Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti

Gladni i besni sankiloti su deficit modernističkih sadržaja Srbije upotpunili novim odrednicama. Očajnički su ispisivane mentalne mape nasilja i vandalizma i branila simbolička geografija u kojoj je “Kosovo sveti grad Jerusalim”. Istrajavanje na iscrtavanju simboličkih mapa i nemirenje sa granicama u regionu su potcrtali govornici i učesnici mitinga: oni koji su 90-tih pokušali ratom da realizuju projekat “Svi Srbi u jednoj državi” kao i predstavnici Republike Srpske, Crne Gore i Republike Srpske Krajine demonstrirajući spremnost da se nastavi realizacija državotvornog projekta Srbije koja je «moćna i zna šta hoće»; da se raspiše referendum u Republici Srpskoj; da se prizna autonomna Republika Srpska Krajina. Da se nastavi život u paralelnoj, samo nama priznatoj realnosti u kojoj Kosovo ostaje mera svih stvari »postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu«; u kojoj Kosovo figurira kao majka svih razloga: razlog da potpišemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i udjemo u EU;razlog civilizovanom i demokratskom protestu; razlog da kao res publica Christiana se nametnemo kao etalon božije i ljudske pravde.

Miting “Kosovo je Srbija” čitan kao pokušaj opscene karnevalizacije i sankilotizacije stvarnosti je 2008. markirao kao godinu izgubljenih evroatlantskih perspektiva i deficita novih paradigmi definisanja ključnih pravaca strateškog razvoja Srbije. U svoj bedi se pokazala nemoć elita da komuniciraju sa realnim političkim, ekonomskim, socijalnim kontekstom 21. veka. Uz činjenicu odbijanja potpisivanja ponudjenog Političkog Sporazuma sa EU, 2008., godina izgubljenih evroatlantskih perspektiva sumorno najavljuje narednu deceniju izgubljenih životnih perspektiva. Dodatnu zebnju izazivaju najave zahlađenja i prekida odnosa sa svim zemljama članicama EU i NATO koje priznaju realnost nezavisnog Kosova.

Paradoksalno, Deklaracijom o nezavisnosti Kosova Srbija je napokon dobila istorijsku šansu da formuliše novu političku paradigmu i da se okrene rešavanju vlastitih problema. Napokon i miting „Kosovo je Srbija” je suočio Srbiju sa problemom destruiranih institucionalnih, vrednosnih, ekonomskih i civilizacijskih potencijala. Nažalost, deficit modernizacijskih kapaciteta i nespremnost elita da se okrenu vlastitim problemima se čita i kroz najave recikliranja opscene karnevalizacije stvarnosti, a trošenjem političke energije i nepostojećih ekonomskih resursa osiromašene i sankilotizirane Srbije na generisanje procesa protiv: insistiranje na sprečavanju prijema nezavisne i medjunarodno priznate države Kosovo u međunarodne finansijske i političke institucije. Promoteri politike etiketiranja Kosova kao „lažne države u kojoj je sve lažno: lažna geografija, zakoni i istorija« lažnom i diskreditovanom etiketiraju samu Srbiju: zemlju urušenih institucija; nesigurnih i siromašnih građana koji jedino učešćem u, od strane države režiranim političkim karnevalima mogu da putuju i hrane se besplatno; zemlji u kojoj je „i razbijanje demokratija“ i u kojoj se nasilje i vandalizam ne inkriminišu kao krivično delo, već u kontekstu normalizovane kulture nasilja i svireposti, vide problematičnim jedino iz razloga nanošenja štete „našoj borbi za očuvanje državnih i nacionalnih interesa“.

Ujedinjeni u porazu, umesto Akcionog plana konsolidacije demokratskih institucija države Srbije, uz eklatantno odsustvo smisla za realnost i novo uspostavljene konstelacije, personae dramatis markiraju neprijatelje: Sjedinjene Američke Države i NATO: jer je „do ovog nezapamćenog bezakonja dovela destruktivna, surova i nemoralna politika sile koju vode SAD, zarad svojih vojnih interesa“; Evropska Unija: te je „evropska budućnost Srbije ugrožena zato što su neke zemlje članice EU priznale nezavisnost Kosova i dovele Srbiju u situaciju u kojoj nema izbora”. Markiranje neprijatelja od strane predstavnika Vlade Republike Srbije su rezultirale paljenjem, demoliranjem i kamenovanjem ambasada SAD, Hrvatske, Kanade, Turske, Belgije, Velike Britanije, Bosne i Hercegovine. Procese fašizacije stvarnosti, koji počivaju na dihotomiji prijatelj-neprijatelj predočavaju transparenti na kojima je uz naziv države - SAD iscrtan kukasti krst kao i pozivi na linč poimence pobrojanih nacionalnih izdajnika.

Zajednice koje uporno neguju kulturni, rasni i idejni ekskluzivizam, propadaju u izolacionizmu i pod terorom sopstvenih elita. Trajno opredeljenje srbijanskih elita je samoizolacija, a društvena klima markiranja neprijatelja i ksenofobija te ignorisanje modernizacijskih procesa, uvodi u sferu javnosti nove generacije koje objektivno nisu u stanju da percipiraju svet izvan samonametnutih granica. Generacije mladih sankilota koje su stasavale tokom devedesetih, elite nisu trebale kao racionalne i odgovorne subjekte i sagovornike: elite svih Srbija (prvih, drugih, inih..) su ovu generaciju trebale isključivo kao statiste i slušaoce: kao pokriće uspešno apliciranih projekata falsifikovane stvarnosti posebno tokom poslednjih 8 godina, i posebno sa strane građanske Srbije. Promoteri građanske, drugačije Srbije su nakon 2000. godine počeli da se obraćaju sami sebi: isti govornici istim slušaocima u zatvorenim salonima: to je legitiman pristup, ali kao logična i očekivana posledica stasala je generacija onih koji ruše i demoliraju Srbiju, veličaju Legiju i Mladića i skandiraju »Kosovo je Srbija«.

U kontekstu očigledne legitimizacije politike SRS i SPS, a uz podršku demokratskih političkih opcija (»principijelna politika SPS iz poslednje decenije 20. veka je doživela u ovim teškim danima pun legitimitet svih relevantnih političkih faktora u Srbiji«, B. Ružić) nije neočekivano da generacija mladih prihvata kao društveno poželjan, stav da su nas: »briselski komesari i bombardovali i smestili u državni provizorijum, a prete nam novim integracionim asocijacijama rasturajući Republiku Srpsku i primoravajući Srbe da žive u logoru multietničkog Kosova, sa svojim ubicama«. I da generacija onih koji su 1995. godine imali 5 godina se zaklanja transparentom »Zbogom EU«. I da dihotomiju prijatelj-neprijatelj ugrađuje u vlastiti kod politički mislećeg bića. Stasava generacija politički mislećih bića u samodovoljnoj i izolovanoj zemlji koja samo »treba da ojača i da čeka«; da ekonomski ojača i otkupi Kosovo. Još jedna generacija u Srbiji će suštinu svog političkog angažmana iscrpiti u čekanju svog političkog Godoa (D. Radosavljević). Još jedna generacija koja u ujedinjenu EU može uneti samo Curriculum Vitae batinaša i huligana.

Saglasnost svih političkih aktera o nelegitimnosti čina proglašenja nezavisnog Kosova i nelegitimnosti civilne i policijske misije EU kao i saglasnost o merama i diplomatskim aktima koje se imaju preduzeti prema državama koje priznaju nezavisno Kosovo, je neupitna. Dakle, strategija prema Kosovu je unisono prihvaćena i ne postoji kao problem za političke elite. Građani Srbije su jasno odredjeni spram Kosova, takođe: istraživanja javnog mnenja pokazuju egzaktno da je ovo pitanje na četvrtom ili petom mesto po važnosti; DSS, stranka koja Kosovo inauguriše kao ekskluzivnu političku platformu ima sve slabiju podršku. Tokom prve sedmice od proglašenja nezavisnosti Kosova, gradovima Srbije su demonstrirali uglavnom srednjoškolci, navijačke grupe i vandali. Srbijanske elite veštački generišu lažni problem Kosova: jedini problem Srbije je ona sama. Stoga je nužno da elite, najpre, prihvate činjenicu da država Srbija koja se graniči sa Kosovom, postoji.

Srbijanske elite odgovor na izazov vremena moraju utemeljiti u novoj mobilizacionoj paradigmi: u etici odgovornosti racionalno odbacujući lažnu dilemu: Kosovo ili Evropa. Srbija treba elite spremne da otvore evroatlantsko, a zatvore poglavlje stvarnih i metaforičkih bitaka sa svetom: Srbija treba elite koje ne generišu zamrznute konflikte sa evroatlantskom zajednicom. Elite koje neće prekinuti odnose sa susedima, zemljama članicama EU i NATO. Elite spremne da demonstriraju političku zrelost konstruktivno nastavljajući saradnju sa civilnom misijom EU i snagama KFOR na Kosovu. Spremnim da daju vlastiti doprinos jačanju regionalne stabilnosti i mira.

U Novom Sadu,24.februara 2008.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..