Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije

Odgovor nude događaji koji planiranu inauguraciju pobednika petih po redu predsedničkih izbora (posle 2000. godine) najavljuju kao inaugurisanje samodosuđene izolacije Srbije. U predvečerje drugog kruga predsedničkih izbora ministri Vlade su sa omalovažavanjem govorili o „svetloj evropskoj budućnosti” koja za građane Srbije ne postoji bez Kosova i izjednačavali potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa priznavanjem nezavisnosti Kosova. Uvodeći osiromašenu Srbiju u vanredno političko stanje diskreditovanih institucija eksplicirali su da je “država važnija od predpristupnih fondova EU”. Šta je mogao biti realni izbor građana Srbije u kampanji koju su obeležili eklektizam političkih stilova i retorika, u kojoj je politička postmoderna zablistala brisanjem granica izmedju političkih programa i poruka? Politička mimikrija je poraz doživela upravo na pitanju evroatlantskih integracija Srbije: nespremnost kandidata DS da se jasno distancira od akata diskreditovanja evroatlantskog hodograma (napokon i unošenjem programskih stavova DSS o vojnoj neutralnosti Srbije u tekst Rezolucije o Kosovu, usvojene 26. decembra 2007. u Narodnoj Skupštini Republike Srbije) je bila uvod u prvu post-pobedničku sedmicu suspenzije rada institucija Vlade i Parlamenta. Nespremnost kandidata DS da brani evroatlantske integracione procese i po cenu gubitka izbora je Srbiji dodao još jedan kompleks: »kompleks Pepeljuge«: krenuli smo u potragu za formom evroatlantskih procesa, mnoštvo je različitih viđenja sadržine ali je teško pronaći političku opciju koja bi bezrezervno odbranila i formu i sadržinu. Izuzetak je program kandidata »Mađarske koalicije« iz prvog kruga predsedničkih izbora Ištvana Pastora, kojim se u tački jedan eksplicira budućnost Srbije u političkim strukturama EU i NATO.

Kontekst drugog kruga izborne kampanje se iscrpljuje u jednoj reči: strah. Oba kandidata su generisala strah građana zazivajući ratne 90-te, siromaštvo, očekivanu frustraciju zbog gubitka nacionalnog dostojanstva i teritorijalne celovitosti, manipulišući strahovima pripadnika etničkih zajednica. Ali najdublju zebnju i strah je generisalo ono što nije eksplicite iskazano. Igru izgovoreno/neizgovoreno, prisutni/odsutni su igrala oba kandidata. I upravo neizgovorene poruke kao i ne-direktno-uključeni akteri su presudno uticali na rezultate izbora. Ali i na događaje prve post-izborne sedmice. U slučaju kandidata Srpske Radikalne Stranke (SRS) neizgovoreno a podrazumevano: da on još uvek podržava projekat Velike Srbije i da nema diskontinuiteta sa ratnom politikom 90-tih je u drugom krugu dovelo do poraza. U slučaju kandidata DS nedovoljno jasno iskazana privrženost i profilisanje evroatlantskih strategija (važnost potpisivanja SSP je obrazlagana isključivo iz perspektive očuvanja Kosova u sastavu ekonomski jake i stabilne Srbije) je direktno uzrokovalo događaje tokom prve post-pobedničke sedmice.

Pridavanjem značaja DSS (i konačno fokusirajući kampanju u prvom krugu isključivo na temu Kosova koju DSS vidi kao ekskluzivni zabran) i proglašavajući ne-direktno-uključenog Vojislava Koštunicu ključnim akterom ovih izbora, DS je pripremila prostor za tihi politički puč koji je izveo predsednik Vlade. Uz Koštunicu i direktno ne-prisutni Vladimir Putin je kandidatima fasciniranim njegovim političkim erosom poslužio kao ideološki oslonac i poželjni strateški partner. Nespremnost Borisa Tadića da se jasno odredi prema evroatlantskim spoljno-političkim strategijama i otvori ključna pitanja modernizacije Srbije su promptno uveli Srbiju u stanje suspendovane stvarnosti, jačajući pozicije onih političkih opcija čiji su realni kapaciteti iscrpljeni i lagano postaju deo političke prošlosti. Važna poruka petih po redu predsedničkih izbora posle 2000. godine je da su DSS i Nova Srbija (SRS je ušla u dugotrajni ali nepovratni proces deradikalizacije) iscrpile političke kapaciteta i da ne korespondiraju sa političkom agendom modernog sveta. Otvoreno je još uvek pitanje da li DS i Boris Tadić nose kapacitet razumevanja modernizacijske agende i da li su spremni da odgovore na izazov vremena?

Izborna retorika Borisa Tadića je pokazala da on još uvek nema snage da izadje iz senke fatalističkog diskursa, da ne komunicira sa agendom globalnih problema, da ne otvara pitanja energetske i ekološke bezbednost, globalnog zagrevanja, imigranata, globalnog terorizma. Da osvajanje Evrope još uvek ne podrazumeva sinhronizovanu i precizno profilisanu kampanju uključivanja Srbije u evroatlantske strukture, već da ophrvan »kompleksom Pepeljuge« još uvek lavira izmedju poželjnih i mogućih sadržaja koji bi zadovoljili aspiracije svih potencijalnih koalicionih partnera. Poziv građanima da se referendumski izjasne za strateške prioritete nije bio poziv slobodnom i racionalnom demokratskom akteru. To je bio poziv razočaranim, pasivnim i osiromašenim građanima da preuzmu odgovornost za sve pozitivne i negativne rezultate i posledice vladavine demokratskih političkih elita za poslednjih osam godina tranzicije. Usprkos činjenici da su izbori i kao ustavna institucija i kao politički čin degradirani (do poslednjeg trenutka se manipulisalo datumima raspisivanja) građani su još jednom demonstrirali političku zrelost i odgovornost. Posebno u Vojvodini, usprkos stavu Borisa Tadića da Vojvodina nije »ustavno, već pitanje razvoja i mesto gde je Srbija najbliža Evropi« i posebno korpus glasača koji su u prvom krugu podržali Ištvana Pastora, usprkos nespremnosti Borisa Tadića da prihvati kandidata »Mađarske koalicije« kao relevantnu, treću po snazi političku opciju u Vojvodini. Građani su usprkos stvarnosti korumpiranih i diskreditovanih institucija iskazali poštovanje demokratskih procedura i poslali poruku u kom smeru očekuju političke, ekonomske i socijalne promene.

Pokušavajući da uveže sve zastave 5. oktobra Boris Tadić je prenebregao nekoliko činjenica: oktobra 2000. godine se desila »obojena revolucija« u Srbiji, ali procesi političke tranzicije još uvek nisu dosegli onu tačku demokratske konsolidacije sa koje je povratak u autokratiju nemoguć. Idenitet Srbije kao političke zajednice nije uobličen a izložena kontradiktornim političkim impulsima inauguracija prvog predsednika samostalne Republike Srbije će se očitovati kao čin inaugurisane samodosudjene izolacije. Ukoliko Boris Tadić istraje na putu laviranja i Evropa i Kosovo, na putu nedefinisanog odnosa prema evroatlantskim integracionim procesima priključiće se onim političkim snagama i akterima koji ne korespondiraju sa agendom savremenog sveta. I postati akter političke prošlosti.

Paradoksalno, novo poglavlje srbijanske političke istorije bi se otvorilo da su elite iz Beograda: uputile poziv civilno-policijskoj misiji EU da dodje na Kosovo (a pripreme za dolazak misije teku poslednje dve godine); pripremile kancelariju predstavnika Srbije na Kosovu (da Srbija prva pošalje ambasadora u Prištinu) i zajednički stale iza predsedničkog kandidata »Madjarske koalicije« i podržale njegovu pobedu. Srbija sa predsednikom iz reda nacionalnih manjina i ambasadorom u Prištini bi paradoksalno otvorila novo političko poglavlje i dočekala osam godina prizivani 6. oktobar. Lakmus duboke političke krize, nepostojanja spremnosti i kapaciteta srbijanskih elita da otvore novo političko poglavlje je i nespremnost da se ponudjeni Politički Sporazum sa EU potpiše. Da li je Boris Tadić, da li su demokratske političke opcije spremne da odgovore na izazove vremena? Da li su spremne da nadrastu kompleks pobedonosnih gubitnika? Građani Srbije su poslali jasnu poruku da ne pristaju na status evropskih parija i da žele predsednika koji je kompetentan i spreman otvoriti civilizacijski dijalog sa evroatlantskom zajednicom vrednosti. Čeka se odgovor Borisa Tadića.

U Novom Sadu,10.februara 2008.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..