Dan Evrope, a u Srbiji

Banalnost statistike je neumoljiva: od pet zemalja Zapadnog Balkana, Srbija je jedina sa kojom su pregovori o stabilizaciji i pridruživanju suspendovani. Proces stabilizacije i pridruživanja je koncipiran 1999. godine, a u cilju učvršćenja mira, regionalne stabilnosti i otvaranja evropskih perspektiva državama koje su 90-tih godina 20. veka “padom u varvarstvo” izgubile standarde vlastitog učitavanja kroz evropske civilizacijske kodove.

Od političkog racionaliteta ispražnjenu sedmicu od trećeg do devetog maja, Dana Evrope, srbijanske političke elite će popuniti ideološkim ritualom očekivanog finaliziranja pregovora o formiranju vlade. Deklaratorna uveravanja da će Srbija po formiranju nove vlade i na temelju „jasne opredeljenosti za punu saradnju sa Haškim tribunalom” nastaviti pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju finale dobijaju u najavama da će se Sporazum parafirati u narednih pet meseci.

Od političkog racionaliteta ispražnjenu sedmicu od trećeg do devetog maja, Dana Evrope, Srbija će intenzivno popunjavati ideološkim ritualima u kojima će se narod dogoditi, skupom Narodnog patriotskog saveza “General Ratko Mladić” i formiranjem hrišćanske milicije »Garde svetog cara Lazara«. I dok se Evropa priprema da obeleži Dan Evrope (1950. godine Robert Šuman, ministar spoljnih poslova Francuske, predlaže osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik, a pet godina ranije je kapitulirala fašistička Nemačka), Srbija 9. maj, dan pobede nad fašizmom, smešta u registar radnih praznika izmedju dana duhovnosti (Sv. Sava) i Vidovdana. U registru onih koji “misle krvlju” 9. maja je najavljen skup Narodnog patriotskog saveza »General Ratko Mladić« na Trgu Republike u Beogradu, a u znak podrške »vojskovođi, branitelju i heroju« pod čijom komandom je operacija Krivaja 95 rezultirala genocidom u Srebrenici, potvrđenim i presudom Međunarodnog suda pravde. 9. maja Evropa još jednom demonstrira privrženost antifašizmu kao univerzalnoj potvrdi ideja prosvetiteljstva, humanizma i dostojanstva čoveka, uz parolu »Da se ne ponove Aušvic i fašizam«, dok se u centru Beograda najavljuje podrška politici koja je inherentno fašistička.

U Srbiji procesi selektivne distribucije istorijskog pamćenja i ustanovljenje nove kulture sećanja diskredituju antifašizam kao univerzalnu poruku koja negira etno-nacionalizam, rasni ekskluzivizam, prevodjenje kulturnih razlika u biološke i na koncu banalnost zločina. Srbija, instrumentalizacijom prošlosti i počinjenih zločina a za potrebe neke buduće sadašnjosti, utemeljenjem nove kulture sećanja se opredelila za ignoraciju i normalizaciju fašizma. Prenebregava se činjenica da je »fašizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam« i promoviše tzv. demokratski nacionalizam. Banalizacija i kič-ravnogorski fašizam su samo pojavni oblici fašistogeneze koja se delom, temelji na: imperijalnoj post-ratnoj traumi nerealizovanog projekta Velike Srbije; isfrustriranosti i manipulaciji osećajima tranzicionog gubitništva i političkog poniženja; dubokoj socijalnoj raslojenosti; procesima političko-ekonomske izolacije i samoizolacije; dominantnom autoritarnom kulturnom i političkom obrascu i dokidanju individuuma; diskreditovanju racionalnog a u cilju jačanja partitokratske države nekompetentnih elita. Srbijanske elite nacionalizuju antifašizam i promovišu demokratski nacionalizam kao jedinu preostalu političku viziju.

Mitsko Kosovo je tačka generisanja iracionalnog i perspektiva dobrog nacionalizma kao posve razumljivu tumači najavu da će u sedmici od političkog racionaliteta ispražnjenoj, 5. maja u Kruševcu biti osnovana »Garda svetog cara Lazara« čiji će zavet biti »oslobadjanje Kosova i Metohije«. Sabor u Kruševcu će biti početak mobilizacije »koja će se proširiti celom Srbijom«. Mir je nažalost, samo »gramatička jednina«, a brutalizacija nasilja, crne hronike i nesigurnost u pluralitetu su svakodnevnica Srbije. Normalizacija nasilja i nesigurnosti su stadiji fašizacije društva koji logično vode ka pretnjama i bombaško-terorističkim aktima protiv neistomišljenika. Fašizam teži da dokine pravo na vlastiti stav, teži da ubije reč. Ukidajući granicu izmedju amnestije i amnezije srbijanske elite svesno imputiraju civilizacijsku nekompetentnost otvaranja dijaloga sa temeljnim nasledjem koje Evropa slavi 9. maja: nasledjem prosvetiteljstva, poštovanjem načela ljudskog dostojanstva i humanizma, poštovanjem različitosti i pravom na izbor. Pravom na slobodu i mir. Pravom da se bude stranac. I pravom da se suprotstavi pokličima Viva la muerte! Srbija čeka svog Miguel de Unamuno-a koji će ustati protiv moralne, ljudske, emotivne, političke ravnodušnosti prema zločinu. Atmosfera linča i zavetnih poziva na »oslobadjanje Kosova i Metohije« neminovno proizvodi vlastite strance. Vlastite strance spremne da ustanu protiv obesmišljavanja naših života, spremnih da pišu epistole građanima Srbije i nespremnih da žrtvuju etiku istine zarad etike interesa.

U Novom Sadu, 01. maj 2007

Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Srbija 2007: godina političke hibernacije
Parafirana neutralnost
Suspendovana stvarnost
Evroatlantske integracije: lažne dileme
NATO: mapa puta
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Realnost Rezolucijâ
Građanin bez imuniteta
Akviziteri naše nesreće
Zatočenici savesti
Falsifikovanje građanskih vrlina
Dan Evrope, a u Srbiji
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Srbija: država suvišnih građana
Simbolička kompenzacija
Srbija: evroatlantske perspective
Srbija u vakuumu
Pobedonosni gubitnici
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
Site building ..SIMIJ..