Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije

Ova „tvrda“ državnost Srbije (posle raznih provizornih rešenja države SRJ, državne zajednice Srbije i Crne Gore) samo je teoretski izvedena, jer je „neprava“ pošto država Srbija nema institucije na Kosovu, niti ima dijaloga sa albanskim gradanima (prema „novom“ Ustavu – gradanima Srbije), nego se bori za teritorije i verske objekte preko velikih sila i Kontakt grupe. Gradani osecaju kontinuitet ove „ustavne laži“ i nemoc vladajuce elite, a ustupci kojima ta ista elita udovoljava medunarodnoj zajednici pre legitimiše vlast pred najširim slojem gradana kao „marionetsku“, nego demokratsku;

  • b. „novi“ Ustav Srbije suštinski se nije pomakao od Miloševicevih totalitarnih rešenja: nominalno zalaganje države za „autonomije“ i decentralizaciju, dok je nastavljeno njihovo negiranje i omogucavanje ekstremno centralizovane države, pre svega kroz donošenje zakonskih rešenja koja derogiraju ustavna rešenja, posebno u delu imovine lokalnih samouprava, budžeta, poreskih obaveza („namet na vilajet“). Velik deo gradana, posebno u „autonomijama“ ne oseca ovakvu ustavno nametnutu državu kao svoju, ;
  • c. „novi“ Ustav Srbije ukida „društvenu“ imovinu, onu na kojoj je nikla nezapamcena pljacka gradana i „tajkunizacija“ Srbije, cime je ozakonjena temeljna društvena nepravda i uništen temelj „jednakih šansi“ u tranzicionom periodu. Ovo je naknadno demoralisalo gradane i ostavilo ih u uverenju da ne mogu da uticu na sopstveni život i državu u kojoj žive, što povecava apstinenciju;
  • d. „novi“ Ustav Srbije, napisan je iz zatvorenih vrata, njegovo usvajanje na „referendumu“ trajalo je duže od rasprave i to ne javne, nego skupštinske (!), što je nezapamcen presedan u savremenoj demokratskoj istoriji, cime su gradani ometeni u demokratskom pravu „ustavnog patriotizma“, a sam proces glasanja obeležen je kradom glasova, sa priznanjem vlasti da „referendum“ nije uspeo u Vojvodini, dok je Kosovo unapred bilo proglašeno nepoželjnim izbacivanjem albanskih glasaca, cime je umnogome ostvaren utisak nemogucnosti „gradanske neposlušnosti“, te sledstvene nemoci gradana pred institucijama totalitarnog režima;
  • e. „novi“ Ustav Srbije ipak je precutno (a sramno) priznat od strane medunarodne zajednice, pre svega kao, tobož, „interna“ stvar Srbije, one Srbije koja, ipak (odnosno, još uvek) ne puca na svoje susede i nije pretnja medunarodnom poretku. Gradanima je tako oduzeta nada da ce se medunarodna zajednica usprotiviti daljem derogiranju slobode;
  • f. „novi“ Ustav Srbije može da se menja po slicnoj metodologiji kao i „miloševicev“, a za inicijaciju (!) promene presudna je dvotrecinska vecina u Skupštini Srbije, tako da je otklonjena svaka nada da se Ustav može lako promeniti, sve dok se ne postigne „opšti“ društveni „konsenzus“ za njegovu promenu. Dakle, pre je verovatno da ce Srbija biti obuhvacena evropskim integracijama, nego što ce se Ustav Srbije moci promeniti, što je izgleda i bila namera „ustavotvoraca“ i gradani Srbije pre ce glasati za Evropski Ustav, nego za neki novi „srpski“. „Novi“ Ustav Srbije je stvarnost sa kojom se valja nositi.

    Kljucno je pitanje: ucestvovati u politickom životu pred ovakvim licem nepravde „novog“ Ustava Srbije, ili ne?

    Politicke partije koje ucestvuju u izborima, a posle „novog“ Ustava Srbije bore se, dakle u „novom“ (a starom) okviru za „nove“ mandate vlasti, sa manje, ili više „mesijanskog“ manijakalnog sindroma, za provlacenje „države“ Srbije kroz „Mladicev moreuz“, do evropske perspektive (Obecane zemlje), dok vrebaju hridine: dužnicko ropstvo, oreol najstarijeg stanovništva u svetu, nastavak odliva mladosti i genetskog materijala, umiranje sela i varoši, siromaštvo, nerešen zdravstveni i socijalni sistem, loši putevi, droga, korupcija, svakovrsni kriminal, nerešena restitucija itd. Politicke partije nemaju drugi izbor, ako su „demokratske“, nego da ucestvuju, uprkos odsustva demokratije (i tržišta). Apstitencija od „javne“ politike vodi alternativnim rešenjima promene politickog sistema. Iako je dubina propasti Srbije uporediva sa stanjem kineskog društva u vreme „opijumskog rata“, ili Rusije pred revoluciju, 21. vek ipak ne uzima za ozbiljno „revolucije“. Terorizam „levicarskog“ tipa? U zemlji tradicionalne hajducije, a ne „robinhudizma“, pre je moguc terorizam kriminalnih kartela, što, u najavi, vec godinama imamo na beogradskim ulicama. Dakle, ostaje uporna politicka borba. Treba podsetiti da su i druga društva prolazila katarzu suocenja sa prošlošcu i sadašnjošcu: Nemacka pedesetih godina 20. veka, posle fašizma i opustošenja (Radbruhov povratak na prirodno pravo!), Amerika tridesetih u borbi protiv kriminala (vidi uvod), Italija sedamdesetih u borbi protiv mafije (ubijanje glavnog tužioca i clanova vlade) itd. Tu društvenu promenu mora, makar zapocetim, ovakva i sadašnja Srbija, pod (na žalost) ovakvim Ustavom. U ocekivanju smo našeg Ajzenhauera, Branta, Mandele, Gandija. Teško da se, pre toga, može ocekivati ozbiljnija pomoc medunarodne zajednice. Sa „starim“, ako nema novih. Menjanje, menjanje, selekcija. Kroz izbore.

    Može li se naci novi legitimacijski osnov za alternativu sadašnjoj Srbiji? Šta je to cime bi se Srbija oficijelno (državno) i socijalno mogla legitimisati (predstaviti) samoj sebi i medunarodnoj zajednici? Posmatranje trenutnog politickog sistema (samo) iz Vojvodine i vapaj za njegovim rušenjem, odnosno promenom, pokazalo se jalovim za proteklih 16 godina. Vojvodina nije mogla promeniti Srbiju. Niti ce moci u bliskoj buducnosti. Pre je Srbija (i udaljene „srpske“ destinacije odnedavno naseljene u ravnicu) promenila Vojvodinu. Nov legitimacijski model mora se otkriti posmatranjem razvijenog dela Srbije koji ima dve „severne“ politicke zajednice: Vojvodine i Beograda. Ali to je vec jedna druga prica.

  • Srbija: strategije privida i septembarska agenda
    Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
    11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
    Sužena vizija evroreformskih snaga
    Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
    Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
    Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
    Srbija 2007: godina političke hibernacije
    Parafirana neutralnost
    Suspendovana stvarnost
    Evroatlantske integracije: lažne dileme
    NATO: mapa puta
    Panslovenske ili evroatlantske integracije
    Realnost Rezolucijâ
    Građanin bez imuniteta
    Akviziteri naše nesreće
    Zatočenici savesti
    Falsifikovanje građanskih vrlina
    Dan Evrope, a u Srbiji
    Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
    Srbija: država suvišnih građana
    Simbolička kompenzacija
    Srbija: evroatlantske perspective
    Srbija u vakuumu
    Pobedonosni gubitnici
    Izborne kolone: slucaj Vojvodina
    Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
    Site building ..SIMIJ..