Srbija u vakuumu

Ukoliko bi bilo koja država clanica NATO priznala nezavisnost KiM to bi proizvelo ozbiljno ugrožavanje odnosa Srbije i NATO alijanse, jer bi to znacilo da je NATO bombardovao Srbiju da bi došlo do otimanja KiM”.

Transformacija “ratnog militaristickog nacionalizma” u formu politicki poželjnog normalizovanog, tzv. demokratskog nacionalizma je pitanje odgovornosti politickih elita obesmislilo do te mere, da je i pitanje politicke svesti: dakle, svesti o zahtevima konkretnog trenutka u realnom politicko-istorijskom kontekstu , te posledicama politickog ne /delovanja u toj meri poništeno, te se i tvrdnja da je NATO bombardovao Srbiju da bi došlo do otimanja KiM, ocituje kao demonstracija one iste agresivne, autarhicne i arogantne politike poništavanja politicke odgovornosti i prebacivanje iste na druge aktere procesa formiranja buduce Vlade. Falsifikovanje i ignorisanje stvarnosti koje promoviše Platforma DSS/NS ustanovljava politiku uslovljavanja kao model koji vec urušene institucije demokratske konsolidacije dokida, a jedini konsenzus koji se želi ostvariti je konsenzus izolacionizma, autizma i samodovoljnosti. I straha. Manipulacija strahom kao polugom i instrumentom politicke borbe poništava sve dimenzije politicke odgovornosti.

Simulirajuci politicki diskontinuitet, instrumentalizacijom i neodgovornom zloupotrebom procesa definisanja konacnog statusa Kosova, srbijanska politicka elita (ona koja podržava direktno ili indirektno stavove iznete u Platformi) se pokazala nedoraslom, infantilnom i nekompetentnom da razluci da je politika poziv, u kojem se dve eticke dimenzije: odgovornosti i uverenja, dinamicki nadopunjavaju ali i sukobljavaju. Etika odgovornosti znaci zrelost i spremnost suocavanja sa konsekvencama vlastitih postupaka, a za razliku od nje u realnom politickom kontekstu etika uverenja sama po sebi karakteriše „vetropire koji nemaju realan osecaj za ono što preuzimaju na sebe, nego se opijaju romanticnim senzacijama.“ Politicki lideri preuzimaju odgovornost da zastupaju ne samo interese grupe koju predstavljaju nego i svih gradana politicke zajednice. Politicki lideri moraju da preuzmu odgovornost i prihvate rizik suocavanja sa posledicama odredjenog cina, a ako oni ne mogu da obezbede zaštitu temeljnih prava gradana, onda odgovornost prenose na instance medunarodne zajednice. Ne prihvatajuci razgovor sa legitimnim predstavnikom medjunarodne zajednice, premijer tehnicke Vlade, je odgovornost donošenja odluka o konacnom statusu Kosova prebacio na predsednika Srbije i na Rusiju.

Platforma DSS/NS je pokušaj da Srbija održi neku vrstu neutralne pozicije u vakuumu izmedju Rusije i Zapada. Ona vodi daljoj destabilizaciji Srbije, ostavljajuci otvorenim i neizvesnim mogucnost formiranja Vlade, nemuštim formulisanjem pregovarackih strategija, nekompetentnošcu da se definišu alternativne strategije “upravljanja krizom”. U tom smislu i pozivi na formiranje koncentracione vlade nacionalnog jedinstva su pokušaj da se teret odgovornosti podeli izmedu politickih stranaka; to su pozivi politicara nedoraslih vremenu koji pokušavaju da instrumentalizuju bezsadržajne floskule o ugroženosti srpstva i odbrane srpskih ognjišta. Oni pokušavaju da taj vremenski, mitski vakuum istovremenog zbivanja falsifikovane prošlosti i simulirane stvarnosti, zarad vlastitog održanja na pozicijama vlasti, po svaku cenu ocuvaju.

Srbijanske politicke elite ignorišu cinjenicu da je predlog Martija Ahtisarija rezultat jednogodišnjih pregovora (15 rundi direktnih sastanaka kao i 26 poseta Unosekovih strucnjaka). U tim pregovorima je, na temelju Rezolucije i dogovora postignutih u Republickoj Skupštini, politicka elita Srbije, ucestvovala. Ucešcem u pregovorima demonstrira se spremnost da se prihvati rizik odluka koje budu donete. Poruke koje govore o neucestvovanju su poruke neodgovornih koji su svesni cinjenice da su “Ahtisarijeve preporuke blagoslov za Srbiju i da one Srbiju mogu da oslobode tereta koji ekonomski ne može i politicki ne želi da nosi.” Medjunarodna zajednica ocekuje od srpskih demokratskih vodja da iskažu “smisao za odgovornost”, svesni da i Kosovo i Srbija moraju nužno da iskristališu odnose kako bi i Kosovo i Srbija nastavili procese demokratske tranzicije i unapredjenja partnerskih odnosa sa evroatlantskom zajednicom.

Da u Srbiji postoji autentican politicar kojeg karakterišu strast, dobro procenjivanje i osecaj odgovornosti, onda bi se predlog Martija Ahtisarija (koji je rezultat legitimnog procesa koji su podržale sve relevantne institucije medunarodne zajednice UN, EU, NATO), razumeo kao: podsticaj procesima ekonomske i politicke stabilizacije regiona; kao dokument koji sadrži sve elemente svrsishodnog prevazilaženja sukoba; kao plan koji ustavnim, ekonomskim i bezbednosnim odredbama omogucava razvoj “multietnickog, demokratskog i prosperitetnog Kosova”. Jedan od ciljeva misije medunarodne zajednice na Kosovu (u prvom redu KFOR) je bio stvaranje bezbednog ambijenta u kome ce svi gradjani bez obzira na etnicko poreklo moci da žive u miru i da se uz medjunarodnu pomoc procesi demokratske konsolidacije artikulišu. Nezavisno, demokratsko i prosperitetno Kosovo je uslov regionalne stabilnosti ali i uslov konsolidacije procesa demokratizacije i politicke tranzicije u Srbiji. Nezavisno Kosovo (koje je uz Haški tribunal izvor konstantnog recikliranja i mobilisanja srpskog nacionalizma ) ce olakšati i pokrenuti procese definisanja Srbije kao kredibilnog cinioca regionalne bezbednosti. Evidentni su strateški, bezbednosni, ekonomski i politicki razlozi koji naglašavaju važnosti ovih procesa.

U procesima demokratske konsolidacije i jacanja regionalne bezbednosti kljucna je uloga NATO, posebno u svetlu promovisanja novog strateškog koncepta koji naglašava znacaj partnerstva. U ovom trenutku nedefinisan status Kosova predstavlja prepreku planiranju i implementiranju novog strateškog bezbednosnog koncepta (ideja globalnog partnerstva; ne treba smetnuti sa uma da su aktivnosti KFOR-a tokom poslednjih 8 godina podržavale i još uvek podržavaju, vlade 19 evropskih zemalja) s jedne strane, a sa druge buduci da ce civilna uprava preci na institucije EU, neophodno je blagovremeno planirati vojno prisustvo koje ce obezbediti podršku implementaciji sporazuma. Strategija jacanja novog regionalnog bezbednosnog koncepta je garant stabilizacije regiona i promovisanja sigurnog investicionog okruženja.

Srbijanska politicka elita nije uspela da se nametne kao partner koji razume istorijski i politicki kontekst, te usprkos spremnosti medunarodne zajednice da podrži Srbiju i u, najblaže, problematicnim okolnostima (kontraverze koje su pratile proces usvajanja novog Ustava Republike Srbije, prijem u NATO program Partnerstvo za mir, podrška politickim opcijama koje su dobile vecinu na poslednjim parlamentarnim izborima), ova politicka elita ocekuje i priželjkuje rešenja medunarodne zajednice, buduci da je nespremna da preuzme politicku odgovornost.

10.februar 2007.
Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..