Suspendovana stvarnost

Ako je politika “najznačajnija medju svim praktičnim naukama ukoliko ima u vidu konačno i savršeno dobro u ljudskim odnosima” (Aristotel) i ukoliko demokratija počiva na snazi i nezavisnosti institucija koje štite temeljne vrednosti slobode i opšteg dobra, srbijanska kakistokracija u sedmoj godini tranzicije ne pledira promovisanju načela javnog dobra i građanskih vrlina, niti afirmaciji vrednosti prava na izbor, već vodi urušavanju i sistematskom derogiranju demokratskih institucija. Vladavina zakona, ravnoteža i uzajamna kontrola nosilaca vlasti su neophodne pretpostavke liberalno demokratskog okvira koji možda ne daje uvek najbolje rezultate, ali još uvek štiti od vladavine najgorih. Mnoštvo nerasvetljenih afera, normalizacija i legalizacija koruptivnih mehanizama, kultura svireposti, poništavanje elementarnog dostojanstva građana.. su samo simptomi manjkavosti institucionalne političke infrastrukture.

Može li se stvarnost suspendovati iščekujući “dan D” i etablirati praksa kršenja zakonskih odredbi kao novo-usvojeni standard legaliteta? Da li će se postaviti pitanje političke odgovornosti elita čijom samovoljom se suspenduje funkcionisanje demokratskih institucija, indirektno i samog Ustava u koji smo “neizbrisivim slovima” upisali “da je Kosovo uvek bilo i da će zauvek ostati u Srbiji”? Da li će se postaviti pitanje političke odgovornosti nadležnih za pripremu četiri zakona koji su preduslov za raspisivanje lokalnih i pokrajinskih izbora? Samo jedan od nacrta tih zakona je završen (Nacrt zakona o teritorijalnoj organizaciji) dok je kompletiranje nacrta zakona o glavnom gradu, lokalnoj samoupravi i lokalnim izborima blokirano nespremnošću stranaka vladajuće koalicije da se usaglase o sistemu izbora na lokalu.

Odgovornost i otvorenost su važne komponente demokratije: politička zajednica koja neguje odgovornost zahteva odgovornu vladu i podrazumeva otvorenost za razumevanje opštih, parcijalnih i pojedinačnih interesa. Institucionalizirana samovolja političkih elita namesto jačanja procesa konsolidacije institucija stanje nedovršene državnosti zloupotrebljava i dodatno podstiče obesmišljavanje procesa artikulacije legitimnih zahteva građana:

- Narodna Skupština, vrhovna zakonodavna instanca, je ispražnjeni locus moći: dnevno diskreditovana nekompetentnošću, prostaklukom i govorom mržnje kao usvojenim standardima komunikacije. Pod svetlošću kamera Javnog servisa pretvorena u predizbornu pozornicu.

- Izostanak javne rasprave i netransparentost procedura prilikom usvajanja ključnih zakonskih akata otvara brojne dileme, a jedna je svakako i: da li umesto institucionalnih postoje i vaninstitucionalni mehanizmi odlučivanja? Utisak je da prisustvujemo nadmetanju legalnih i privatizovanih centara moći. Nejasno je da li su legalne institucije i sloboda i dostojanstvo građana zavisne varijable ili je na delu tek simulacija medjuzavisnosti različitih dimenzija demokratskih procesa.

- Ključne institucije izvršne, zakonodavne i sudske vlasti su uzurpirane: partijske elite koriste državnu infrastrukturu za promociju parcijalnih interesa. Pravedna distribucija i promocija interesa građana Srbije, efikasno odlučivanje o vitalnim interesima zajednice nisu na agendi partitokratskih vrhuški. Interesni pačvork je obogaćen spregom uticaja ekonomskih, kulturnih, duhovnih… elita. Kategorije demokratske, građanske kontrole rada institucija (nepoštovanje Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja) su tek u povoju.

- Još samo stručnjaci za ustavno pravo nemoćno pokreću pitanje rada Ustavnog suda (kašnjenje u izboru sudija i proceduralno nepripremljeni odlazak u penziju predsednika Ustavnog suda): političke elite ignorišu važnost utemeljenja pravosudnih instanci; nejasnoće oko tumačenja odredbi Ustavnog zakona i rokova za raspisivanje izbora trude se, samoinicijativno da razjasne pravni stručnjaci. Nebezbednost sudova i sudija, pretnje kojima su izloženi, ostavka predsedavajućeg sudije u procesu za ubistvo premijera Zorana Djinđića, dodatno otežavaju procese izgradnje i jačanja institucija u Srbiji.

Demokratija je javna vrlina koja se temelji na poverenju građana u institucije. Demokratski legitimitet (zahteva poverenje i angažman) i demokratski deficit (uz sistematsko obesmišljavanje važnosti građanskog učešća) predstavljaju sistem spojenih sudova: samo jačanjem važnosti institucija može se premostiti jaz izmedju apatije i averzije kao rezultante institucionalizirane samovolje elita.

Novi Sad, 17. oktobar 2007.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..