Sužena vizija evroreformskih snaga

Budući da se evroreformisti (pod pojmom evroreformisti se u tekstu podrazumeva politička grupacija predvođena Demokratskom Strankom - DS) očajnički upinju da Kosovo kao patriotsku legitimaciju ne dovedu u sumnju kako ih javnost ne bi percipirala kao “zapadne vazale koji bi zarad nesigurnog puta ka EU žrtvovali kolevku svoje kulture i 15 odsto teritorije” kao ključni povod raspada koalicione Vlade se, uslovno, može prihvatiti sukob koncepcija srbijanskih elita glede spoljnopolitičkih prioriteta. Željena patriotska legitimacija je i pristajanje na legalizaciju politike vojne neutralnosti: kao demonstraciju političko-patriotske solidarnosti evroreformske snage u javnom diskursu izbegavaju prokaženi izraz evroatlantske i isključivo govore o evropskim integracijama. Da su usvojeni jezički konstrukti pokazatelj deficita razumevanja procesa evroatlantskih integracija ali i deficita modernizacijskih kapaciteta srbijanskih elita potvrda je i referentni okvir na koji svi akteri predizborne političke utakmice pristaju i legitimišu ga učešćem na izborima: sadržan je u jednoj reči: postmiloševićizam. Pristajanje na: a) prizivanje i generisanje straha od 90-tih (“kraj ovih izbora biće označen velikom pobedom koja znači da Srbija posle 11. maja više nikada neće moći da se vrati u devedesete godine, na put sukoba, ratova, uništavanja, nikada više neće biti zemlja problem, već ključna zemlja Evrope, B. Tadić na predizbornoj konvenciji DS u Novom Sadu); b) pozivanje implicite ili eksplicite na testamentarnu legitimaciju sadašnjih politika koju većina ključnih političkih aktera crpi iz simbola politika tog vremena: (bilo da je reč o simbolima civilizacijske destrukcije Slobodanu Miloševiću ili Vojislavu Šešelju, ili o simbolu modernizacijske snage Zoranu Djindjiću), govore u prilog prihvatanja konteksta postmiloševićizma kao legitimnog okvira odvijanja izbora na svim nivoima 11. maja 2008. godine.

Sledeće logično pitanje je: da li se Srbija nalazi u fazi restauracije postmiloševićizma na koji svi pristaju (a. svi ključni akteri predizborne utakmice su 18 godina prisutni na javnoj sceni; b. nije jeres ni otvorena tema moguće postizborne koalicije izmedju koalicije stranaka okupljenih oko DS i Socijalističke Partije Srbije) budući da se u, još uvek dominantnom kontekstu postimiloševićizma svi politički akteri legitimišu bilo kao borci protiv ili za to isto nasledje; reciklira se i ikonografija i OTPOR kao deo duha tog vremena. Dakle, da li se suprotstavljaju: dve političke vizije i koncepcije obe pretendujući na autentičnost promovisanja pro-evropske i pro-patriotske politike? Mada su u odrednicama, evroreformske i nacionalističke (kao jedan od mogućih pristupa klasifikacije političkih stranaka), sadržane brojne odlike ključnih političkih opcija, čine se manjkavim, posebno izraz evroreformske snage. Ako se pod „Evropljanin“ podrazumeva nastojanje da se „problematizuje, premaši svet koji se daje kao samorazumljiv“ ako je proces evropeizacije „otvaranje prostora upitnom hodu mišljenja“ onda je u izrazu, evropske snage već sadržan i reformski potencijal. Da li je potreba da se angažman političkih opcija koje se zalažu za „evropsku Srbiju“ pojača i samopodrazumevajućim sadržajima, izraz nepoverenja u njihove evropske i modernizacijske kapacitete?

Utisak je da se već samim konstruktima sužava perspektiva razumevanja vizije evropske Srbije. “Kada ste suočeni sa problemom koji ne možete rešiti proširite kontekst“ izrekao je Žan Mone. Kako u Srbiji na „gradilištu demokratije“ pronaći snage koje su spremne da problematizuju perspektivu? Sužene evropske perspektive uzrokuju nedovoljno jasno definisane poruke o razlozima uključivanja Srbije evroatlantskim strukturama, nepostojanje jasne strategije pristupa EU te ambivalentan odnos prema evropskoj zajednici vrednosti i standarda: s jedne strane nepriznavanje misije EU na Kosovu (čiji mandat je podržan od strane svih 27 država članica EU) u izjavama da „šef misije EULEKS Piter Fejt nema mandat da se bavi izborima u Srbiji, jer je misija na čijem je čelu nelegalno na KiM“ budući da „Fejt sprovodi odluke samo onih zemalja članica EU koje su priznale nelegalnu i jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“ (B. Tadić); a sa druge, partijskim kanalima se intenzivno lobira u institucijama EU da se potpiše Sporazum o Stabilizaciji i Pridruživanju pre izbornog datuma 11. maja: „Funkcioneri DS u Briselu pokušavaju da zvaničnicima evropskih institucija i EU prenesu interes građana Srbije za evropsku budućnost i da ih ubede da uprkos neodogovornim izjavama koje stižu iz Srbije od strane onih koji hoće Srbiju da izoluju, građani Srbije vide sebe u EU“ (J. Marković, portparolka DS).

Ključni politički akteri očito ne žele promenu perspektiva i nemaju kapacitet da prošire kontekst razumevanja Evrope: evidentan je deficit modernizacijskih kapaciteta evroreformskih snaga da redefinišu vlastite političke koncepte u jednom širem strateškom (uključivanjem game širih regionalnih interesa) ili egzistencijalnom smislu (prihvatanjem koncepta evropskih multidimenzionalnih identiteta, te dekonstruisanjem dominantnih nacionalističkih legitimacijskih obrazaca). Odgovori na pitanja o pravcima strateškog razvoja postavljena u širem evropskom kontekstu daju drugačije odgovore u odnosu na one koje svakodnevno slušamo. Utisak je da svi politički akteri zarobljeni političkim paradigmama prošlosti, parazitirajući na nasledju i strahu od 90-tih konstituišu vlastiti politički identitet u Srbiji zarobljenoj istovremeno premodernim, modernim i postmodernim impulsima a nemoćni da ove procese razumeju i artikulišu usvajanjem drugačijih političkih i mentalnih paradigmi.

Šta se nudi kao politika promene?

Šta su ključne političke poruke proevropskih snaga i sa kojim vrednostima globalne političke agende komuniciraju? Ophrvani refleksom sabornosti i ističući neophodnost objedinjavanja svih političkih snaga u odsutnom istorijskom trenutku, dominantni vokabular većine aktera izborne utakmice, uključiv i snage koje se bore za evropsku Srbiju je premoderni: odveć često se pominju „kletve“, a izborne konvencije u duhu kolektivnog paganskog markiranja neprijatelja uvode obredno proklinjanje političkih neprijatelja. Politički eklektivizam premodernog i postmodernog je uzrok nesposobnosti komunikacije i razumevanja ključnih problema globalne stvarnosti sa strane srbijanskih elita: premoderni svet pripada drugoj vremenskoj zoni a kao posledicu, elite kreiraju Srbiju kao terra nullius (ničija zemlja). Srbija terra nullius je zajednica suženih evropskih vizija: fokusirana samo na Kosovo (slogani: Kosovo je Srbija; i Evropa i Kosovo) i na Kosovu na jednu etničku zajednicu, prepuštena "traganju za izgubljenim vremenom".

Pitanje političkog identiteta izbornih aktera se svodi na: mogu li ključne suprotstavljene političke opcije opstati jedni bez drugih; da li odgovor na pitanje šta je politički identitet evroreformskih političkih opcija one mogu da potvrde kroz vlastite ideologije i političke koncepte koji se ne temelje na pretpostavljenom neprijatelju (strah od 90-tih, Koštunica, Rusija, NATO..); dakle, poseduju li kredibilitet pozitivnog i konstruktivnog političkog aktera a bez već unapred ugrađene identitetsko ideološke potpore neophodnog političkog neistomišljenika. Postoji li jasna svest da Srbija u ovom trenutku treba evroatlantsku konceptualnu mapu sa definisanim ključnim prioritetima? Modernizacijski potencijal i jasno definisan evroatlantski profil u ovom trenutku nose političke opcije Liberalno Demokratska Partija i Savez Vojvođanskim Mađara, ali srbijanska politička scena suženih evropskih vizija i zarobljena maskom kultur-rasizma teško može da preskoči vlastitu senku i kapacitet stranke koja nam direktno otvara prostor komunikacije sa EU (mađarske institucije zvanično lobiraju za ukidanje viza građanima Srbije u institucijama EU) iskoristi za kreiranje nove konceptualne evroatlantske mape.

Kada će mesijanski vlasnici istine, svetla, dobra, ljubavi i budućnosti kao garant smisla, bez kalkulisanja izreći: ja sam Evropljanin? Kada će kao garant smisla uvesti u javni diskurs, a bez zadrške frazu evroatlantske integracije? Kada će biti spremni da razbiju zatvoreni krug siromaštva, zaostalosti, nacionalne arogancije i uobraženosti i umesto potenciranja važnosti ulaska u EU samo zbog Kosova jer „članstvo u EU jača naš kredibilitet u svetu, ekonomiju i pomaže odbrani teritorijalnog suvereniteta i očuvanja KiM“ (B. Tadić), proširiti viziju evroatlantskog mirovnog, modernizacijskog i civilizacijskog projekta? Nespremnost da se prihvati legitimacija građanina Evrope, da se izgovori »ja sam Evropljanin« znači da Srbija ne samo otvara poglavlja zamrznutih sukoba sa evroatlantskom zajednicom vrednosti već ostaje hibernirana u zamrznutom sukobu sa samom sobom.

U Novom Sadu, 13. april 2008.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..