orjentaciju Srbije reciklirajući parohijalno-izolacionistički model, antizapadnjaštvo i antimodernizam i u svetlu definisanja statusa Kosova, u prvi plan ističu vekovne veze sa napaćenom »matuškom Rusijom«. Ne obazirući se na činjenicu da 69,3 posto građana perspektivu vidi u EU, elite neguju mitsku sliku i sve nade polažu u Rusiju, služe se molebstvija Putinu i zaziva božji blagoslov za njega. Elite usprkos stvarnosti, promovišu kao odgovor većinskom raspoloženju građana banalizovano, od smisla ispražnjeno rusofilstvo. Ideološki eros Vladimira Putina biva inaugurisan kao jedina politička platforma a zajednički nastup kao jedina politička strategija Vlade Republike Srbije u pregovorima o Kosovu, akcentujući da »zajednička politika Srbije i Rusije i prijateljstvo dva naroda nisu usmereni ni protiv koga, već imaju za cilj poštovanje medjunarodnog prava i očuvanje trajnog mira i stabilnosti u celom regionu«.

Negujući mit o nepostojećoj Rusiji koja je pandan »pokvarenom Zapadu« (koji ugrožava nepatvorene lepote i iskonske vrednosti Srbije) srbijanske elite plasiraju »institucionaliziranu laž« o zemlji koja je civilizacijska paradigma pravoslavlja, iskrenosti, prostodušnosti i jednostavnosti. Oslonom na Rusiju odolećemo zavodljivim zapadnim iluzijama, jer Zapad nije ništa drugo do »tržište obrazovanih robova koji treba našu pamet, naše obrazovanje, naš dar i našu svežu krv«. Plasiranje anahronih i uvredljivo banalnih stereotipa je u interesu kako političkih i duhovnih, tako i srbijanskih ekonomskih elita koje nemaju interes da se procesi privatizacije i tržišne transakcije odvijaju u okviru jedinstvenog pravnog okvira, a koji podrazumeva transparentnost i odsustvo favorizovanja politički podobnih i poželjnih investitora. Favorizovanjem modela pravoslavno-ekonomskog patriotizma i poželjnih investitora koncept tržišne privrede u Srbiji se dodatno urušava i kompromituje.

Rusija ne figurira više kao ideološki stožer (uloga neophodna da bi se otvorilo, u Srbiji priželjkivano, poglavlje novog hladnog rata) niti postoji ideološki sukob izmedju SAD i Rusije. Procesi transformacije centralizovane ekonomije neumitno teku i više od 75 posto ruskih ekonomskih potencijala je u privatnom vlasništvu. Ekonomsku snagu Rusije ne prati ideološka infrastruktura a mogućnosti obnavljanja urušenog političkog kredibiliteta su ozbiljno ugrožene evidentno anti-demokratskim procesima i aktima ugrožavanja ljudskih prava (kontraverze koje su pratile ubistvo novinarke Ane Politikovskaje, odluka da se novinarka koja je pisala o stanju psihijatrijskih ustanova smesti na psihijatrijsku kliniku, predlog zakona koji definiciju ekstremizma proširuje i na javne diskusije o istom). Rusija razvija strateško partnerstvo sa NATO (2007. godine se obeležava desetogodišnjica Saveta Rusija – NATO) i EU jer, po rečima predsednika V. Putina »Rusija izgradjujući suverenu demokratsku državu deli temeljne vrednosti i principe velike većine Evropljana«.

Od 2000. godine u Srbiju ušlo oko 287 miliona evra ruskog kapitala (kroz privatizaciju i novčane doznake). Procene govore da je u regionu najviše ruskog kapitala uloženo u Crnu Goru, preko 2 milijarde evra. Pozivajući SAD na »punu uzdržanost i nepristrasnost u procesu rešavanja budućeg uredjenja KiM« Vlada Republike Srbije istovremeno rusku podršku plaća spremnošću da favorizuje ruski kapital u procesima privatizacije velikih kompanija. Prenebregava se činjenica da Kosovo nije bilateralno pitanje Srbije i Rusije, već medjunarodni problem čije rešavanje zahteva angažman svih subjekata medjunarodne zajednice. Milozvučne zavetne sintagme da je Kosovo naš posed čije tapije nosimo »u kolanju našeg krvotoka« za 71 odsto gradjana znače da bi se izjasnili za pristupanje EU i kada bi Brisel priznao jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

Građani Srbije u ogromnoj većini ne vide budućnost Srbije u savezu sa Rusijom i Belorusijom usprkos postojanju ratifikovane Deklaracije. Ohrabrujuće je da decenijska izolovanost i napori elita da promovišu Srbiju bez svojstava koja očajnički treba Rusiju kao rezervni politički eldorado za optuženike sa raznih poternica, nije građane Srbije stavila pred izbor: panslovenske ili evroatlantske integracije. Evroatlantske integracije nemaju alternativu. I po prvi puta u istoriji Ljubljana, Zagreb, Beograd, Sarajevo, Podgorica, Skoplje i Priština gledaju u istom pravcu. Put Brisela. I ako Vlada po priznanju nezavisnosti Kosova prekine odnose sa drugim zemljama cenu će platiti samo građani Srbije. Čekajući Vidovdan 2014. godine.

U Novom Sadu, 11. avgust 2007.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..