Srbija: država suvišnih građana

Narednih 50 godina neće ostvariti Kantov ideal »večnog mira«, ali će po prvi puta u istoriji Evrope biti uspostavljena veza izmedju potreba slobodnih gradjana koji sledeći vlastite interese istovremeno poštuju i promovišu univerzalna načela humanizma i solidarnosti, političke i socijalne pravde, temeljnih ljudskih prava i sloboda.

Projekat ujedinjene Evrope je projekat modernosti koji počiva na jedinstvenoj socijalnoj, političkoj, ekonomskoj i kulturnoj sinergiji. Modernost »tvorevina same Evrope, jeste ono što je stvorilo Evropu« (A. Heler), utemeljuje civilizacijski projekat koji deklariše ideju prava: prava čoveka i građanina, prava na izbor, prava na različitost, građanske i političke slobode, prava na traganje za srećom i istinom. Politički imaginarijum Evrope se prepoznaje u ključnim koordinatama vrednosti: vrednostima liberalne demokratije i slobode, negovanju tradicija civilnog društva i pravne države, te neprekidnoj potrazi za mirom i životom utemeljenim na dostojanstvu. Suštinu političkog imaginarijuma Evrope odslikava ideja građanstva kao političko-moralne opcije.

Ujedinjena Evropa je projekat mira. Dan Evrope 9. maj, je istovremeno dan kada 1950. godine Robert Šuman, ministar spoljnih poslova Francuske predlaže osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik ali i dan velike pobede nad fašizmom. Razlozi koji su utemeljili, nekoliko godina po završetku II svetskog rata nužnost stvaranja zajednice evropskih država su pored idealističke potrage za načelima večnog mira i humanizma, i bezbednosni, ekonomski, politički i socijalni.

Ideju Evrope kao ujedinjene političke zajednice će zastupati velikani evropske misli Ruso, K. Sen Simon, Kant, V. Igo a 19. vek će iznedriti (Goden) i nacrt evropskog ustava koji bi se doneo »u ime čovečanstva, u interesu naroda, napretka i sreće svakog ljudskog bića«. Tek istorijsko-politički kontekst 50-tih godina 20. veka će (u tom trenutku utopijski) paradoksalno pružiti istorijsku šansu da se pokrene projekat stvaranja zajednice evropskih država. Od 1957. godine do 01. januara 2007. godine evropska porodica će objediniti 27 zemalja (šest proširenja: 1973: Velika Britanija, Irska i Danska; 1981: Grčka; 1986: Španija i Portugal; 1995: Austrija, Švedska i Finska; 2004: najveće proširenje, deset država članica: Slovenija, Malta, Mađarska, Češka, Slovačka, Letonija, Estonija, Litvanija, Kipar i Poljska; 2007: Bugarska i Rumunija). Evropska Unija je politička i ekonomska zajednica država članica koje promovišu temeljna demokratska načela: otuda nije neobično da Index demokratije (na temelju kriterija demokratije definisanih od strane Freedom House-a) pokazuje da od 28 zemalja (od ukupno uključenih 167 država sveta) koje uživaju punu demokratiju, 17 su članice Evropske Unije.

U Srbiji dvanest godina po okončanju ratnih dejstava u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini su predominantni, disonantni tonovi nerazumevanja kako evropskog tako i globalnog političko-istorijskog konteksta. Političke, ekonomske i kulturne elite projektuju vlastitu, autističnu geopolitičku arhitekturu i iscrtavaju vlastite geopolitičke karte priželjkujući doba novog hladnog rata kojim bi se pozicija Srbije (u svetlu rešavanja statusa Kosova, određivanja Srbije prema presudi Međunarodnog suda pravde) relaksirala, a elite oslobodile odgovornosti. Evroatlantske perspektive nisu politički relevantna tema i samo zahvaljujući sinhronizovanim podsticajima predstavnika međunarodne zajednice i konstantnom političkom i ekonomskom imputu se čuju deklarativna zalaganja za evroatlantsku budućnost Srbije.

Međutim, javna retorika i usiljeni proevropski tonovi u podtekstu nose ništa drugo do stereotipiziranu distribuciju straha, predrasuda i kultur-rasizma a u cilju akumulacije političke moći. Promoteri nove evroatlantske etike i estetike u Srbiji ostaju zarobljeni vlastitom »kvadraturom kruga«, a sve u težnji da konzerviraju nepostojeću identitetsku suštinu negujući sliku o nama, koja nije ništa drugo do jalovi tranzicioni kič. Srbija živi lustracioni (neostvareni) i tranziciono (simulirani) privid i falsifikovanje stvarnosti. I pored deklaratorne spremnosti da se prihvate bazične evroatlantske vrednosti i standardi, na političkoj agendi se ne nalaze: bezbednost i sigurnost građana, evroatlantske integracije niti regionalno pomirenje. Ove teme ostaju u senci političkih principa (od nultog do n-tog) koji demonstriraju nespremnost elita da deluju kao odgovorni i racionalni subjekti.

I pored činjenice da podršku pristupanju Evropskoj Uniji pruža 69,9 posto građana Srbije (istraživanje septembar 2006. godine) i da oko 50 posto građana podržava pristupanje programu NATO Partnerstvo za mir, nedostatak akumuliranog političkog iskustva modernosti uzrokuje nemoć Srbije da se dvanaest godina po okončanju ratnih sukoba okrene izgradnji političkih institucija i kao centralno promoviše pitanje bezbednosti i sigurnosti građana. Srbija nema snage da promoviše princip autonomnog i slobodnog građanina niti da živi iskustvo liberalno-demokratskih načela, kao par excellance evropskih načela moderne.

62 godine po okonačanju II svetskog rata srbijansko društvo lavira izmedju deklaratorno prihvaćenih evropskih vrednosti (koje se temelje na antifašizmu) i vlastitog negiranja antifašističkog nasledja rehabilitovanjem kvinslinga i relativizacijom fašističkih zločina, čime je samu sebe isključila iz antifašističkog pokreta i utemeljujući novu kulturu sećanja poništila i vlastite zasluge u antifašističkoj borbi.

Pokretanje procesa pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, u oktobru 2005. godine (i suspenzije nakon par meseci u maju 2006. godine) je od strane promotera ideje da je samo izolovana ili u savezu sa Rusijom, usamljena, domaćinska Srbija slobodna, dostojanstvena i srećna, iskorišćeno da se pošalje poruka da se Srbija kao jedna od najstarijih evropskih zemalja neće odreći vlastitog suvereniteta i da će se dostojanstveno suprotstaviti “briselskim ideološkim diktatima”. Svesno se prenebregava činjenica da Evropska Unija otvara široki unutrašnji dijalog pokušavajući da u istorijsko-političkom kontekstu postmodernog i postnacionalnog, razreši brojne dileme: odnos starih i novih članica, odnos prema krizi u Iraku, usvajanje novog Ustava (u svetlu neuspeha referenduma u Francuskoj i Holandiji), politika novih proširenja. U Srbiji ove teme nisu predmet interesovanja niti postoji spremnost da se pripreme adekvatni odgovori.

U javnosti se važnost procesa evroatlantskih integracija simplifikuje i najčešće omalovažava (imajući sve vreme u vidu političke i vrednosne koordinate definisane od strane elita) i svodi na »opscenu karnevalizaciju javnog života«. U takvom političko-vrednosnom karnevalu se banalizuje suština, i bit evroatlanskih standarda i vrednosti do trivijalnosti svodi na teme: legalizovanja istopolnih zajednica, osnivanja pedofilskih partija, pokretanja gay TV programa, o Evropi u vlasti verskih sekti, o preplavljenosti evropskih zemalja Muslimanima (koji su osumnjičeni za verski fundamentalizam i terorizam), imigrantima i obojenima, o evropskim vrednostima koje su pretnja opstanku ćirilice, biološkom opstanku srpskog naroda, o “trivijalnom licu novog svetskog poretka”…

Srbijanske elite koje recikliraju vlastitu (sve) moć zadržavaju za sebe ekskluzivitet ne/promovisanja značaja procesa evroatlantskih integracija. Poništavajući političku volju i autonomiju građana Srbije (u ovom trenutku dovodeći do besmisla pregovore o formiranju vlade), praktično proizvode i u oblasti evroatlantskih integracija suvišnost običnog čoveka. Građanin Srbije je suvišni i nepriznati građanin. Uskraćen za pravo da bude adekvatno informisan, uskraćen za pravo da se njegova politička volja poštuje, uskraćen u konačnom da vodi bezbedan život u sigurnom okruženju. Uskraćen za priliku da postane građanin Evrope živeći u skladu sa temeljnim civilizacijskim normama i vrednostima.

Konstanta odnosa elita prema suvišnom građaninu u Srbiji je prezir: nipodaštavanje interesa i potreba građana nije samo privilegija vladajućih nomenklatura prve Srbije već i elita koje promovišu opozitne stavove, bilo sa pozicija političkog ekskluzivizma ili moralne superiornosti druge i drugačije Srbije. Metodologija obezvređivanja suvišnog građanina je istovetna: iznova se dovodi u pitanje legitimitet građana koji glasaju za Srpsku radikalnu stranku (koja promoviše tvrdu anti-evropsku, anti-hašku, anti-NATO retoriku); dovodi se u pitanje njihova kompetentnost da odlučuju o budućnosti a na temelju činjenice da su oni »nepismeni, zaostali, polururalni, konzervativni deo Srbije, koji ne razume šta su prioriteti« . Otuda elite prvih, drugih i inih Srbija smatraju da je neophodno da se etablira »svesna manjina koja je u stanju da artikuliše prioritete koje osećaju gradjani u celini, pa i oni koji nisu u stanju da ih izraze svojim glasom na izborima« .

Ukoliko postoji »zavera elita« (F. Fišer), ukoliko postoji kontinuitet politika elita u savezu koje nemaju interes da se Srbija promeni i postane deo Evrope, onda su to politike elita svih, do sada proklamovanih Srbija, koje nekrofilno parazitiraju na nasledju režima Slobodana Miloševića. A stvarna Druga Srbija je Srbija građana, nevidljivih, marginalizovanih pojedinaca koji vođeni vlastitim moralnim standardima ostaju dosledni poštovanju građanskog načela kao političko-moralnog i duhovnog, no čije oglašavanje u atmosferi opšte apatije ostaje tek simboličkim gestama. No, politički beznačajno. Odgovorni suvišni građanin je samo dopušteni incident kojim se društvo štiti od neprijatnog suočavanja sa istinom. Srbija će biti spremna za pridruženje evropskoj zajednici naroda onog trena kada građanin, suvišni pojedinac izgovori »ja sam svoj izbor« i kada se doista izbori za slobodu u traganju za mirom i dostojanstvenim životom.

U Novom Sadu, 21. mart 2007.

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..