Izborne kolone: slucaj Vojvodina

Predizborna retorika vecine stranaka ukazuje na deficit razumevanja vojvodanskog pitanja sa jedne i otvara pitanje spremnosti i kompetentnosti buducih politickih elita da se doista napravi kljucni iskorak iz predominantne tradicionalisticke, antiliberalne i centralisticke matrice, koja Vojvodinu ne vidi kao evropski projekat vec kao ratni plen, kompenzaciju isfrustriranim, etno-nacionalistickim snagama.

Usvajanjem novog ustava Srbije pitanje Vojvodine je otvoreno i postaje centralno politicko pitanje Srbije. Za novi ustav Srbije u Vojvodini je glasalo manje od 43 odsto od ukupnog broja upisanih biraca. Novi Ustav je konacna potvrda ukidanja politickog subjektiviteta Vojvodine i konacna legitimacija etnocentristickog koncepta, ciji promoter je eksplicite SRS a implicite velika vecina tzv. proevropskih i prodemokratskih politickih aktera, spremnih da naprave kompromis sa SRS upravo po pitanju Vojvodine. Obnavljanje i ojacavanje demokratskih potencijala Vojvodine se ozbiljno dovodi u pitanje, i uz snažne procese etnifikacije politike i naglašavanje etnickog ekskluziviteta u obavljanju javnih poslova, sve je izglednije da ce se ti kapaciteti u buducnosti urušavati. Mogucnosti legitimnog i efikasnog artikulisanja interesa gradana Vojvodine su sužene, i pitanje je da li su politicke opcije koje put od ekskluzivizma do eklektizma prelaze za manje od dva meseca zaista kompetentne da iskorace iz diskursa opsenarskih fraza koje „zasenjuju prostotu“, lepo (proevropski, ali uz patinu tradicionalnog) zvuce, ali niti nude jasna i artikulisana rešenja niti naglašavaju odgovornost za (ne)uradjeno.

Vojvodina je fokusu koalicije LDP-GSS-SDU-LSV koja najavljuje trijumf uz ocekivanja da ce osvojiti u Vojvodini do 20 posto glasova, ali i stranaka koje se bore da predju census. Predizborne kampanje su u Vojvodini zapoceli osim koalicije oko LDP, i SPS i SRS. Kandidata iz Vojvodine (ako ne racunamo vojvodanske stranke i koalicije: koaliciju Vojvodjanska partija – mr Igor Kurjacki, te koaliciju madarskih stranaka “Madarska sloga” i SVM) najviše ima na listi LDP-GSS-SDU-LSV (kombinacija bivših i sadašnjih pokrajinskih funkcionera), a najmanje na listi DSS-NS.

G 17 plus koji ocekuje da predje census racuna na glasove gradana i gradanki Vojvodine , mada je predizbornu kampanju zapoceo u Loznici u prisustvu Milorada Dodika, premijera Republike Srpske. Strucnost ocito nije uvek ispred politike pogotovo kada je u pitanju odnos prema RS.

SRS “uvek krece iz Novog Sada zato što duguje zahvalnost gradanima Novog Sada i cele srpske Vojvodine za blistave uspehe”, dok koalicija LDP-GSS-SDU-LSV najavljuje završni predizborni skup u Novom Sadu 16. januara, želeci na taj nacin »da se oduži Vojvodanima za veliku podršku«.

Vojvodina kao “lokomotiva razvoja koja u narednom periodu treba da iskoristi sve svoje demokratske potencijale” ili, buduci da poslednji voz za Evropu polazi 21. januara “naš zadatak je da se borimo protiv skretnicara koji bi srpski voz postavili na slepi kolosek”, “motor koji vuce Srbiju ka Evropi” su fraze koje zamagljuju suštinu: nije predmet interesovanja autonomija Vojvodine (koja je po sebi i suštinska i funkcionalna, ili je bezpredmetno i govoriti o istoj) vec razliciti oblici decentralizacije, bavljenje svakodnevnim životom gradana, definisanje "novog nacionalnog interesa", opredeljenje izmedu “prosperiteta i nacionalne politike” jer ce samo tako Vojvodina postati “moderna evropska regija koja je most Srbije ka EU”. Magicna brojka hiljadu (novih projekata, 1000 mladih i sposobnih željnih afirmacije koji ce obnoviti Srbiju u narednih pet godina) ostaje u sferi mitsko-eskapistickog, nicim obavezujuceg budenja nacionalnog kreativnog potencijala. Na istom fonu su i nove vrednosne reference koje se temelje na tradicionalnim ocilima kao “nova cetiri ocila: sloboda, stvaralaštvo, snaga i solidarnost”. Vojvodina, ni manje ni više, vec novi “Eldorado”, jeste recept koji se nudi i ostatku Srbije.

Novi Ustav kojim je anuliran politicki subjektivitet Vojvodine se namece kao jedna od predizbornih tema. U tom smislu se naglašava da je “pitanje autonomije novim Ustavom samo otvoreno i ono ce biti dalje razvijano zakonima, pa je zbog toga važno da Vojvodjani glasaju za demokratske snage koje ce to moci da urade”. Širina autonomije ce opet zavisiti od licnosti, od “vlade koja ce poštovati integritet teritorije”, dok mi u medjuvremenu “radimo da Vojvodinu obnovimo sa više od 220 miliona evra investicionih sredstava”. Seljacima se obecava 100 evra po hektaru.

Diskurs naglašavanja regionalne i liderske uloge Srbije na Balkanu, nije zaobišao ni Vojvodinu. Potrebno je da “Vojvodina postane lider u politickom životu”, od njenih gradana ocekujemo da “budu lideri Srbije jer su njen najnapredniji deo”, a pocetak politicke transformacije jeste ulazak stranaka u Republicki Parlament. Ili kako kaže predsednik LDP-a “promenu položaja Vojvodine ostvaricemo kroz dve etape: prvo ulaskom u Parlament, a potom pobedom na pokrajinskim i lokalnim izborima”. Retorika koalicije LDP-GSS-SDU-LSV se umnogome, naglašavanjem potrebe da “Vojvodina mora dobitu izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast” razlikuje od stavova da je “zahvaljujuci donošenju novog Ustava Vojvodina u optimalnom položaju i status pokrajine je najoptimalnije rešenje”. Ali zaštitu od “ustavnog nasilja” niko ne nudi u formi donošenja novog Ustava, vec samo kroz izmene zakona (u oblastima lokalne samouprave, pravosudja, obrazovanja i zdravstvene zaštite, koalicija oko LDP), prihvatajuci postojeci Ustavni okvir kao datost. Prihvatajuci dakle, Ustavne odredbe o Kosovu kao neotudivom delu Srbije, o Srbiji kao državi srpskog naroda i svih gradana koji u njoj žive. Pitanje je kako prihvatajuci temeljne odrednice novog Ustava Vojvodina može postati “gradanska pokrajina, a Srbija gradanska država u kojoj više ne bi dominirale podele na Srbe i ostale gradane”.

Koalicija šest vojvodanskih partija, Vojvodanska partija – mr Igor Kurjacki se zalaže za punu autonomiju Vojvodine u okviru Srbije, a njihov cilj je regionalizacija Srbije. Potpuno dekonsolidovani i lišeni znacajnije podrške liberalnog politickog Beograda, oni nisu u stanju da niti da mobilišu javnost, niti da nametnu pitanje autonomije Vojvodine kao pitanje od strateškog interesa za buducnost Srbije.

Negovanje dobrih medunacionalnih odnosa je „strategija Vlade“, ali i strategija onih koji žele da “obezbede evropsku ravnopravnost za sve narode koji žive na ovom prostoru”. Deklarativno ni jedna politicka stranka ne odbija buduce koalicije sa manjinskim strankama. Vojvodanske manjinske stranke na izbore idu bilo samostalno (SVM), u koaliciji (“Madarska sloga”) ili preko liste DS. Demokrate su uverene da “predstavnici manjinskih zajednica – svojom kulturom, tradicijom, znanjem i iskustvom mogu da doprinesu da lista DS bude najuspešnija«. SRS je spremna da formira vladu samostalno ili sa strankama nacionalnih manjina, kojima bi se ponudili važni resori (MUP). Suživot, tolerancija, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, jer »nacionalne zajednice naše društvo cine bogatijim« su opšta mesta predizborne retorike bez sadržaja i pokazatelj su deficita razumevanja manjinskog korpusa kao heterogenog, razlicitim interesima podeljenog i socijalno izdiferenciranog; pokroviteljski odnos vecinskih stranaka spram pitomih, nevidljivih i necujnih manjinaca, kojima ce tek patronat, politicki zrelijih i iskusnijih iz forme egzoticnog i folklornog, darovati simbolicku, politicki znacajnu ulogu. Politicka retorika se iskazuje kroz zalaganja za »zaštitu manjina, jasno zakonsko definisanje prava nacionalnih manjina i decentralizaciju«, ali u biti ostaje otvoreno nerazumevanje pitanje identiteta, identiteta gradana, vojvodjanskog identiteta koji bi se nametnuo kao alternativa dominantnoj parohijalno-tradicionalistickoj matrici, podsticanjem razlicitih oblika gradanskog angažmana, snaženjem gradanskih matrica koje bi potvrdile privrženost gradana Vojvodine setu liberalnih vrednosti.

Kampanje stranaka su targetirale nekoliko manjinskih grupacija: mladi, invalidi, žene , penzioneri. Do ovog trenutka nijedna vecinska stranka nije apostrofirala problem Roma (najbrojnije, najugroženije manjine konstantno izložene rasistickim napadima), niti su prošetali do neke od romskih favela. Neke od vojvodanskih manjinskih stranaka smatraju da je nekorektno da beogradske stranke atakuju na njihovo biracko telo »umesto da deluju na prostoru uže Srbije, gde i te kako treba prevaspitati birace i preobratiti ih ka demokratskim opcijama«. Otvorilo se i pitanje autenticnosti reprezentacije manjinskih interesa, tj. da li interese manjine mogu autenticno i iskreno zastupati samo clanovi manjinskih stranaka ili autenticni reprezenti tih interesa mogu biti i clanovi drugih stranaka. Ova rasprava pokrece opet pitanje znacaja vojvodanskog identiteta i identitetskih apsorpcionih kapaciteta pojedinca jer u »Vojvodini je neuporedivo važnije prvo biti gradanin, pa tek onda pripadnik nacionalne manjine«. I pored cinjenice koju naglašava savetnik Premijera Srbije da »položaj nacionalnih manjina koje žive u Srbiji nikad nije bio bolji nego danas«, iskazuje se posebna briga za pripadnike srpskog naroda (SPS) jer »nijedan Srbin ne sme biti ugrožen u sredinama vecinski naseljenim nacionalnim manjinama«.

Svi oni koji se zalažu da „vec danas bude bolje“ , jer „život ne može da ceka“ i jer „od nas zavisi“ olako obecavajuci da ce upravo oni biti zamajac neophodnih promena treba da se zapitaju da li razumeju neophodnost artikulisanja novih politickih strategija koje se temelje na, moralia minima, odgovornosti za izgovoreno, ucinjeno i neucinjeno. Sve dok su lajtmotiv kampanje manipulacija osecajem gubitništva, dok se pitanje poniženja i dostojanstva provlaci u retorici i politickih neistomišljenika (bilo da nas ponižava Evropa, Hag, ili Koštunica) kao i poziv cuvara istina i tajni da nam iste otkriju, daleko smo od slobodnog, odgovornog i racionalnog gradanina koji bi izlaskom na izbore demonstrirao privrženost setu liberalno-demokratskih vrednosti. Izuzev tvrdog antievropskog, antihaškog, antiglobalistickog SRS stava, sve ostale stranke ne negiraju znacaj i važnost evropskih integracija, prognoziraju se i datumi nastavka pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, datum sticanja statusa kandidata. Cini se opet kao mit, floskula bez sadržaja. Ne govori se o evroatlantskim integracijama jer je asocijacija prejaka, to „atlantski asocira na NATO pakt“, pa se ostaje na razini, vecini prihvatljivih evropskih integracija. Ne govori se o tome da je Srbiji i Vojvodini neophodna nova mobilizaciona paradigma i da nova mobilizaciona paradigma za gradjane Srbije jeste prihvatanje i promovisanje evroatlantskih integracionih procesa, kao temeljne pretpostavke za rešavanje sukoba, institucionalizaciju nacela vladavine prava i efikasne uprave, uspostavljanje demokratske kontrole vojske kao i zalaganje za stabilnu državu olicenu u prihvatanju koncepta liberalno demokratskih vrednosti, olicenih u promovisanju ekonomskih sloboda i odgovornosti kako prema zajednici i društvenom okruženju, tako i stavljajuci u focus prava i slobode odgovornog, racionalnog gradjanina. Bezbedan, slobodan i siguran gradanin biva potisnut kako u prvoj, tako i u inoj i drugacijoj Srbiji. Pravu sliku politicke scene ce pokazati postizborne koalicije: mera koalicionog postizbornog potencijala je sadržana u odbacivanju jedne reci: Druga. Druga Srbija lagano bledi, i ustupa mesto Drugacijoj.

4. januar 2007.
Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..