Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?

Činjenica da od devet predsedničkih kandidata 2008. godine samo jedan predizborni program evroatlantsku perspektivu Srbije formuliše kao temeljno načelo govori o dubokoj krizi elita koje nisu u stanju da pronadju odgovore na izazove vremena. 12 tačaka programa Ištvana Pastora su pretpostavka modernog, konstruktivnog dijaloga sa Evropom koji ima potencijal da otvori perspektivu drugačije Srbije.

Otuda ključno pitanje petih po redu predsedničkih izbora od 2000. godine jeste pitanje identiteta Srbije kao političke zajednice u 21. veku: pitanje kapaciteta elita da učine istorijski diskontinuitet sa predominantno nacionalističkim legitimacijskim modelom i postignu konsensus o univerzalnim političkim i moralnim principima korespondentnih realnom istorijskom i političkom kontekstu. Indikator krize srbijanskih elita je i deficit kapaciteta generisanja i upravljanja društvenim promenama, te beznadežno ostaju zarobljene kosovskim mitom (»svet treba da zna da je Kosovo naša kuća i da niko nema pravo da ga otima: nema dileme oko toga da li treba braniti KiM, čak i oružjem«, Milutin Mrkonjić, predsednički kandidat SPS) modelujući Srbiju 21. veka kao organsku predpolitičku zajednicu.

U osmoj godini tranzicije srbijanske elite su demonstrirale nesposobnost uspostavljanja stabilnog poretka, deficit stvaralačkog civilizacijskog potencijala i generisale novi zamrznuti sukob Srbija vs. evroatlantska zajednica. U javnom (posebno naglašeno u predizbornim nastupima) diskursu Srbija je istovremeno i »otadžbina i domovina« u kojoj se rešavaju dva problema: »kako da sačuvamo zajedničku prošlost, a istovremeno kako da odredimo našu zajedničku budućnost«.

(Ne)očekivane reakcije na kandidaturu Ištvana Pastora su simptom krize u kojoj se nalaze elite većinskog naroda i simptom duboke zarobljenosti nacionalističkim mentalnim habitusom koji oslobadja svih odgovornosti. Akumulirani demokratski nacionalizam blokira i razara sve pokušaje demokratskih promena (»Mi nećemo da menjamo našu otadžbinu. Srbija nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova i svako jednostrano rešenje bi destabilizovalo region«) i posve se logično nameće pitanje, da ukoliko je proces demokratskih izbora proces »institucionalizirane neizvesnosti« zašto se unapred sa sigurnošću Pastoru dodeljuju isključivo glasovi vojvođanskih Mađara, i uz napomenu da »najveći deo te populacije glasa za DS, G17 plus i LDP«, se unapred osuđuje manjinski kandidat za rasipanje glasova? Dok predstavnik CESID-a »ne vidi smisao kandidature Pastora«, a beogradski analitičari procenjuju da je »reč o lokalno usmerenom potezu: ovo je prilika da se lider vojvodjanskih Madjara učini nešto poznatijim na javnoj sceni i tu nema ništa više od toga«, kandidat DS i aktualni predsednik Srbije eksplicira «kako je neuobičajeno da jedna etnička zajednica ima svog kandidata na predsedničkim izborima». Sa omalovažavanjem se govori i o potencijalnih 80.000 glasova: unapred se odbacuje mogućnost da građani Vojvodine i Srbije (ne samo Mađari) glasaju za ovog kandidata; a na fonu potvrdjivanja etničkog legitimacijskog modela ostaje i (legitimna) Deklaracija podrške grupe od 21 mađarskog intelektualca Borisu Tadiću. Naglašavajući riskantnost »ispipavanja političkog pulsa Madjara« zbog »odvlačenja biračkog tela« grupa intelektualaca ističe da »isključivo sa Borisom Tadićem kao predsednikom Srbije možemo da izgradimo takvo demokratsko društvo u kojem znanje i rad dolaze do izražaja, a ne nacionalna pripadnost«. Novosadsku konvenciju Borisa Tadića je podržao Milorad Dodik, premijer Republike Srpske a poseti Nišu je prisustvovao ambasador Rusije Aleksandar Aleksejev.

Reakcije, a u povodu kandidature lidera manjinske stranke su pokazatelj deficita razumevanja manjinskog korpusa kao heterogenog, različitim interesima podeljenog i socijalno izdiferenciranog; pokroviteljski odnos većinskih stranaka spram pitomih, nevidljivih i nečujnih manjinaca, kojima će tek patronat, politički zrelijih i iskusnijih (prevodeći ih iz sfere egzotičnog i folklornog) darovati simboličku i politički značajnu ulogu, je matrica koju je gotovo nemoguće promeniti. Da li će kandidat Mađarske koalicije uspeti da odnese jedan broj glasova kandidatu DS je pitanje kvaliteta političkog programa. A da li će uspeti u drugom krugu da politički kapitalizuje poziciju svoje stranke, i interese građana koje zastupa nametne kao pitanje od bitnog političkog interesa, je pitanje političke veštine. Politička retorika se godinama iscrpljuje kroz fraze o »zaštiti i jasnom zakonskom definisanju prava nacionalnih manjina i decentralizaciji«, ali u biti ostaje otvoreno nerazumevanje pitanje identiteta građana: i vojvodjanskog identiteta koji bi se nametnuo kao alternativa dominantnoj parohijalno-tradicionalističkoj matrici, podsticanjem različitih oblika građanskog angažmana i snaženjem građanskih matrica koje bi potvrdile privrženost građana Vojvodine i Srbije setu liberalnih vrednosti. Teško da i nominalni promoteri liberalno-demokratskih standarda u Srbiji razumeju suštinu: liberalne demokratije počivaju na institucijama pravne države. Logičan slogan bi bio: »Zakon je život«. Ne obrnuto.

Podršku kampanji pod sloganom „Za Srbiju u kojoj će svima biti dobro” su iskazali Bunjevački nacionalni savet, Savez Crnogoraca »Krstaš«, Bugarski nacionalni savet, a očekuje se podrška i Demokratskog foruma Makedonaca Srbije. U medijima su se pojavile vesti da je nakon odluke o podršci »Bugarski nacionalni savet izložen pritiscima lokalnih funkcionera DS u Dimitrovgradu«.

Politički kapital koji nosi svaki glas za Ištvana Pastora za Srbiju je od izuzetnog značaja. Provincijalna beogradocentrična perspektiva savetnika i analitičara prenebregava i anulira značaj projektovanih političkih dobiti svih učesnika u političkoj utakmici (iz perspektive podrške Ištvanu Pastoru) a posebno potencijalni simbolički i politički kapital, imajući na umu prolećne pokrajinske i lokalne izbore. Nekorespondentne izazovima vremena, nespremne za vlastitu i promenu političkih i ekonomskih pretpostavki funkcionisanja države i jedino spremne da »subkulturu očaja i bede« generišu do iznemoglosti, srbijanske elite (u većini akteri političke scene poslednjih 18 godina) nemaju političku budućnost. Otuda pitanje u naslovu nije postavljeno »da li će...« već »kada će..« Ištvan Pastor kao paradigma Drugog i drugačijeg koji otvara novu strategiju demokratskog razvoja i zahteva promene, kada će predstavnik modernizacijske elite reprezentovati interese građana i građanki Srbije. Srbija treba novu političku paradigmu. Političku matricu Srbije kao demokratske političke zajednice će artikulisati (nadajmo se na sledećim predsedničkim izborima) predstavnik građanske Srbije podržan od strane političkih opcija većinskog naroda.

U Novom Sadu, 06. januar 2008.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..