Srbija 2007: godina političke hibernacije

Godinu na izmaku su obeležile “oštre političke podele” koje su uslovile “usporavanje reformi« a elite fokusirane na problem Kosova, zarad realizacije koncepta „Svi Srbi u jednoj državi” su demonstrirale spremnost da iznova podstiču procese regionalne destabilizacije. Srbija, “zarobljena država”, koja “neće skoro ispuniti uslove za EU” zadovoljava kriterije manjkave, polu-konsolidovane demokratije premrežene »puzajućim partitokratskim diktaturama«.

Politička ignorancija i arogancija utemeljena platformom DSS/NS u vreme pregovora o formiranju Vlade Republike Srbije, kojom su sva pitanja izuzev postizanja konsenzusa o nacionalnom interesu prezentovana kao drugorazredna, su konstanta 2007. godine. Potvrđuju se kroz sinhronizovane izjave predsednika Vlade koji ocenjuje da “učestale izjave američkih zvaničnika u prilog nezavisnosti Kosova vode pogoršanju odnosa Srbije i SAD” i ministra inostranih poslova koji apostrofirajući članstvo u EU kao “ključni cilj Srbije” ipak naglašava da će Srbija biti primorana da preispita odnose “sa zemljama koje odluče da naruše njen suverenitet jednostranim priznanjem nezavisnosti Kosova”. Deklaracija o potvrđivanju veza KiM sa Srbijom, kojom delegacija kosovskih Srba premijeru Srbije postavlja pitanje: »ukoliko neke od država EU priznaju nezavisnost KiM da li mi automatski postajemo saučesnici u otimanju dela naše državne teritorije?« dosledna je potvrda matrice političkog autizma i ignorisanja realnosti. Pozivi Garde Cara Lazara na svesrpski ustanak za odbranu Kosova su na istom fonu.

Srbija je 11. maja otpočela šestomesečno predsedavanje Komitetom Ministara Saveta Evrope pod sloganom “Jedna Evropa, naša Evropa« u senci presude Međunarodnog suda pravde kojom se zavodi u pravni i istorijski registar, kao jedina država do sada osudjena za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Prihvatanje presude Međunarodnog suda pravde kao abolicije za politiku zločina počinjenih tokom ratova 90-tih (»presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju priče o komandnoj odgovornosti Srbije«, I. Dacic) i odbacivanje činjenice da je realizacija projekta Velike Srbije označila pad u varvarstvo i destruiranje jednog civilizacijskog vrednosnog modela, demonstrira se nespremnost političkih elita da učine diskontinuitet sa politikom 90-tih.

2007. je godina u kojoj su srbijanske elite parafiranjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (dve godine po otpočinjanju, tehnički pregovori o prvom opštem ugovornom odnosu sa EU su okončani), paradoksalno, parafirale stanje priželjkivane vojne i političke neutralnosti. Elite usprkos stvarnosti, promovišu kao odgovor većinskom raspoloženju građana banalizovano, od smisla ispražnjeno rusofilstvo. Ideološki eros Vladimira Putina biva inaugurisan kao jedina politička platforma a zajednički nastup kao jedina politička strategija Vlade Republike Srbije u pregovorima o Kosovu, akcentujući da »zajednička politika Srbije i Rusije i prijateljstvo dva naroda nisu usmereni ni protiv koga, već imaju za cilj poštovanje medjunarodnog prava i očuvanje trajnog mira i stabilnosti u celom regionu«.

Gama pretnji kojima se diskredituje međunarodna zajednica se sažimaju u poruci da je Srbija, sebi okrenuta i vojno neutralna, spremna da redefiniše spoljno-političke prioritete i po cenu izolacije. »Ne u NATO« u podtekstu znači »ne u EU«. U stanju političke šizofrenije Srbija okončava šestomesečno (uspešno) predsedavanje Savetom Evrope, a u senci proklamovane Deklaracije o vojnoj neutralnosti. Godinu dana po prijemu Srbije u program NATO Partnerstvo za mir, nije postignuta očekivana puna saradnja sa Haškim tribunalom niti je Beograd potpisao sa NATO Sporazum o bezbednoj razmeni poverljivih informacija.

2007. godinu je obeležila latentna paraliza i sistematsko destruiranja rada gotovo svih institucija, a u konačnici neizbežno diskreditovana i institucija izbora, budući da se Kosovo kao državni razlog po ko zna koji put pojavilo kao izlika za (potencijalno) nepoštovanje Ustavnim zakonom definisanih rokova za raspisivanje izbora. Institucionalizirano vlastohleplje elita je uvertira ustanovljenju praksi vladavine ne najboljih i/ili stručnih, već odanih i lojalnih: mnoštvo je naznaka koje srbijansku nesavršenu demokratiju vode ka vladavini najgorih (kakistokracija). Narodna Skupština, vrhovna zakonodavna instanca, je ispražnjeni locus moći: dnevno diskreditovana nekompetentnošću, prostaklukom i govorom mržnje kao usvojenim standardima komunikacije. Svedoci smo procesa kvarenja demokratije i nadmetanja legalnih i privatizovanih centara moći. Uz očit deficit demokratskih kapaciteta Srbija je nemoćna da se samostalno, bez spoljne podrške uključi u evroatlantske integracione procese.

Postiizborna distribucija političke moći je pokazala da su političke elite nespremne da okončaju falsifikovanje stvarnosti: nespremne da prihvate realnost nezavisnog Kosova, a vlastitu istrgnutost iz realnog evropskog konteksta pokušavaju da nadomeste nemuštim jezikom Rezolucija; proces redefinisanja granica u regionu za srbijanske elite još nije završen, a referendum Srba u Republici Srpskoj se po potrebi izvlači iz arsenala politika “svi Srbi u jednoj državi” kao pretnja, koja se ne doživljava ozbiljno, budući da je Srbija ovog trena najveća pretnja samoj sebi. Očigledna su nastojanja Beograda da kao taoce istorijski promašene politike iskoristi pored Srba sa Kosova i Srbe iz Republike Srpske. Spremnost da se reciklira falsifikovana stvarnost se iskazuje i stavom ministra inostranih poslova da »mi ne tražimo reintegraciju Kosova u naš sistem. Suštinska autonomija znači da Kosovo vodi svoje sopstvene poslove, ali Srbija nije odustala od simbolizma svoje suverenosti«.

Siromaštvo, urušene institucije, visok nivo korupcije i organizovanog kriminala, nepostojanje političke volje za provodjenje fundamentalnih promena konicidiraju sa diskreditovanjem ideje građanske Srbije, koja se zlorabi recikliranjem programa i projekata nekorespondentnih potrebama realnih građana. Građanska Srbija je svedena na lajtmotiv uspešno apliciranih projekata nemoćna da se nosi sa procesima fašizacije društva i da nametne alternativnu agendu problema koje kao prioritetne definiše medjunarodna zajednica: problemi globalne bezbednosti i terorizma, energetski i problemi globalnog zagrevanja, imigranti…

Pitanje je da li su srbijanske elite kompetentne da otvore evroatlantsko poglavlje u kojem slika izolovane, pobedonosne gubitnice ustupa mesto Srbiji spremnoj da odgovori na izazov vremena? Da li su elite spremne da prekinu stanje političke hibernacije i okončaju svesno inducirane zamrznute konflikte: ili će Srbija i 2008. godinu potrošiti uzaludno zazivajući sećanja na stvarne i metaforične bitke koje smo vodili protiv celog sveta? Da li će Srbija uspeti da izađe iz senke oltara i mača i racionalno otvori novu stranicu istorije: da prihvati nezavisno Kosovo kao regionalnog i strateškog partnera sa kojim će graditi evroatlantsku perspektivu i stabilnost u regionu? Da li će uspeti da reši ključna pitanja demokratske konsolidacije: pitanja temeljnih institucionalnih reformi koje su pretpostavka evroatlantskih integracija? Da li će uspeti da preskoči senku vlastite arogancije i privid samo naše istine, u kojoj je Srbija »snažnim i neodbranjivim argumentima oborila Ahtisarijev plan u SB”, ustupi mesto racionalnom i održivom rešenju? Da li će se okončati instrumentalizacija Kosova kao elitama neophodne »institucionalizirane laži« koja crpi političku energiju Srbije?

2008. godina zahteva konsensus političkih elita oko budućnosti Srbije. Neophodno je odbaciti sve lažne dileme o spoljno-političkim prioritetima i preuzeti punu odgovornost, uz svest o konsekvencama neracionalnih i istorijski promašenih poteza; jasno naglasiti značaj i promovisati politike koje znače aktivnu participaciju u svim medjunarodnim institucijama, a posebno programima Partnerstva za mir i u buducnosti NATO i EU. Ambasador Srbije u Prištini tokom 2008. godine treba da konstruktivno podrži aktivnosti civilne misije EU i time demonstrira odgovornost buduće članice EU i NATO. Srbijanske elite nose odgovornost da zaštite građane od izlaganja rizicima koji se mogu izbeći kao i obavezu da okončaju manipulaciju strahom ugrađujući ga u konstrukt nacionalnog identiteta. 2008. srbijanske elite moraju da okončaju stanje političke hibernacije koje Srbiju vodi neizbežnoj izolaciji.

Novi Sad, 10. decembar 2007.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..