Srbija: strategije privida i septembarska agenda

Utisak je da se kao jedini rezultat disfunkcionalne politike, nekorespondentne zahtevima i izazovima vremena, može očekivati da će sve zainteresovane strane koje dizajniraju srbijansku političku agendu nastaviti da tumače/veruju u sopstvene paralelne realnosti. Da će srbijanske elite nastaviti da potvrđuje eklatantno odsustvo razumevanja za novo uspostavljene konstelacije: uz poricanje realnosti nezavisnog Kosova, i neizbežno podsticanje neutemeljenog uverenja da je još uvek Srbija važnija EU, nego EU srbijanskom društvu: otuda i pored očekivano nepovoljnog izveštaja Evropske Komisije (novembar 2008.) sigurnost da će se aktivirati Prelazni trgovinski sporazum. Disfunkcionalnost politike koja ostaje više na fonu odbrane starih politika (usprkos činjenici da se integrativni potencijali nacionalizma kao legitimacijskog modela u Srbiji lagano troše), nego starih retorika se čita i inicijativom za ocenu legalnosti čina proglašenja nezavisnog Kosova: još jedna od inicijativa iz arsenala strategija privida koja promoviše veru u samo našu realnost.

U susret septembarskoj agendi srbijanske elite zarobljene disfunkcionalnošću političkog nastupa koji prazni od sadržaja sve promovisane prioritete (obesmišljavanje procesa harmonizacije srbijanskog zakonodavstva sa evropskim pravnim nasleđem: od 50 predloženih zakona nužnih za harmonizaciju sa pravnim korpusom EU, tek usvojena 2 u prošlom skupštinskom sazivu; obesmišljavanje evropske institucionalne infrastrukture nominalnim formiranjem nezavisnih institucija poput Državne revizorske institucije, Povereništva za dostupnost informacija od javnog značaja, Republičkog ombudsmana, a uskraćivanjem elementarnih pretpostavki za njihov rad; nespremnost da se jačaju politike regionalnog pomirenja..), samo demonstriraju nekompetentnost vođenja »inteligentne politike« i deficit razumevanja/oblikovanja realnog regionalnog kao i kontekst globalnog partnerstva. Nekompetentnost i deficit modernizacijskih potencijala srbijanskih elita su dodatno blokirani sistematskom distribucijom straha (svesno ugradjenog u identitetsku infrastrukturu): straha od Evrope, Albanaca, vojvođanskog separatizma, NATO, SAD, od međunarodnih kompanija, tržišne konkurencije...Srbija je nemoćna da artikuliše/kontroliše i usmerava procese i izazove sa kojima se suočava, prenebregavajući činjenicu da je najveća pretnja samoj sebi: najfrenkventnija reč kojom se određuje srbijanska politička strategija, pa i u očekivanju septembarske agende je: nikad.

I dok ministar spoljnih poslova očekuje da će uspeti da se u dnevni red jesenjeg zasedanja Generalne Skupštine UN uvrsti predlog Srbije (prilikom odlučivanja u Generalnom Komitetu 17. septembra), predsednik Vlade Srbije u inauguralnom ekspozeu naglašava da Srbija »nikad« neće priznati nezavisnost Kosova; predsednik Republike ističe da »Srbija nikada neće dozvoliti da se na bilo koji način dovede u pitanje opstanak Republike Srpske“ i da će konsekventno Srbija »odbiti članstvo u EU« ukoliko je ono uslovljeno priznanjem nezavisnosti Kosova. Dakle, u ime budućnosti, Kosovo »nikad neće prestati da bude deo Srbije«, po rečima predsednika Tadića.

Teško da stav »nikad« može biti nova mobilizaciona paradigma za kojom Srbija traga; samo u političkom i intelektualnom vakuumu diskreditovanih i kontraproduktivnih pokušaja odbrane starih politika, nekompetentne srbijanske elite suženih evropskih vizija u stavu »nikad« uzaludno traže novu legitimaciju. Rezultate politike izgubljenih »nikad« i »mi možemo protiv celog sveta« bitaka Srbija živi poslednjih 20 godina u samo njoj znanoj paralelnoj realnosti: tranzicionog i vakuuma kako političkih ideja tako i novih političkih/civilnih aktera u kojoj se jedino stvara privid da se ulaže maksimum u procese institucionalne/vrednosne harmonizacije sa evroatlantskim standardima. Strategija privida utemeljena na racionalizaciji licemerja elita ne razume prioritete globalne agende: energetska bezbednost, klimatske promene, siromaštvo, rasipanje i uništavanje prirodnih bogatstava, uspon BRIKM (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Meksiko); globalni terorizam..

Strategija privida zamagljuje politički prostor u kojem se identifikuju aktualni i potencijalni saveznici: priznanjem gruzijskih oblasti Južne Osetije i Abhazije, Rusija je posredno priznala nezavisnost Kosova i dovela u pitanje kredibilitet principijelnog zalaganja za poštovanje međunarodnog prava. Zahvaljujući Rusiji dileme glede uloge NATO su raspršene: 60 godina po osnivanju, NATO potvrđuje važnost politike jačanja globalnog partnerstva i dobija šansu redefiniše vlastitu ulogu.

Sa druge strane inicijativa o legalnosti čina proglašenja nezavisnosti Kosova otvara pitanje kredibiliteta Srbije i iskrenosti zalaganja za poštovanje međunarodnog prava. Posebno imajući u vidu odnos Srbije, preciznije ignorisanje preporuka presude MSP po tužbi Bosne i Hercegovine, iz februara 2007. Neobično je otuda pozivanje na kredibilitet presuda MSP sa strane zemlje koja je osuđena za nepoštovanje/kršenje Konvencije o genocidu i čija zvanična politika ne odustaje od teritorijalnog i funkcionalnog razdvajanja etničkih Srba od Drugih u Bosni i Hercegovini i na samom Kosovu. Šta Srbija dobija pokretanjem postupka pred MSP? Stratešku izolaciju na temelju činjenice da ne razume agendu 21. veka i zamrzavanje konflikta sa evroatlantskom zajednicom.

Potvrda disfunkcionalnost srbijanske politike jeste i proces legitimizovanja etnonacionalizma kroz formu poželjnog evroskeptičnog korektora i time evroskepticizam (ništa drugo do prerušeni etnonacionalizam) postaje inaugurisanom državnom ideologijom. Evroskepticizam utemeljen u dobrom nacionalizmu, biva funkcionalizovan i uvijen u demokratske oblande patriotizma, moderne desnice, istorijskog revizionizma. I na koncu »evropskog antievropeizma« (Olivera Milosavljević).

Da bi strategija privida ustupila mesto racionalnoj politici koja razume agendu 21. veka i koja odgovore na nove izazove vidi u integraciji, regionalnom pomirenju, jačanju institucija i vladavini prava neophodno je da:

a. Srbija jasno definiše spoljno političke prioritete i partnere: nužna je spremnost Srbije da prihvati ulogu EU/NATO u artikulisanju racionalne politike prema nezavisnom Kosovu i da pored Sporazuma Srbije i EU o ulozi EULEX misije potpiše i, Sporazum o prijateljstvu sa Kosovom;

b. Srbija jasno definiše pristupanje NATO kao spoljno-politički prioritet, uz odustajanje od promašenog koncepta vojne neutralnosti; potpiše Sporazum o bezbednosnoj razmeni podataka, kao i da finalizira Individualni program partnerstva, izmedju Srbije i NATO za period 2008/9;

c. Srbija inicira rad na strategiji regionalnog pristupa: kao projekcija unapredjenja odnosa u regionu Zapadnog Balkana komunicirajući sa/razumevajući globalne tendencije i probleme (uz naglašeni, integrisani pristup problemima kolektivne bezbednosti); da inicira potpisivanje Balkanskog konsenzusa o razvoju čime bi se ojačali procesi regionalnog pomirenja i saradnje (po ugledu na Evropski konsenzus o razvoju, decembar 2005.);

d. svi akteri, vladine institucije i nevladine organizacije usvoje jedinstven evroatlantski hodogram: da strateškim pristupom evroatlantske integracije kao jasno definisan spoljno-politički prioritet budu etablirane prioritetnom temom opšte - drustvene agende, a ne puko, ekskluzivno predizborno obećanje pojedinih partija;

e. važnim segmentom evroatlantskog hodograma bude osmišljena strategija organizovanja sistematskih kampanja sa ciljem informisanja građana o svim aspektima pridruživanja EU/NATO: obrazlaganjem potencijalnih rizika i dobiti, ali i demitologizacijom procesa pridruživanja EU/NATO; razumevanjem i prihvatanjem evropskih vrednosti i standarda kao temeljnog koncepta jačanja i izgradnje multidimenzionalnih evropskih identitetskih obrazaca. Upoznavanje sa evroatlantskim vrednostima je šansa generaciji mladih da neguju i razvijaju evropski identitet, kao i da neguju i promovišu vrednosti evropskog nasledja;

f. politika medjunarodne zajednice bude inkluzivna i angažujuća, a ne politika izolacije Srbije. Princip uključivosti je bolji od principa isključenosti: probitačnije je i za Srbiju i medjunarodnu zajednicu da ona bude deo jedinstvenog ekonomskog/političkog i bezbednosnog sistema;

g. se odustane od strategija i politika generisanja privida: ustanoviti evroatlantske integracije prvom tačkom radnih agendi Vlade i Parlamenta; efikasnije usvajanje zakonskih predloga koji znače harmonizaciju sa evropskim pravnim nasledjem, i doista formirati nove institucije i jačati već postojeće.

Novi Sad, 28. avgust 2008.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..