Pobedonosni gubitnici

Glasajuci u vecini za sigurnost, bezbednost i prosperitetnu buducnost u evroatlantskoj zajednici, gradjani su svim relevantnim politickim subjektima na politickoj sceni, svim relativnim dobitnicima i gubitnicima, poslali poruku da su realni egzistencijalni problemi njihova stvarnost i da žele Srbiju u kojoj demokratske procedure, a ne partijsko-porodicno politicko zadrugarstvo, artikulišu smer politickih, ekonomskih, socijalnih promena. Gradjani Srbije su svesni da se važnost, znacaj i smisao Srbije, 12 godina po okoncanju sukoba u BiH i Hrvatskoj, i 8 godina po okoncanju sukoba na Kosovu, iscrpljuje samo u jednom: Srbija ima smisao mesta sa kojeg se odlazi ili se želi otici. Najcešce zauvek.

Postiizborna distribucija politicke moci ce pokazati da li su pobedonosni gubitnici razumeli ove poruke i da li ce odista odgovorno pristupiti, na temelju racionalnog kompromisa, formiranju nove Vlade (koja ce, za ocekivati je odslikavati partitokratski inženjering, koji je na žalost premrežio sve pore politickog, kulturnog i društvenog života Srbije), ili ce nastaviti da manipulišu tranzicionim frustracijama i gubitništvom. Postiizborna distribucija politicke moci ce pokazati da li i u kojoj meri su politicke elite spremne da prihvate realnost i okoncaju falsifikovano prikazivanje stvarnosti: realnost da je Kosovo nezavisno, da je premijer Srbije V. Koštunica potpisujuci sporazum CEFTA (Hrvatska, Albanija, Makedonija, BiH, Crna Gora i Moldavija), prihvatio da u ime Kosova sporazum potpišu predstavnici UNMIK; da Ustav Republike Srbije koji u preambuli naglašava da je Kosovo sastavni deo suverene države Srbije, u biti priznaje suverenost Kosova, buduci da su Ustavne odredbe formulisane na takav nacin da bi bile neprimenjive na Srbiju sa Kosovom. Niko ne pominje gradjane Srbije, etnicke Albance sa Kosova kao gradjane sa pravom glasa koji imaju bazicno demokratsko pravo da ucestvuju na izborima. Želimo teritoriju (na kojoj od 1912. godine egzerciraju razne policijsko-kaznene ekspedicije) ali ne i stanovništvo. To su sve vec odavno samo lažne dileme koje znace nespremnost da se realnost imenuje i razume, ali i nespremnost politickih elita da prihvate odgovornost za ne/ucinjeno.

Pitanja spremnosti da se preuzete obaveze (u smislu hapšenja i izrucenja optuženih za pocinjene ratne zlocine) prema Haškom tribunalu i dosledno ispune, da se demonstrira konstruktivni pristup u procesu definisanja konacnog statusa Kosova, da se prihvati ocekivana i od velikog znacaja za regionalnu bezbednost i saradnju presuda Medjunarodnog suda pravde po tužbi BiH za genocid, jesu pitanja koja nose pored realno-politickog i simbolicki teret, i otuda su odgovori srbijanskih politickih elita bili gotovo unisono, iracionalni. Iracionalni pristup urušava sposobnost trezvenog sagledavanja istorijskog i politickog konteksta koji nedvosmisleno Srbiju odredjuje kao zemlju koja je poslednja u regionu otpocela procese politicke i ekonomske tranzicije, suocena sa nezaposlenošcu, siromaštvom i infantilnom ozlojedjenošcu nekompetentnih elita. U takvom kontekstu odgovornost pobedonosnih gubitnika za formiranje nove proevropske vlade koja ce podsticati i promovisati politike evroatlantskih integracija, nastavak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, jasno definisanje programa Partnerstva za mir u koje želimo da se ukljucimo, je velika. Kljucni problem je spremnost politickih elita da se definiše novi politicki identitet buduci da, Srbija predugo lavira izmedu iluzija o mitskoj slavnoj prošlosti projektujuci sliku pobedonosne gubitnice.

Pitanje je takodje da li su politicke elite kompetentne da otvore novo, evroatlantsko poglavlje u kojem slika izolovane, pobedonosne gubitnice ustupa mesto tranzicionoj Srbiji koja je spremna da odgovori na izazov vremena. Rezultati kazuju da ovisno o perspektivi, pobednici na parlamentarnim izborima 21. januara su: Srpska radikalna stranka (SRS), pojedinacno najjaca politicka stranka, u ukupnom skoru od 28,59 odsto izašlih biraca. Demokratska stranka (DS) je ostvarila vlastiti najveci uspeh (22,71 odsto podrške) u perspektivi 17-godišnjeg ucešca na višestranackoj politickoj sceni. Stranke koje su cinile prethodnu vladu, kako istice još uvek aktuelni premijer Koštunica (Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija, G17 plus, Srpski pokret obnove i Lista za Sandžak) su ukupnom skoru dobile više od million glasova, što se naglašava kao znacajna startna pozicija u pregovorima o postiizbornim koalicijama, s osobitim naglaskom na personalnu važnost buduceg premijera. Koalicija LDP-GSS-LSV-SDU je prešla census i njihovih 15 poslanika u buducoj republickoj Skupštini ce svakako u znacajnoj meri uticati na dinamiku i sadržaj rada novog saziva.

Ubedljiva pobeda proevropskih politickih opcija (DS, DSS-NS, G17 plus, LDP-GSS-LSV-SDU i pet manjinskih lista) je važna poruka i odgovor snažno iskazanoj podršci medjunarodne zajednice: srbijanske politicke elite su, barem deklarativno, spremne da uklone lažnu dilemu Istok ili Zapad i nece dozvoliti da Srbija ostane factor nesigurnosti i destabilizacije u regionu. Srbija ce prihvatiti temeljna nacela i vrednosti evroatlantske zajednice a njeno ukljucivanje u program Partnerstvo za mir, takodje podrazumeva uspostavljanje mehanizama koji mogu otkloniti i ublažiti eventualne procese destabilizacije.

No sa druge strane, izborni rezultati SRS: pobeda u sva cetiri grada u Srbiji (Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu); ubedljive pobede u Vranju, Kruševcu, Leskovcu, Požarevcu, Šapcu, Varvarinu; u Vojvodini su pojedinacno osvojili najviše glasova u 37, od ukupno 45 opština (31, 87 odsto podrške u Vojvodini); pojedinacno najviše glasova u Centralnoj Srbiji i Vojvodini, namecu pitanje razloga široke podrške ovoj stranci.

Srbija kao nekonsolidovana, država nedefinisanih granica se suocava sa procesima nedovršene urbanizacije (»zemlja u kojoj se sudaraju urbani kozmopolitizam, palanacki horizonti i seljacki tradicionalni autizam«, M. Lazic) i usporenim procesima modernizacije. Psihologija margine i perspektiva periferije sa koje se sagledavaju politicki i ekonomski procesi u regionu i šire jesu neke od pretpostavki jacanja ideologije i politickih praksi koje promoviše SRS. Procesi getoizacije i samo-getoizacije u znacajnoj meri su podsticani politikama etnickog inženjeringa 90-tih i nasilnim promenama etnodemografske strukture. Siromaštvo, urušene institucije, visok nivo korupcije i organizovanog kriminala, nepostojanje politicke volje za provodjenje fundamentalnih promena konicidiraju sa nedostatkom politicke i socijalne energije. Nacionalizam, etnonacionalisticka homogenizacija su podsticali podanicku svest, usporavajuci i onemogucavajuci procese gradjanske i liberalne individualizacije.

No, razlog uspeha SRS nije jacanje srpskog nacionalizma, vec pre protest nemocnih da se suoce sa posledicama tranzicije sa jedne, ali i poruka partijama demokratske opcije, da je partitokratski inženjering, obezbedjivanje privilegija kao i otvaranje kanala partijsko-politicke promocije i uspona u socijalnoj hijerarhiji samo za odabrane partijske aktiviste, sa druge strane, prepoznata i kažnjena. Glasaci SRS ne cine homogeni blok: 500.000 – 600.000 njihovih glasaca tvori nacionalisticko-patriotski blok, a ostatak su tranzicioni gubitnici (ovo su glasovi koji ce se prelivati u druge stranke). Ovim izborima oni su dostigli zenit i za ocekivati je da ta stranka lagano odlazi u drugi plan. Cinjenica je da ce oni uspeti da još neko vreme profitiraju na etnickim netrpeljivostima, induciranom strahu od Drugog ukljuciv i strah od Evrope, ksenofobiji, ali otvaranje zemlje i ukljucivanje u regionalne i evropske tokove, ce ovu politicku opciju postaviti u rang slicnih politickih opcija u Evropi. Srbija placa cenu ratova ali i cenu nedovršenog mira; procesi politickih i ekonomskih promena se ne razumeju i ignorišu; prostor koji ima smisla samo kao »mesto sa kojeg se odlazi« odlikuju zamor i nedostatak ne samo materijalnih, vec i ljudskih resursa; ne shvatamo da nismo u fokusu interesovanja i kada napokon budu uhapšeni Karadžic i Mladic, to više nece biti vest za naslovne strane.

SRS i njeni glasaci znaju da nece doci na vlast i suštinski, odgovornost za rešavanje krucijalnih problema koji se postavljaju pred sadašnju politicku elitu, ne žele ni da prihvate. Lagodna pozicija kriticara koja ne nosi odgovornost za ucinjeno, je pozicija stranke kojoj je omoguceno da bez konsekvenci, u normalizovanoj kulturi nekažnjivosti, ne odgovara za posledice politike koju je promovisala i realizovala 90-tih godina. Ali odgovornost politickih elita u Srbiji je da ima na umu da je »svaka civilizacija dužna da svoju vlastitu patologiju samostalno potiskuje na periferiju«.

Pred politickom elitom je dakle, nova mobilizaciona paradigma koja zahteva konsensus oko buducnosti Srbije. Uz snažnu podršku predstavnika i institucija medjunarodne zajednice, pred srbijanskom politickom elitom je jasan zadatak: definisati novu mobilizacionu paradigmu: u što kracem roku formirati stabilnu demokratsku vladu; odbaciti sve lažne dileme o pravcu buduceg razvoja i preuzeti punu odgovornost, uz svest o konsekvencama neracionalnih i istorijski promašenih poteza; jasno naglasiti znacaj i promovisati politike koje znace aktivnu participaciju u svim medjunarodnim institucijama, a posebno programima Partnerstva za mir, i u buducnosti NATO. Mi ne trebamo Kosovo da bismo iznova ispisivali mitsku, falsifikovanu istoriju. Prihvatanje realnosti je da nezavisno Kosovo u buducnosti daje šansu trajnom, dugorocnom miru i stabilnosti celog regiona.

27. januar 2007.
Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..