Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme

Nova Vlada u srbijanskoj „dolini tranzicije” (Pševorski) će testirati jedan od kriterija uspešne demokratske konsolidacije: test dve smene elita. Zaokruživanje procesa demokratske konsolidacije podrazumeva institucionalnu konsolidaciju: spremnost da se pristupi temeljnim reformama policije, sudstva, službi bezbednosti; da se ojačaju i učine efikasnim brojni mehanizmi anti-korupcijskih politika, unapredjenja, zaštite i promocije ljudskih i manjinskih prava; da se unapredi efikasnost državne administracije. Za očekivati je da se procesi demokratske tranzicije okončaju uz promovisanu novu političku i NVO paradigmu. Srbija treba nove političke opcije, nove političke i transformisane civilne aktere koji će inicirati procese političke emancipacije i modernizacije; koji će učiniti demokratska pravila »jedinom igrom u gradu« a jačanjem kredibiliteta institucija učiniti procese demokratizacije stabilnijim.

Formiranje pete post-petooktobarske Vlade je završni čin procesâ normalizacije i legitimizacije političkih opcija starog režima: sada Socijalistička partija Srbije (SPS), uskoro Srpska radikalna stranka (SRS): procesâ koji su trajali poslednjih 8 godina. Koordinate nove političke stvarnosti su iscrtane u rekonfigurisanom političkom prostoru koji najpreciznije markiraju politički toposi: kontinuitet, pomirenje (nacionalno i političko), a ekspoze predsednika Vlade Mirka Cvetkovića uvodi u javni diskurs već pomalo zaboravljenu reč - reforme. Dakle, umesto Akcionog plana konsolidacije demokratskih institucija, dekretira se koncept nacionalnog pomirenja. Novoformirana Vlada nije Vlada promena (usprkos činjenici da je reforma najfrekventniji topos ekspozea M. Cvetkovića) već kontinuiteta, koja će poštovati prethodno definisana pravila političke igre, nemoćna da temeljno reformiše političku, ekonomsku i socijalnu arhitekturu srbijanske stvarnosti. Dileme glede kontinuiteta i pomirenja se daju lako pojasniti: ukoliko su Ivica Dačić i Boris Tadić spremni da potpišu Deklaraciju o političkom pomirenju, da li su u ime budućnosti spremni da Albancima na Kosovu pruže ruku i prihvate/potpišu već ponudjeni Sporazum o prijateljstvu dve nezavisne države.

1. Vlada kontinuiteta simbolički počinje mandat predlaganjem Rezolucije o kontinuitetu državne politike prema Kosovu. Za nešto manje od godinu dana rada prethodna Vlada je usvojila tri Rezolucije o Kosovu: simbolička poruka je jasna: nastaviće se procesi ignorisanja realnosti i trošenja političke energije protiv realnosti: u ekspozeu se eksplicira da »Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo« i da će učiniće sve da uspori i onemogući pristup Kosova međunarodnim političkim i finansijskim institucijama. Dakle, prihvatanje nezavisnosti ostaje ključnom dilemom: ali ne činjenica prihvatanja nezavisnosti Kosova, već činjenica nezavisnosti Srbije: ova Vlada će dati odgovor na pitanje da li su srbijanske elite spremne da prihvate činjenicu da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom? U kontekstu očuvanja teritorijalne celovitosti i suverenosti jedan od prioriteta nove Vlade je dalje produbljivanje i proširivanje ekonomskih i političkih odnosa Srbije sa Ruskom Federacijom, saveznikom u borbi za očuvanje Kosova u sastavu Srbije: u javnosti spinovanoj da prihvati činjenicu nužnosti saradnje sa ekonomski ojačalom Rusijom, posebno se potencira važnost Sporazuma o slobodnoj trgovini Rusije i Srbije (tada SRJ) potpisan 28. avgusta 2000. godine. U srbijanskoj javnosti se svesno prenebregava činjenica da je Sporazum o slobodnoj trgovini u procesu ratifikacije u Državnoj Dumi Rusije od avgusta 2001. godine. Ekspoze novog predsednika Vlade naglašava takodje, da će »pri realizaciji diplomatskih inicijativa za očuvanje Kosova u sastavu Srbije, Vlada tesno saradjivati sa Ruskom Federacijom i svim državama koje se protive ili nisu priznale nezavisnost Kosova«. Prenebregava se činjenica da je misiju EULEX podržalo svih 27 država članica EU (i one koje nisu priznale nezavisnost Kosova): dakle, sve zemlje članice EU su podržale aktivnosti jačanja i izgradnje civilnih institucija nezavisne države Kosovo; na donatorskoj konferenciji (11. jul 2008.) sredstva za jačanje institucionalne infrastrukture Kosova su izdvojile i države koje nisu priznale nezavisnost Kosova; novi pasoš države Kosovo će biti priznat od strane i onih zemalja koje formalno nisu priznale činjenicu nezavisnosti..

2. Vlada kontinuiteta ophrvana »kompleksom Pepeljuge« i blokirana »i Evropa - i Kosovo« politikom, teško da će biti u stanju da učini ozbiljnije korake u približavanju evroatlantskoj zajednici. Deficit modernizacijskih kapaciteta srbijanskih elita rezultira konfuznim porukama o razlozima uključivanja Srbije evroatlantskim strukturama (Evropa kao stidljivi izgovor: evidentno je stalno traženje opravdanja kada je reč o politikama pridruživanja evropskoj zajednici naroda: u tom smislu se u Kosovu – očuvanju Kosova u sastavu Srbije - traži izgovor/opravdanje za pro-evropske politike). Nepostojanje jasne strategije pristupa Evropskoj uniji (EU) te ambivalentan odnos prema evropskoj zajednici vrednosti i standarda logički vode trećoj rečenici ekspozea: „punopravno članstvo je u najdubljem interesu države Srbije i svih njenih građana. Ulaskom u EU Srbija će postati punopravni član evropske porodice naroda iz koje je nesretnim sticajem istorijskih okolnosti dugo vremena bila isključena“. Ignoriše se činjenica da Srbija nije „isključena sticajem nesrećnih okolnosti“, već da je status evropskog parije posledica i rezultat određenih politika: odgovornost za konkretna politička činjenja se prebacuje u sferu iracionalnog, više sile, sticaja okolnosti na koje nismo mogli da utičemo, zavere...Indirektna poruka je i da se procesi lustracije za civilizacijski sunovrat odgovornih politika, neće pokrenuti. Inauguralni govor budućeg predsednika Vlade naglašava i da je „na putu učlanjenja Srbije u EU neophodno sprovesti brojne dodatne reforme, kojima će se pravni poredak i privredni sistem Srbije u narednih nekoliko godina u najvećoj meri približiti standardima EU“. Ekspoze potencira važnost uskladjenosti pravnog poretka i privrednog sistema ali ne i poštovanje i prihvatanje temeljne vrednosne arhitekture: EU se temelji na poštovanju vrednosti i tradicije antifašizma, slobode i dostojanstva građana, humanizma i solidarnosti; poštovanju institucija i uvažavanju multidimenzionalnih identitetskih obrazaca građana.. Evroatlantske vrednosti i integracije se ne pominju u ekspozeu (insistira se na evropskim integracijama) čime se otvara prostor da se politikama dekretiranog zaborava (a pod krinkom nacionalnog pomirenja) relativizira antifašizam i aboliraju politike i zločini 90-tih. Dok ekspoze novog predsednika Vlade naglašava da su evropske integracije prioritet, novi ministar unutrašnjih poslova naglašava da je saradnja sa Hagom obaveza, ali ne i prioritet: »socijalisti su se uvek zalagali za saradnju sa Haškim tribunalom (SPS je podržavala prvu Koštuničinu Vladu koja je »dobrovoljno« izručila 18 optuženih za ratne zločine), ali Hag nije prioritet, već obaveza. Saradnja sa Hagom mora da bude dvosmerna (Koštunica se takodje zalagao za dvosmernu saradnju), jer poslednje presude pokazuju da taj sud nije pravičan prema svima« kaže Ivica Dačić.

Svesno se brka redosled prioriteta: uslov sticanja statusa kandidata u EU je ispunjenje obaveza prema Haškom tribunalu; naravno, pretpostavka pridruživanja EU je najpre ulazak u NATO. Važnost pridruživanja Srbije NATO nije pomenuta niti jednom rečenicom. Istovetno, ignorisanje i prenebregavanje važnosti priključivanja NATO je obeležilo i ekspoze prošlogodišnjeg mandatara Vojislava Koštunice (maj 2007): utisak je da ignorisanje NATO i važnosti evroatlantskih integracija političke elite vide kao korak ka nacionalnom ujedinjenju i političkom pomirenju; ignorišući NATO čini se lakšim premostiti jaz izmedju ekskluzivizma i eklektivizma postmoderne Srbije, jaz koji ni sva zavetna zazivanja nacionalne homogenizacije nisu premostila. Za drugu Vladu V. Koštunice ne u NATO je značilo ne u EU. Vreme će pokazati šta ignorisanje akronima NATO znači za ovu Vladu: ostaje nada da se NATO akronim, u Srbiji prenapučen značenjima, neće iskoristiti po ko zna koji put, zarad podilaženja anti-evroatlantskim resantimanima.

Zašto je važan odnos prema NATO? U Srbiji je odnos prema NATO test autentičnosti i iskrenog zalaganja za jačanje procesa demokratske konsolidacije koji jasno definišu spoljnopolitičku poziciju Srbije: institucionalno, ekonomsko i političko pridruživanje evroatlantskoj zajednici standarda i vrednosti.

3. Evidentan je reformski deficit članova Vlade: u većini su bili ministri ili zauzimali važne državne funkcije u prethodnim vladama (njih 15 će po prvi put biti ministri, odnosno potpredsednici): njihove profesionalne biografije referišu nerazumevanje procesa demokratske tranzicije i gotovo nepostojeći skor radne efikasnosti. Članske karte političkih opcija koje podržavaju Vladu (ukupno 19) su jedina (i očito dovoljna) preporuka da (u većini partijski aparatčici) zauzmu važne pozicije. Posvećenost reformama je potvrdjena u prethodnom sazivu Skupštine: usvojeno je 76 zakona, propisa, deklaracija i međunarodnih sporazuma. Ako skupština bude radila ovim tempom (do max 80 zakona za godinu dana) biće nam potrebno 40 godina da bismo uskladili zakonodavstvo sa evropskim. Nova Vlada je izraz bede ambivalentnih ili nepostojećih ideologija različitih (i uglavnom potrošenih), 19 političkih opcija. I nije u pitanju deficit političkih kapaciteta samo narodnjačkih opcija ili SRS: očigledna je iscrpljenost političkih kapaciteta, ideološka neartikulisanost i nerazumevanje globalne političke agende i Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Srpskog pokreta obnove, Stranke demokratske akcije...Način formiranja Vlade uvodi implicite predsedničku formu upravljanja: evidentna je ambicija predsednika Srbije da suodlučuje i kada je reč o politici Vlade. Baštineći delegiranu harizmu, predsednik Vlade crpi autoritet iz harizme predsednika države. Evidentno je takodje i jačanje uloge kabineta i savetnika predsednika države: artikuliše se jak neslužbeni centar moći. (sve uočljivije je oglašavanje savetnika predsednika države u medijima, po raznim pitanjima: direktive i smernice glede poželjnog i očekivanog, sinhronizovano stižu iz predsednikovog kabineta).

4. Rad Vlade i političku scenu Srbije obeležava, i sigurno će trajnom karakteristikom ostati: održavanje balansa ucenjivačkih kapaciteta malih stranaka koje se trude da nedostak vlastitih političkih kapaciteta, nadomeste ulogom »evropskog« ili »moralnog« korektiva: pored SPS i G17 plus značajno mesto u uvežbavanju »disciplinovanja« i »korigovanja« »nekooperativnih« zauzima i Liberalno demokratska partija (LDP), posebno imajući na umu potpisivanje Sporazuma o partnerstvu u evropskim poslovima, sa Demokratskom strankom (DS). Pod krinkom neophodnosti rekonfiguracije političkog prostora uvodi se u politički diskurs »plemenita politička laž«. Fakticitet saradnje sa SPS se pokušava prikriti potenciranjem jednostrane saradnje (nedorečenim izjavama sa strane LDP ili LSV) sa koalicijom Zajedno za evropsku Srbiju ili DS. Prenebregava se druga strana fakticiteta: saradnja sa DS znači i suštinsku saradnju sa SPS: »plemenita politička laž« ne uspeva da »moralno koriguje« realnost: realnost je interesna saradnja u kojoj od predizbornih obećanja ostaje upravo toliko, koliko je ostalo od predizbornih zalaganja LDP da se izvrši departizacija i depolitizacija rukovodećih funkcija u beogradskim javnim preduzećima.

5. Pokušaji da se ekonomske reforme uviju u oblande socijalno pravedne države u ekspozeu novog predsednika Vlade predstavljaju školski standard socijalne demagogije: plemenita nastojanja »da najširi slojevi stanovništva participiraju u rezultatima ekonomskog napretka“, izgradnja društva u kojem će „svi građani imati šanse za napredak na društvenoj lestvici“, a „besplatno visoko obrazovanje dostupno svim marljivim učenicima i studentima, besplatna zdravstvena zaštita garantovana svim siromašnim građanima, a svi građani Srbije zaštićeni od ekstremnog siromaštva“, nameću pitanje: kako? Vlada koja sebe percipira kao Vladu levog centra će na raspolaganju imati samo mehanizme neo-liberalne politike za realizaciju postavljenih ciljeva. Načela proklamovanih „i – i“ politika ne pomažu: ili distribucija siromaštva i jednakost u bedi ili otvaranje tržišta i odbacivanje socijalno-demagoških floskula.

6. Ostaje otvorenim pitanje da li će ova Vlada biti u stanju da definiše bazični konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti koje su uslov okončanja procesa političke i demokratske konsolidacije? Da bi se demokratski poredak konsolidovao nužno je da se na vlast vrate snage starog režima: »kako bi se videlo da li je njihovo ponašanje u drugačijim uslovima drugačije od ponašanja u onim uslovima u kojima je nedemokratski režim propao«. DS i SPS najavljuju potpisivanje Deklaracije o političkom pomirenju. Potpisivanje te Deklaracije će predstavljati kršenje odredbi još uvek važećeg Zakona o lustraciji: u suprotnosti sa odredbama tog Zakona (stupio na snagu 2003. godine, a ograničenog važenja 10 godina) je i izjava B. Tadića da je »lustracija posle toliko godina nemoguća« (Utisak nedelje, 14. januar 2007.). Deo procesa demokratske konsolidacije je i potraga za/definisanje političkog identiteta kako SPS tako i DS: vreme će pokazati u kojoj meri će tvrdnja da se SPS „ne odriče svog identiteta, ali možemo sada da nadjemo zajednički identitet” (B.Tadić) uticati na konsolidovanje tranzicionih procesa. Na simboličkoj ravni, definisanje novog identiteta/konsolidovanje za SPS će se odigrati organizovanjem »20. kongresa SPS« a, sa strane Ivice Dačića demonstriranje diskontinuiteta sa politikama 90-tih, podnošenjem »Hruščovljevog referata«.

7. Na koncu, mandat Vlade će pokazati da li srbijanske političke opcije poseduju kapacitet razumevanja modernizacijske agende i da li su u stanju da odgovore na izazov vremena? Otvara se prostor u kojem će stasati nove političke elite i novi akteri civilnog društva: politički prostor u kojem će se jasno profilisati strategije koje će priključenje Srbije NATO i EU definisati kao conditio sine qua non spoljnopolitičkih perspektiva. Ukoliko se politička arhitektura sadašnje Vlade raspadne za manje od tri godine, permanentna politička kriza i vanredno političko stanje ostaju jedini politički obrazac normalnosti za Srbiju.

U Novom Sadu, 21. jul 2008.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..