11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?

Ukoliko se poziv na nacionalno pomirenje razume kao nužana faza dovršavanja procesa političke tranzicije i demokratske konsolidacije Srbije, deklarisani diskontinuitet sa politikom 90-tih je moralia minima: esencija te politike su počinjeni ratni zločini (Hrvatska, Bosna i Hercegovina/BiH, Kosovo) i genocid u Srebrenici. U tom slučaju Boris Tadić pozivom na nacionalno pomirenje iskazuje spremnost da uspostavi novu, vertikalu 11. maj – 11. jul: da doista pokrene procese promene predominantne nacionalističke legitimacijske matrice, a simbolički smisao politike diskontinuiteta demonstrira činom poklonjenja (svih nacionalno pomirenih aktera) senima žrtava genocida u Srebrenici. U funkciji novog legitimacijskog početka, vertikala 11. maj – 11. jul neće doneti smirivanje „stanovništva, tenzija i nesporazuma« već istinu i posledično, uznemirenje. Spremnost da se postavi pitanje odgovornosti i krivice znači suočavanje, prihvatanje i rad na posledicama ratnih politika. Dakle, ukoliko se formira Vlada nacionalno pomirenih evroreformskih snaga (Zajedno za evropsku Srbiju, sa stožernom Demokratskom strankom/DS) i koalicije Socijalistička partija Srbije-Partija ujedinjenih penzionera-Jedinstvena Srbija (SPS-PUPS-JS) ključno pitanje je: da li će demonstrirati spremnost da odustanu od realizacije poraženog „svi Srbi u jednoj državi“ projekta.

Ili poziv na nacionalno pomirenje znači logično okončanje u najmanju ruku 8-godišnjeg procesa legitimizacije i normalizacije politika Srpske radikalne stranke/SRS i SPS, podržanih sa strane demokratskih političkih opcija: izjava da je »principijelna politika SPS iz poslednje decenije 20. veka doživela u ovim teškim danima pun legitimitet svih relevantnih političkih faktora u Srbiji« (Branko Ružić), je eksplicitna potvrda te činjenice. U kontekstu legitimizacije politika 90-tih izbori od 11. maja se mogu razumeti kao konačna verifikaciju restauiranog post-miloševićizma, prihvaćenog kao legitimni okvir organizovanja izbora na svim nivoima sa strane svih učesnika ove političke utakmice.

Indikatori restauracije post-miloševićizma su evidentni: svi relevantni politički akteri na srbijanskoj političkoj sceni su prisutni poslednjih 18 godina; izborne kampanje ali i post-izborni procesi ostaju situirani u prepoznatljivom političkom polju: polju testamentarno stečene harizme (legitimitet učešća politički akteri crpe iz harizme ključnih aktera miloševićeve ere: bilo reprezenata politika civilizacijske destrukcije S. Miloševića i V. Šešelja ili paradigme modernizacijskih promena Z. Đinđića); ključne političke poruke se temelje na strahu: strahu od povratka 90-tih (evroreformske snage), istovremeno očajnički braneći dokument koji je rezultanta politika 90-tih: Rezoluciju 1244. Javni diskurs normalizuje politički redukcionizam: svođenje posledica politika 90-tih na personalno, vrednosno i političko odredjenje spram ličnosti S. Miloševića, a da se gotovo više i ne govori o uzrocima i konsekvencama politike koja je dovela do ratova, zločina, vrednosnog i civilizacijskog urušavanja svih pretpostavki političke zajednice.

Srbijansko post-ratno društvo nije definisalo bazični konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti koje su uslov okončanja procesa političke i demokratske konsolidacije. Da li će se nacionalnim pomirenjem sa snagama 90-tih (nelustrirane politike 90-tih su uzrokovale politički, ekonomski, civilizacijski kolaps) postići saglasnost oko ključnih političkih vrednosti nedovršene, institucionalno urušene, nestabilne države: konsensus oko spoljnopolitičkih prioriteta; neophodnosti institucionalne konsolidacije; prihvatanje realnosti sa strane srbijanskih elita da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom, Crnom Gorom, BiH, Makedonijom i Hrvatskom: posebno da li politika nacionalnog pomirenja otklanja mogućnost uvodjenja/nametanja autoritarnih političkih rešenja, te da li nacionalno pomirenje podrazumeva spremnost da se depolitizuju bezbednosne službe i nastavi borba protiv organizovanog kriminala:reforme pravosudnog sistema i anti-korupcijska politika su nužne pretpostavke.

Prihvatanje realnosti sa strane srbijanskih elita da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom, Crnom Gorom, BiH, Makedonijom i Hrvatskom je uslov regionalne stabilizacije. Do pacifikacije regiona može doći samo dekonstrukcijom i demistifikacijom srpskog nacionalnog projekta, koji odnos prema BiH, posebno u svetlu oživljavanja teze o dekompoziciji granica (povezivanje statusa Kosova sa statusom Republike Srpske), održava na istovetnim premisama. Da li će nacionalno pomirena srbijanska politička i intelektualna elita demonstrirati konsenzus na grčevitom insistiranju o nepromenljivosti odredbi Dejtonskog sporazuma kojim je konstituisan entitet Republika Srpska (deo predizbornih prioriteta SPS), i jasno reflektovati stav da pitanje granica na Balkanu ne smatra dovršenim i da računa na novo povlačenje etničkih granica?

Da li će potencijalni koalicioni partneri, nacionalno pomireni poslati poruku o važnosti jačanja procesa regionalne stabilizacije budući da se Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju najčešće tumači sa stanovišta važnosti očuvanja Kosova u sastavu Srbije, i svesno prenebregava regionalna stabilizacijska komponenta, i da li će nacionalno pomireni Ivica Dačić i Boris Tadić 11. jula 2008. godine kleknuti u Potočarima?

U kontekstu razumevanja poziva na nacionalno pomirenje ne sme se smetnuti s uma ni presuda Međunarodnog suda pravde (februar 2007. godine) po tužbi BiH: ni tadašnji saziv Skupštine Republike Srbije, ni predsednik Srbije (Boris Tadić u prvom mandatu), ni DS nisu demonstrirali niti minimum političke i civilizacijske odgovornosti i solidarnosti sa žrtvama: nisu inicirali donošenje ni simboličke deklaracije izvinjenja. Izostanak čina, i simboličke solidarnosti sa žrtvama jedinog genocida počinjenog u Evropi nakon II svetskog rata otvara prostor za razumevanja presude Međunarodnog suda pravde kao abolicije politike zločina činjenih tokom ratova 90-tih: »presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju priče o komandnoj odgovornosti Srbije« (Ivica Dačić) i jasno se demonstrira nespremnost srbijanskih političkih elita da se učini diskontinuitet sa ovim politikama.

Mnoštvo je pokazatelja koji dovode u sumnju spremnost elita da nacionalno pomireni iniciraju procese političke emancipacije i modernizacije Srbije. Današnji partneri u koaliciji Zajedno za evropsku Srbiju - DS i Srpski pokret obnove/SPO su u Skupštini Republike Srbije 21. decembra 2004. godine, izglasali Zakon o izjednačavanju prava pripadnika ravnogorskog i partizanskog pokreta: redefinišući oba pokreta kao antifašistička, revitalizujući četništvo abolirali su počinioce zločina u ratovima 90-tih. Skupština Kantona Sarajevo (maj 2005. godine) je najoštrije je osudila izjave ministra spoljnih poslova SCG (tada Vuk Drašković, predsednik SPO) kojima se izjednačava četnički pokret Draže Mihajlovića sa antifašističkim pokretom, te je usvojena rezolucija u kojoj se od Vlade zahteva da ministra inostranih poslova SCG proglasi personom non grata u BiH. Protiv Zakona o izjednačavanju prava ravnogoraca i partizana glasali su samo poslanici SPS i Socijaldemokratske partije.

Boris Tadić poziv na nacionalno pomirenje uvija u oblande socijalno pravedne države. Srbija će dobiti „socijalno odgovornu vladu, koja će zemlju voditi putem evropskih integracija uz očuvanje Kosova“ a o pravednijoj distribuciji društvenih dobara će odlučivati akteri koji svi odreda demonstriraju „i-i“ ideologiju: i Kosovo (u javnom diskursu je opšteprihvaćen stav da je NATO bombardovanje imalo za cilj stvaranje nezavisne države Kosovo: gotovo da se i ne pominju uzroci i posledice politike sučeljavanja sa celim svetom, teror i zločini počinjeni na Kosovu; žrtve su važne još samo Fondu za humanitarno pravo) i Evropa (ali i decidno „ako moram da biram izmedju Evrope i Kosova, izabraću Kosovo“, B. Tadić); i socijalno pravedna država i kriminalne privatizacije; i 90-te i 5. oktobar; i četnici i partizani (očišćeni od komunističke prošlosti); i „poštovanje međunarodnih obaveza“ i dekriminalizacija porodice Milošević; i proevropska DS i tradicija Arkanovih tigrova; i Srebrenica i „sve strane su činile zločine“.. I stav Liberalno Demokratske Partije/LDP da je najvažnije da se formira parlamentarna većina koja bi "sprečila dovođenje Vojislava Koštunice i radikala na vlast", a to je moguće jedino kroz formiranje koalicije DS i SPS. Dakle, „i-i“ Srbija kao „post-politički zombi“ (Srđan Pulig).

U atmosferi egzaltiranog elaboriranja neumitnosti „i-i“ procesa politički akteri, analitičari, NVO representi spinuju javnost i normalizuju činjenicu nacionalnog pomirenja: apostrofiraju se zajedničke tačke politika DS i SPS: socijaldemokratska i antifašistička orijentacija, i internacionalizam: posebno se insistira na istorijskim benfitima koje SPS dobija ulaskom u proces nacionalnog pomirenja. Naglašava se odgovornost da se razlike „koje su bile u jednom času ogromne i presudne”, premoste. Prenebregava se činjenica da se „ogromne i presudne“ razlike tiču odnosa prema politikama zločina 90-tih. Lustracija, suočavanje sa prošloću, tranziciona pravda.. ostaju samo motivi uspešno apliciranih projekata. Nacionalno pomireni ključni akteri srbijanske javne scene (uključiv i civilni sektor) govore isključivo o demokratskim kapacitetima SPS i profilisanoj proevropskoj politici DS, prenbregavajući da se čin prve inauguracije Borisa Tadića desio 11. jula 2004. godine, budući da je predsednik Srbije „prevideo“ poklapanje tog datuma sa godišnjicom obeležavanja genocida u Srebrenici.

Sinhronizovano se izbegava odgovor na pitanje zašto je za DS, zašto je za proevropske snage važno da se normalizuje uloga SPS?

Zbog ambivalentnog stava prema evroatlantskim integracijama (svesno reduciranje izraza evroatlantske samo na evropske integracije) DS treba SPS kao patriotsku i ideološku legitimaciju: imajući za partnera reprezenta politike koja se sukobila sa celim svetom, DS se predstavlja istinskim zastupnikom evropskih vrednosti (pa i kada saučestvuje u DSS-opstruiranju evroatlantskog hodograma); uz tradicionalne kadrove SPS (od kojih neki bude mučne asocijacije) kadrovi DS se doživljavaju kao modernizacijske paradigme; afere u koje su uključeni pojedini članovi SPS, percepciju kadrova DS kao korumpiranih (istraživanja javnog mnenja) postepeno menjaju i ublažavaju; uz Ivicu Dačića, Boris Tadić se predstavlja kao evropljanin par excellance: ne mora da izgovori „Ja sam evropljanin“ (što do sada nije ni učinio). I za LDP podrška proevropskoj vladi nacionalnog pomirenja je modus izlaska iz faze političke nezrelosti, prevazilaženja stava moralne superiornosti (bez pokrića) i uvek pobednika, doduše u opoziciji. Refleks „fundamentalnog jakobinizma“ (kako neki teoretičari politike razumeju politiku LDP) podrškom vladi nacionalnog pomirenja, se transformiše i LDP dobija novu, ulogu „evropskog korektiva DS“. Podrška Vladi nacionalnog pomirenja otvara prostor novog čitanja antifašističkog/antimiloševićevskog angažmana i drugih članica koalicije Zajedno za evropsku Srbiju (npr. Liga Socijaldemokrata Vojvodine).

Procesi demokratske konsolidacije u Srbiji su limitirani. I oni doista podrazumevaju, paradoksalno, okončanje procesa demokratske tranzicije, izmedju ostalog i normalizacijom političkih snaga 90-tih (sada SPS, uskoro SRS). Medjutim, proces normalizacije političkih snaga 90-tih pretpostavlja nužno odgovor na pitanje:u čije ime su vođeni ratovi i ko snosi odgovornost i krivicu za počinjene zločine. Proces nacionalnog pomirenja zahteva kao temeljnu pretpostavku: politički konsensus poštovanja odredbi Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Zakon o lustraciji). Dragocena su iskustva društava koja su prošla procese političke i ekonomske tranzicije: otpočeti procesi u Srbiji mogu ostati u vakuumu polu-dovršenosti ukoliko izostane konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti i demokratskih institucija: unedogled odlažući konsolidaciju demokratije. Odlagana konsolidacija pod krinkom nacionalnog pomirenja će biti konačna potvrda restauiranog post-miloševićizma.

U Novom Sadu,25. maja 2008.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..