Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa

Retki su glasovi, koji otvarajući perspektivu regionalne saradnje naglašavaju važnost tema i problema koje su zajedničke građanima i Srbije i Kosova, a u nameri da premoste ispolitizovani jaz, zagušen nacionalističkom histerijom, kultur-rasizmom i pseudo-mitomanijom. Osiromašeni i u najvećem procentu u Evropi nezaposleni, socijalni, politički i ekonomski autsajderi gradjani Srbije i Kosova dele zajedničko iskustvo marginalizovanih. I Srbija i Kosovo su (ne) mesta sa kojih se mora otići da bi se živelo. Gradjani Srbije i Kosova se u evropskom registru prepoznaju kao stranci koji se građanskom dostojanstvu ne uče na srpskom i albanskom jeziku.

Retki su glasovi koji u prvi plan ističu “princip čistog uma”: “Niko me ne može prinuditi da budem srećan u skladu s njegovim pojmom dobrobiti za druge, jer svako može tražiti svoju sreću na način koji mu odgovara”. Paradoksalno prostor buduće sreće Pregovarački tim Vlade Republike Srbije nam nudi u 500 primedaba upućenih na predlog specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN zamagljujući time realnu suštinu pregovaračkog procesa. A suština su dobrobit, bezbednost i sigurnost građana Srbije i Kosova, te jačanje procesa regionalne bezbednosti i sigurnosti.

Gradjane Srbije i Kosova, veštački suprotstavljene političke strance, povezuje činjenica kraja koncepta klasične suverenosti. Srbija neće reintegrisati Kosovo kao deo teritorije na kojoj ostvaruje punu suverenost, a Kosovo neće postati klasična nacionalna država, budući da tokovi evroatlantskih integracija snaže procese podeljene, transnacionalne suverenosti.

Decidno se zalažući za pokretanje novog ciklusa pregovora koji pretpostavlja angažman novog međunarodnog posrednika političke elite ne objašnjavaju građanima Srbije šta je cena odlaganja konačnog rešenja niti cena eventualne Ruske podrške. Paradoksalno, srbijanske elite artikulišu energiju ka budućnosti: reciklira se ekskluzivizam žrtve i patnje, konstruiše diskurs novog gubitničkog jezičkog patriotizma. Ako izgubimo Kosovo danas “za 30, 50 ili 100 godina ono će biti naše”, pripremajući prinošenje budućih, tek rodjenih ili još nerodjenih generacija na zavetnu žrtvu Kosovu. Budući da za Kosovo “ne postoji naknada” neguje se eksluzivizam kosovske Golgote i nanosi istorijska nepravda “narodu mučeniku”. Srbija je na braniku »principa medjunarodne zajednice« i svet se upozorava, u kataklizmičnom tonu, na u najmanju ruku, očekivani raspad postojećeg medjunarodnog sistema kao i da nezavisno Kosovo priprema teren za džihad i islamski terorizam u srcu Evrope. Rasizam i prezir su konstanta, jer »ne možemo dopustiti da albanska policija čuva srpske manastire« svesno zaboravljajući da su te iste manastire gradili svi stanovnici Kosova.

Senka oltara, mača i krune sputava srbijansku elitu da racionalno otvori novu stranicu istorije: da prihvati nezavisno Kosovo kao regionalnog i strateškog partnera sa kojim će graditi evroatlantsku perspektivu i stabilnost u regionu; da prva pošalje ambasadora u Prištinu koji će konstruktivno podržati aktivnosti civilne misije EU i time demonstrirati odgovornost buduće članice EU i NATO; da već sada otpočne procese temeljnog rada na prošlosti, kažnjavanjem počinilaca zločina na Kosovu čineći time prvi korak ka pomirenju, koji ne mora po već vidjenom scenariju da se završi podnošenjem tužbe za genocid protiv države Srbije, od strane jednom nezavisne države Kosovo. Da prizna fakticitet i informiše gradjane Srbije da je potpisivanjem sporazuma CEFTA Srbija de facto priznala Kosovo kao spoljno-političkog partnera. Srbijanske elite nose odgovornost da zaštite građane od izlaganja rizicima koji se mogu izbeći kao i obavezu da okončaju manipulaciju strahom ugrađujući ga u konstrukt nacionalnog identiteta.

Srbija i Kosovo trebaju novi evropski habitus koji bi se temeljio na poštovanju Drugog i otvaranju dijaloga sa Drugim. Novi evropski politički identitet bi inicirao dijalog sa evropskim kulturnim i političkim nasledjem, a prvi korak za Srbiju je pokretanje dijaloga sa kosovskim političkim i kulturnim nasledjem. Nova mobilizaciona paradigma za gradjane Srbije, novi politički habitus jeste prihvatanje i razumevanje Drugog, smeštenog u horizontu jednog evropskog okvira koji podstiče negovanje građanskih vrlina i formi života prožetih dostojanstvom. Ono što Srbija ne može da razume je večiti nemir Evrope i stalno traganje za “mirom, srećom i istinom”, čežnja za novim i otvorenim horizontima. Građani Srbije i Kosova mogu zajednički da otvore nove evropske horizonte. I pokrenu dijalog ravnopravnih partnera koji je pretpostavka jačanja procesa regionalne bezbednosti i sigurnosti.

U Novom Sadu, 16. april 2007
Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..